Osecam da je vreme, sad u trenutku izborne kampanje, da otvorim ovu temu. Za pocetak...
Демократска странка је једна од ретких на домаћој политичкој сцени која има идејне везе са својим политичким претечама из доба преткомунистичке Србије.
Због престанка рада у периоду комунистичког режима од 1948. до 1990. године, њена историја је подељена на део у време Краљевине Југославије и део после обнове рада.
Корени Демократске странке Претече Демократске странке (до 1919)Српска напредна странка основана је јануара 1881. око групе младих конзервативаца окупљених око листа "Видело". Дошла је на власт подржана од кнеза Милана. Спроводи либералне реформе, уверена да је то једини пут стварног осамостаљења и напретка Србије. Брзо је дошла у сукоб са радикалима, са којима је у прво време у савезништву. До 1883. СНС је донела прве законе о просвети, банкама, стајаћој војсци, двоструко је повећала државни буђет, започела изградњу железнице. Прваци странке били су адвокат Миливој Пироћанац, пуковник Милутин Гарашанин, историчар Стојан Новаковић и економиста и историчар Чедомиљ Мијатовић.
Самостална радикална странка основана је 1901. године након што је група млађих радикала иступила из Народне радикалне странке, која је прихватила априлски Устав и фузију са напредњацима. Самосталци се, према Програму из 1902. залажу за принципе изворног радикализма (једнодомну Народну скупштину, парламентарног монарха, смањење пореза, стварање Балканског савеза). Странка је до 1914. променила чак тројицу вођа - Љубу Живковића (до 1905), Љубу Стојановића (до 1912) и Љубу Давидовића (до 1919).
Предратна Демократска странка (1919-1948)
Историја Демократске странке, прве југословенске странке и једне од најјачих странака у међуратном периоду почиње у фебруару 1919. године Оснивачком конференцијом одржаном у Сарајеву. У време када је стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца још било у току, оснивање овакве грађанске-југословенске странке било је нека врста његовог политичког јемственика. Нова странка створена је од Самосталне радикалне странке, Националне странке и Напредне странке из Србије, као и из Српско-хрватске коалиције, тада владајуће коалиције у Хрватској и Славонији, бројних југословенских демократских група, претежно из Хрватске и Далмације, као и словеначких либерала. Прваци ове нове странке су Љубомир Давидовић, Светозар Прибичевић,
Јаша Продановић, Војислав Вељковић, Божидар Максимовић, Коста Кумануди. Њен први председник био је Љубомир Давидовић, у народу познат и омиљен као чика Љуба, који је био и председник Народне скупштине и градоначелник Београда.
На првим изборима у Краљевини СХС који су одржани 1920. Демократска странка осваја највише гласова појединачно (92), и у коалицији са другим странкама формира Владу, чији је председник постао Љубомир Давидовић. Демократска странка је још неколико пута током двадесетих година учестовала у Влади, а после завођења диктатуре краља Александра 1929. године, прелази у опозицију, у којој остаје све до Другог светског рата. Након смрти Љубомира Давидовића, на чело Демократске странке долази Милан Грол, познати српски интелектуалац и бивши управник Народног позоришта у Београду.
Када је Немачка 1941. окупирала Краљевину Југославију, део руководства Демократске странке одлази у Велику Британију, где са осталим странкама приступа Влади у избеглиштву. Млађи руководиоци остају у земљи и под окупацијом активно учествују у герилском покрету Драже Михајловића и антифашистичком покрету Јосипа Броза Тита.
После завршетака рата и споразума Петра II Карађорђевића и Јосипа Броза Тита, део руководства Демократске странке се враћа у земљу и учествује у Привременој влади. Председник Демократске странке, Милан Грол, постаје потпредседник Владе. Због комунистичке репресије и нерегуларности, руководство Демократске странке 1945. позива народ да бојкотује комунистичке изборе.
Демократска странка и Милан Грол почињу августа 1945. отворену борбу против комуниста својим недељним листом "Демократија" али који се убрзо затвара јер су синдикати одбили да њихови чланови штампају тај лист. Овај лист и Демократска странка били су једина отворена и значајна опозиција у току јесени 1945. Демократска странка убрзо престаје са радом јер није постојао ни један услов за слободно деловање странака. Део руководства Демократске странке одлази у емиграцију, а неки, углавном млађи чланови, окупљени у Демократску омладину, покушавају да наставе рад у илегали. Током наредних неколико година скоро сви су похапшени и осуђени на дугогодишње затворске казне, тако да рад Странке од 1948. замире. Међу осуђеним младим члановима Демократске странке био је и наш познати књижевник Борислав Пекић, тада гимназијалац у Београду.
Обнова Демократске странке Шездесетих година млади интелектуалци организују прве опозиционе групе у бившој СФРЈ, са седиштем у Београду. После студентских демонстрација 1968. године, они су основали Комитет за заштиту права човека и окупљали се око појединих омладинских и стручних листова, делујући на тај начин као једина опозиција комунистичком систему Јосипа Броза Тита.
Следећи започете процесе промена у источној Европи, група од 13 интелектуалаца новембра 1989. у Београду одлучује да обнови рад Демократске странке. Они су 11. децембра 1989. у Београду као Оснивачки одбор одржали конференцију за новинаре саопштивши јавности да Демократска странка обнавља свој рад и позвали грађане да приступе првој опозиционој странци у Србији.
Оснивачи Демократске странке
1. др Коста Чавошки
2. Милован Данојлић
3. др Зоран Ђинђић
4. Гојко Ђого
5. др Владимир Глигоров
6. др Слободан Инић
7. Марко Јанковић
8. др Војислав Коштуница
9. др Драгољуб Мићуновић
10. Борислав Пекић
11. Миодраг Перишић
12. др Радослав Стојановић
13. Душан Вукајловић
Preuzeto sa www.ds.org.yu
