posao spisak apotekacenovnik lekovatekstovimarketingkontakt

Author Topic: POREME艫JI MOTORNIH FUNKCIJA NERVNOG SISTEMA  (Read 37399 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Offline Bred

  • The S[h]ef
  • Administrator
  • Doktor daktilografskih nauka
  • *******
  • Posts: 17694
  • Gender: Male
  • Ekser koji se istupi sam sebe bruka
    • Farmacija forum
POREME艫JI MOTORNIH FUNKCIJA NERVNOG SISTEMA
« on: 15-12-2006, 09:54:03 »

POREME艫JI MOTORNIH FUNKCIJA NERVNOG SISTEMA


Poreme鎍ji u prenosu nervnih impulsa

nastaju zbog: poreme鎍ja  u 筰renju akcionog potencijala; poreme鎍ja u oslobadjanju neurotransmitera i poreme鎍ja na nivou receptora za neurotransmitere.

Poreme鎍ji u 筰renju akcionog potencijala
U osnovi podra緇jivosti membrane nervnih 鎒lija stoji promena njene propustljivosti za jone, pre svega za  Na+ i K+. S promenom propustljivosti membrane nervne 鎒lije za jone, dolazi do njihovog nakupljanja izvan, odnosno unutar membrane, 箃o rezultuje razvojem depolarizacije, odnosno repolarizacije, 鎒lijske membrane. Velike promene u koncentraciji jona u ekstracelularnoj te鑞osti takodje mogu dovesti do poreme鎍ja u podra緇jivosti 鎒lijske membrane. Kroz 鎒lijsku membranu joni se prenose putem specifi鑞ih jonskih kanala. Jonski kanali su proteinske gradje, u sebi sadr緀 otvore 鑙ja se veli鑙na menja sa promenom konformacije proteina. Otvaranje jonskih kanala je regulisano hemijskim putem (vezivanjem neurotransmitera) ili veli鑙nom potencijala 鎒lijske membrane. Prenos jona kroz jonske kanlale mo緀 biti blokiran vezivanjem nekih supstanci za proteinske molekule koje grade ove kanale. [Na primer, pri trovanju saksitoksinom (poiti鑕 iz 筴oljki koje su se hranile posebnim plaktonom - dinoflagelate Gonyaulaks) ili tetrodoksinom (otrov iz jedne vrste jestive ribe, eng. puffer fish, koja se koristi mnogo u Japanu) dolazi do blokade jonskih kanala za Na+ i K+’.] Do poreme鎍ja nervne provodljivosti naj鑕规e dolazi zbog o箃e鎒nja nervnih produ緀taka, bilo zbog specifi鑞ih o箃e鎒nja mijelinskog omota鑑 (demijeliniziraju鎒 bolesti) ili usled nespecifi鑞og o箃e鎒nja izazvanog pritiskom (tumori) ili povredom. Patofiziolo筴e posledice ovih poreme鎍ja zavise od njihove lokalizacije.

Poreme鎍ji neurotransmitera
Poreme鎍ji u prenosu informacija na nivou sinapse mogu nastati usled: poreme鎍ja u stvaranju i/ili oslobadjanu neurotransmitera. Kako nervni sistem karakteri筫 mnogostruka i slo緀na povezanost pojedinih neurona koji se medjusobno stimuli箄 ili inhibiraju, to zapravo ne postoje izolovani poreme鎍ji samo jednog neurotransmiterskog sistema. [Na primer, smatra se da u Parkinsonovoj bolesti postoji  primarna hipofunkcija nigrostrijatnog dopaminergi鑛og sistema, a da sekundarno dolazi do hiperfunkcije holinergi鑛ih neurona (budu鎖 da dopaminergi鑛i neuroni inhibiraju holinergi鑛e neurone u strijatumu)]. Dokazano ili se pretpostavlja da neurotransmiterski poreme鎍ji stoje u osnovi 鑙tavog niza oboljenja: shizofrena psihoza (hiperfunkcija dopaminergi鑛og sistema neurona); Alzheimerova demencija (propadanje holinergi鑛ih neurona u nukleusu basalisu  Meynert i njihovih kortikalnih projekcija); bipolarne psihoze; Hungtintonova koreja (propadanje GABA-ergi鑛ih neurona u bazalnim ganglijama); migrena (poreme鎍ji u oslobadjanju serotonina).
 
Poreme鎍ji  receptora za neurotransmitere
Nastanak poreme鎍ja u transmisiji nervnih impulsa mogu usloviti i poreme鎍ji u broju i afinitetu receptora za neurotransmitere. Ovi poreme鎍ji mogu nastati usled: sinteze anti-receptor antitela (npr. u mijasteniji gravis dolazi do smanjenja broja postsinapti鑛ih acetilholinskih receptora u neuromuskularnoj spojnici zbog sinteze anti-acetilholin receptor autoantitela); hormonima stimulisane sinteze receptora (u hipertireozi, pod uticajem hormona 箃itaste 緇jezde, pove鎍va se sinteza b2-adrenergi鑛ih receptora u popre鑞o-prugastim mi筰鎖ma i srcu, pa se usled toga javlja mi筰鎛i tremor i tahikardija) i poreme鎍ja u broju receptora koji nastaju nakon dugotrajne upotrebe nekih lekova (ijatrogeni  poreme鎍ji). [Na primer, prilikom naglog prestanka uzimanja propranolola (blokator b-adrenergi鑛ih receptora), usled pove鎍nja broja 2-adrenergi鑛ih receptora u srcu, poja鑑va se odgovor na prirodne agoniste (kateholamine), tako da dolazi do poreme鎍ja u elektri鑞oj aktivnosti srca, a  javljaju se i anginozni napadi. Dugotrajna upotreba neuroleptika (blokiraju dopaminergi鑛e receptore) dovodi do pove鎍nja broja dopaminergi鑛ih receptora u strijatumu ovih pacijenata, 箃o 鎒 usloviti poja鑑n odgovor na delovanje dopamina i njegovih agonista, a klini鑛i do pojave nekontrolisanih koreaformih pokreta (tardivna diskinezija)].


Neuromi筰鎛i poreme鎍ji

Osnovni element neuromi筰鎛og sistema je motorna jedinica. Motornu jedinicu 鑙ne dva osnovna tipa 鎒lija: nervna - periferni (spinalni) motorni neuron i mi筰鎛a. Pojedini delovi motorne jedinice uti鑥 jedni na druge, lu鑕鎖 razli鑙te trofi鑛e ekscitatorne ili inhibitorne supstance, tako da o箃e鎒nje jednih uslovljava i poreme鎍j u gradji i funkciji drugih. Poreme鎍ji u gradji i funkciji motorne jedinice stoje u osnovi neuromi筰鎛ih bolesti. Ako primarno dodje do o箃e鎒nja nervne 鎒lije govori se o “neuropatijama”, a ako je primarno o箃e鎒nje na nivou mi筰鎛e 鎒lije o “miopatijama”.U neuromi筰鎛im bolestima dolazi do atrofije mi筰鎍 (smanjuje se njihova masa) i razvija se mi筰鎛a slabost koju prati hipotonija.

Poreme鎍ji  perifernog motornog neurona
nastaju usled : propadanja ganglijskih 鎒lija u prednjim rogovima sive supstance ki鑝ene mo綿ine (spinalne amiotrofije) ili u motornim jedrima kranijalnih nerava koja se nalaze u produ緀noj mo綿ini i ponsu (bulbarna paraliza), demijelinizacije aksona ovih 鎒lija (demijeliniziraju鎒 neuropatije) ili presecanja aksona (neuropatija usled retrogradnog odumiranja). Uzroci propadanja ganglijskih 鎒lija su samo delimi鑞o poznati: virus poliomijelitisa, sarkoidoza, trovanje olovom. Posledice zavise od  lokalizacije procesa (npr. kada je zahva鎒na lumbosakralna intumescencija sive mase ki鑝ene mo綿ine nastaju donekle simetri鑞e slabosti mi筰鎍 donjih ekstremiteta, a ako dodje do bulbarne paralize bolesnik te筴o guta, 緑a鎒 i govori, a na kraju se te funkcije potpuno gube). Demijeliniziraju鎒 neuropatije dovode do smanjenja brzine provodjenja nervnih impulsa. Naj鑕规e je zahva鎒no vi筫 nerava - polineuropatije, a  znatno redje je zahva鎒n samo jedan nerv - mononeuropatije. U naj鑕规e uzroke polineuropatija se ubrajaju: autoimunske bolesti, metaboli鑛i poreme鎍ji (uremija, 筫鎒rna bolest), unos nekih toksina (alkohol, vinkristin) I nasledni enzimski poreme鎍ji, a naj鑕规i uzrok mononeuropatija je lokalni pritisak (npr. zadebljanje transferzalnog ligamenta u sindromu karpalnog tunela). U slu鑑ju presecanja aksona dolazi do tzv. Waller-ove degeneracije koju karakteri筫 propadanje aksona i njegovog omota鑑 distalno od mesta o箃e鎒nja, s tim 箃o prvo i  najvi筫 stradaju oni delovi aksona koji su najudaljeniji od mesta o箃e鎒nja - neuropatija usled retrogradnog odumiranja (engl. dying back).
Poreme鎍ji neuromi筰鎛e spojnice
Neuromi筰鎛u spojnicu 鑙ne zavr筺i deo motornog neurona i posebno diferencirani deo mi筰鎛e membrane izmedju kojih se nalazi virtualni prostor - sinapti鑛a pukotina. Naj鑕规i uzrok poreme鎍ja provodjenja impulsa na nivou neuromi筰鎛e spojnice je mijastenija gravis. Mijastenija gravis je autoimunsko, autoantitelima posredovano, oboljenje koje karakteri筫 abnormalna slabost i zamorljivost skeletnih mi筰鎍 usled smanjenja broja postsinapti鑛ih acetilholinskih receptora (AChR). Do smanjenja broja AChR dolazi zbog: ubrzane internalizacije i sledstveno tome degradacije AChR usled vezivanja anti-AChR autoantitela; konformacionih promena AChR izazvanih vezivanjem ovih autoantitela i sledstvene nemogu鎛osti vezivanja ACh i razgradnje postsinapti鑛e membrane usled stvaranja kompleksa autoantitela i komplementa.

Poreme鎍ji mi筰鎛e 鎒lije
O箃e鎒nja mi筰鎛e 鎒lije mogu dovesti mi筰鎛e distrofije - genetski poreme鎍ji koji dovode do progresivnog pogor筧nja funkcije skeletnih mi筰鎍 zbog kombinovane hipertrofije, atrofije i nekroze mi筰鎛ih 鎒lija sa zamenom nekroti鑞og tkiva nefunkcionalnim vezivnim tkivom; neki autoimuni procesi (obi鑞o zahvataju perifascikularne prostore u kojima se nalazi vezivo i krvni sudovi, a tek sekundarno dolazi do propadanja mi筰鎛ih vlakana); i zapaljenjski procesi (naj鑕规e nastaju kao posledica infestacije parazitima), kada se klini鑛i konstatuje bolna, difuzna mi筰鎛a slabost i atrofija. [U slu鑑ju infestacije parazitima javljaju se i znaci infekcije i eozinofilija.]


Motorni nervni poreme鎍ji

Poreme鎍ji funkcije piramidnog puta

Centralni nervni sistem kotroli筫 motornu aktivnost zahvaljuju鎖 medjusobnim komunikacijama mo綿ane kore, malog mozga i bazalnih ganglija. Mo綿ana kora na periferiju uti鑕 direktno, posredstvom piramidnog sistema (kortikospinalni i kortikobulbarni put) i posredno, putem ekstrapiramidnih polisinapti鑛ih puteva, od kojih su najva緉iji  kortikoretikulospinalni i kortikorubrospinalni. Piramidni putevi uglavnom kontrolo箄 izvodjenje finih, voljnih pokreta distalnih mi筰鎍 udova (posebno 筧ke i stopala). Tradicionalno vidjenje motorne kore uklju鑥je gornji motorni neuron 鑙ji se aksoni spu箃aju kroz zadnji deo kapsule interne, mo綿ane pedunkule i formiraju piramide u produ緀noj mo綿ini. U nivou piramida ve鎖na vlakana prelazi na suprotnu stranu, kao lateralni kortikospinalni put, a samo 10% silazi neukr箃eno, kao prednji kortikospinalni put. Aksoni piramidnog sistema se direktno ili idirektno (preko interneurona) povezuju sa 鎒lijama prednjeg roga ki鑝ene mo綿ine, odnosno sa donjim motornim neuronom. Do o箃e鎒nja motorne kore i kortikospinalnog puta naj鑕规e dolazi prilikom ”mo綿anog udara”. Do mo綿anog “udara” mo緀 dovesti ili ruptura (koja omogu鎍va ekstravazaciju krvi u okolno mo綿ano tkivo) ili tromboza arterija koja uslovljava prekid dovoda krvi u mo綿anu koru ili kortikospinalni put.  O箃e鎒nje kortikospinalnog puta iznad ukr箃anja u piramidama dovodi do slabosti mi筰鎍 ekstremiteta na  suprotnoj strani tela (hemiplegija). Uz hipofunkciju mi筰鎍 javlja se i  mi筰鎛a hipotonija i hiporefleksija (smanjena refeleksna aktivnost). Uz ove poreme鎍je su 鑕sto se javljaju i ipsilateralna o箃e鎒nja kranijalnih nerava. O箃e鎒nja piramidnog puta ispod mesta ukr箃anja dovode do identi鑞ih promena na ipsilateralnoj strani tela. Uz mi筰鎒 ekstremiteta zahva鎒ni su i mi筰鎖 lica (obi鑞o samo donje polovine lica zbog obostrane inervacije mi筰鎍 gornje polovine lica.
Cerebrovaskularne bolesti

Uklju鑥ju: ishemjski udar, hemoragijski udar i cerbrovaskularne abnormalnosti, kao 箃o su intra¬kranijalne aneurizme i arteriovenske malformacije. Uzrokuju 200,000 smrti svake godine u USA i glavni su uzrok invaliditeta. Incidenca raste sa godinama, i o鑕kuje se da 鎒 se zna鑑jno pove鎍vati sa produ緀tkom 緄votnog veka. Ve鎖na se manifestuje naglom pojavom fokalnog neurolo筴og deficita, 箃o se opisuje u anglosaksonskoj literaturi re鑙ma "struck by the hand of God"


Mo綿ani udar

Ili cerebrovaskularni insult = iznenadni nastanak neurolo筴og deficita usled fokalnog vaskularnog ispada. Ova definicija je klini鑛a, a klini鑛e manifestacije mo綿anog udara su krajnje varijabilne s obzirom na kompleksnu anatomiju mozga i njegove vaskularizacije. Za postavljanje dijagnozese koriste i laboratorijska ispitivanja i brain imaging. Cerebralna ishemija nastje usled  protoka krvi koje traje du緀 od nekoliko sekundi. Neurolo筴i simptomi se javlajju u toku nekoliko sekundi budu鎖 da u neuronima nema glikogena tako da 鎒lije brzo ulaze u hipoenergozu. Ako se protok krvi brzo uspostavi, mo綿ano tkivo mo緀 da se potpuno oporaviti, tako da su simptomi ishemije tranzitorni, i tada se govori o tranzitornom ishemijskom ataku (TIA). Tipi鑞o neurolo筴i znaci i simptomi TIA traju  5-15 min ali, prema definiciji, moraju se povu鎖 za <24 h. Ako prekid cirkulacije traje vi筫 od nekoliko minuta, razvija se infarkt mo綿anog tkiva. Mo綿ani udar se dogodio ako neurolo筴i simptomi i znaci perzistiraju >24 h.

Generalizovana cerebralna ishemija
Generalizovano  cerebralnog protoka krvi usled hipotenzije (npr. sr鑑ne aritmije, infarkt miokarda, hemoragijski 筼k) obi鑞o dovodi do sinkope. Ako se nizak cerebralni protok odr綼va du緀 vreme, dolazi do infarkta u grani鑞oj zoni izmedju podru鑚a snabdevanja velikih cerebralnih arterija. U te緄m slu鑑jevima, globalna hipoksija-ishemija dovodi do 筰roko rasprostranjene mo綿ane lezije, odnosno do tzv. hipoksijske-ishemijske encefalopatije.

Fokalna ishemija
ili infarkt obi鑞o nastaje usled: tromboze  cerebralnih krvnih sudova ili embolije iz arterija proksimalno od srca.

Infarkt mozga
Akutna okluzija intrakranijalnih krvnih sudova  do   protoka krvi u regionu mozga koji snab¬de¬va. Veli鑙na redukcije zavisi od kolateralnog krvotoka. Kada protok padne na nulu, smrt mo綿anog tki¬va nastupa u toku 4 -10 min; kada je protok <16 -18 mL/100 g tkiva per min dolazi do infarkta unu¬tar 1 h; a kada je  <20 mL/100 g tkiva per min javlja se ishemija bez infarkta sem ako ovo stanje tra¬je nekoliko sati ili dana. Ako se cirkulacija uspostavi pre nego 箃o nastupi 鎒lijska smrt, javljaju se samo prolazni simptomi, tj. TIA. Tkivo koje okru緐je sredi箃e infarkta je ishemi鑞o, ali reverzi¬bil¬no disfunkcionalno i opisuje se terminom ishemijska penumbra. Penumbra se mo緀 vizuelizovati MRI. Na mestu ishemijske penumbre nastaje infarkt ako ne dodje do promena u protoku krvi, tako da tromboliti鑛a terapija i druge ter koje se ispituju imaju za cilj “spa筧vanje” ishemijske penumbre.
芿lijska smrt nastaje posredstvom dva odvojena puta: nekroti鑞i u kojem dolazi do brzog propadanja citoskeleta usled hipoenergoze; apoptotski. Ishemija dovodi do nekroze usled nedostatka glukoze  箃o uzrokuje nemogu鎛ost stvaranja ATP u mitohondrijama. (Bez ATP-a, membranske jonske pumpe prestaju da rade, neuroni se  depolarizuju, dolazi do  CCa++ u 鎒liji.) 芿lijska depolarizacija takodje dovodi do oslobadjanja glutamata iz sinapti鑛ih termina, a vi筧k ekstracelularnog glutamata dovodi do neurotoksi鎛osti vezuju鎖 se za postsinapti鑛e glutamatne receptore i  influks Ca++ u neurone. Slobodni radikali nastali degradacijom membranskih lipida i mitohondrijskom disfunkcijom dovode do kataliti鑛e destrukcije membrana i o箃e鎒nja drugih vitalnih funkcija 鎒lije. Ishemija manjeg stepena, kao u ishemijskoj penumbri, favorizuje 鎒lijsku apoptotsku smrt. Jasno je da groznica, kao i hiperglikemija [glukoza > 11,1  - 16,7 mmol/L]  dramati鑞o pogor筧va ishemiju, te da ih treba spre鑑vati.



Poreme鎍ji funkcije ekstrapiramidnog sistema

Izraz ekstrapiramidni motorni sistem 筰roko se koristi u klinici  i opisuje onaj deo mozga i mo綿anog stabla koji u鑕stvuje u motornoj kontroli, sa izuzetkom kortikospinalnog (piramidnog) sistema.

Ekstrapiramidni motorni sistem uklju鑥je:
- bazalne ganglije i njihove puteve, bazalne ganglije dobijaju informacije uglavnom iz mo綿ane kore kuda i upu鎢ju izlazne informacije. Bitan deo sistema bazalnih ganglija 鑙ne striatnopalidni kompleks, tj. nukleus kaudatus i putamen (neostrijatum), odnosno globus palidus (paleostrijatum). Supstanca nigra i suptalamusna jedra nisu  morfolo筴i deo bazalnih ganglija, ali su sa njima funkcionalno nedeljivo povezani, te se smatraju njihovim sastavnim delom. Bazalne ganglije ostvaruju svoju ulogu u motornoj kontroli kroz stalnu interakciju sa mo綿anom korom i kortikospinalnim putem.
- delove mo綿ane kore koji daju projekcije u bazalne ganglije,
- delove cerebeluma koji daju projekcije u bazalne ganglije,
- delove retikularne formacije koji su povezani sa bazalnim ganglijama i mo綿anom korom i
- talamusna jedra koja su povezana sa bazalnim ganglijama i retikularnom formacijom.

Ekstrapiramidni sistem kontroli筫, uglavnom, automatske pokrete, tonus skeletnih mi筰鎍 i odr綼va¬nje posturalnih refleksa. 

Danas se zna da u sklopu sistema bazalnih ganglija funkcioni筫 vi筫 neurotransmiterskih sistema:
•   sistem dopaminskih neurona koji su locirani u supstanciji nigri, a daju projekcije u nukleus kaudatus i putamen (nigrostrijatni put);
•   sistem neurona koji sadr緀 γ-aminobuternu kiselinu (GABA), koji su locirani u nukleusu kaudatusu i putamenu, a daju projekcije u supstanciju nigru;
•   sistem acetilholinskih neurona koji su locirani u mo綿anoj kori, a daju projekcije u nukleus kaudatus i pitamen (unutar strijatuma najvi筫 je acetilholinskih interneurona)  i 
•   brojni noradrenalinski, serotoninski i drugi sistemi neurona koji su locirani izvan sistema bazalnih ganglija, a daju projekcije u ovaj sistem.

Najva緉ije funkcije bazalnih ganglija su: pomo korteksu u ostvarivanju podsvestnih, nau鑕nih pokreta i u鑕规e u planiranju multiplih paralelnih i konsekutivnih pokreta koje je neophodno povezati da bi se ostvario odredjenii zadatak. Motorne aktivnosti koje zahtevaju kontrolu bazalnih ganglija uklju鑥ju: ispisivanje svih slova azbuke, bacanje lopte, kucanje na ma筰ni itd. Bazalne ganglije su takodje neophodne za modifikovanje brzine izvodjenja,  kao i za odredjivanje opsega ovih aktivnosti (npr. pisanje malih ili velikih slova). Zajedno sa motornom korom i somatskom senzornom korom (u parijetalnom re緉ju), bazalne ganglije u鑕stvuju u planiranju neposrednog odgovora na iznenadni napad, poput udara pesnicom u lice. Pri o箃e鎒nju bazalnih ganglija javljaju se poreme鎍ji u izvodjenu pokreta, koji se manifestuju u dva osnovna oblika: kao siroma箃vo pokreta (akinetsko-rigidni sindrom) i kao obilje  ne緀ljenih pokreta (koreoatetoze i diskinezije).


Parkinson-ova bolest (PB)

Naj鑕规a neurodegenerativna bolest koju karakteri筫 akumulacija u neuronima presinapti鑛og proteina α – sinukleina i razli鑙t stepen  parkinsonizma

James Parkinson, 1917
“ ...involuntary tremulous motion, with lessened muscular power, in parts not in action and even when supported; with a propensity to bend the trunk forwards, and to pass from a walking to a funning pace, the senses and the intellects  uninjured.”

• rhythmic tremor at rest
• rigidity with “cog-wheel characteristic”
• akinesia

Pure Parkinsonism   Parkinsonism with other features   Pseudoparkinsonism
Parkinson's disease   Progressive supranuclear palsy   Essential Tremor
Drug-induced parkinsonism   Multiple system atrophy   Vascular (or arteriosclerotic) pseudoparkinsonism

Postencephalitic parkinsonism   Basal ganglia calcification   
MPTP parkinsonism   Repetitive head trauma   
Other toxins, e.g. manganese   Cerebral anoxia   

 
Parkinsonizam je sindrom koji karakteri筫
•   smanjenje i usporenost pokreta (bradikinezija),
•   tremor u mirovanju (tremor se defini筫 kao "approximately rhythmic and roughly sinusoidal movement of variable amplitude and frequency") *,
•   Mi筰鎛i rigiditet (rigiditet zupca na to鑛u, engl. ‘cog-wheel rigidity’ )
•   karakteristi鑑n polo綼j (engl. shuffling gait)
•   fleksioni polo綼j tela .

* Lekovi koji mogu da pogor筧ju tremor: valproi鑞a kiselina, litium, -adrenergi鑛i agonisti, metilksantini, tiroksin, glukokortikoidi, tricikli鑞i antidepresivi, blokatori preuzimanja serotonina. Prestanak uzimanja lekova koji izazivaju tolerancu, tireotoksikoza, stanja sa poja鑑nim adrenergi鑛im  tonusom mogu da poja鑑ju fiziolo筴i tremor i da mimikriraju ili poja鑑ju patolo筴i tremor

Skoro svi oblici parkinsonizma nastaju usled redukcije dopaminske transmisije u bazalnim ganglijama. Sporadi鑞a i idiopatska PB smatra se odgovornom za 75% svih parkinsonizama; a  25% nastaje usled genetski definisanih poreme鎍ja i drugih uzroka uklju鑥ju鎖 neurodegenerativne poreme鎍je, cerebrovaskularnu bolest, trovanja (Mn, 1-methyl-4- phenyl-1,2,3,6, tetrahidropiridin –MPTP - hemijski sli鑑n sintetskom heroinu ), lekove (antagonisti dopaminskih receptora), virusne infekcije (postencefaliti鑞a), traume.

PB pogadja >1 miliona u ljudi u USA (1% svih >55 godina). Javlja se u uzrastu od 35-85 godina, naj鑕规e oko 60. Traje od 10-25 godina.

Familijarni oblici koji se nasledjuju autozomno dominantno i recesivno (鑙ne  5% svih slu鑑je¬va)ovi oblici se javljaju ranije, tipi鑞o pre 50. godine i traju du緀 nego tipi鑞iji "sporadi鑞i" oblici PB. Iako u ve鎖ne bolesnika sa PB postoji jasna genetska komponenta, epidemiolo筴i podaci ukazu¬ju da pored genetske vulnerabilnosti va緉u ulogu ima i delovanje epidemiolo筴ih faktora. Faktori rizika uklju鑥ju: pozitivnu porodi鑞u anamnezu, mu筴i pol, povrede glave, izlaganje delovanju pesticida, konzumiranje bunarske vode, 緄vot u ruralnoj sredini, ↓unos vitamina i antioksidanata. Incidencu bolesti smanjuju: konzumiranje kafe, pu筫nje, kori规enje NSAD, substituciona terapija estrogenima u 緀na u postmenopauzi.

↑ DA transmisije dovodi do egzacerebracije SCH, a ↓ DA neurotransmisije ima terapijski efekat u SCH. Slika!

Dijagnoza PB se mo緀 se, sa izvesnom sigurno规u, postaviti ako su prisutna najmanje 2 od 3 kardinalna znaka — tremor u mirovanju (posebno va綼n, prisutan u 85% obolelih, sa pravom PB), rigiditet  i bradikinezija. Unilateralni, postepeni razvoj simptoma dalje podr綼va dijagnozu. Sliku rane PB dopunjavaju: lice kao maska,  treptanje, pogurenost,  slobodni pokreti ruku. Mo緀 se javiti i blagi ose鎍j slabosti i zamora, poreme鎍ji koordinacije, bolovi, diskomfor.

Poreme鎍ji dr綼nja (osturalni poreme鎍ji) sa vuku鎖m malim koracima i tendenca da se okre鎒 en bloc su prominentne karakteristike PB. Karakteristi鑞o dr綼nje je takodje klasi鑑n znak, nastaje usled kombinacije fleksionog polo綼ja i gubitka posturalnih refleksa tako da bolesnik ula緀 napor da  "catch up“ ravnote緐. Ukru鎒nost (Freezing of gait), javlje se sa napredovanjem bolesti, obi鑞o pri zapo鑙njanju kretanja (start hesitation), kada bolesnik menja pravac kretanja ili se okre鎒,  pri prolasku kroz uzak prolaz kao 箃o su vrata. Poreme鎍ji ravnote緀 i dr綼nja  se  s napredovanjem bolesti. Fleksija glave, pogurenost i nagnutost gornjeg dela tela, tendenca da se ruke dr緀 u fleksionom polo綼ju tokom kretanja se podjednako 鑕sto javljaju  kao i poreme鎍ji polo綼ja prstiju i 筧ka. Posturalna nestabilnost je jedna od karakteristika koja najvi筫 ugro綼va bolesnika u uznapredovaloj bolesti, budu鎖 da usled nje dolazi do padova i povreda koji zna鑑jno doprinose morbiditetu i mortalitetu.

Ne-motorni poreme鎍ji u PB
–   depresija
–   kognitivni poreme鎍ji,
–   anksioznost,
–   poreme鎍ji spavanja,
–   senzorne nenormalnosti i bol,
–   gubitak ose鎍ja mirisa (anosmia),
–   poreme鎍ji autonomnih funkcija (ortostatska hipotenzija, konstipacija,  u鑕stalo mokrenje, ekscesno znojenje, seboreja).

Fiziolo筴a osnova: 筰roko rasprostranjeni poreme鎍ji koji zahvataju mo綿ano stablo, olfaktorni sistem, talamus, kortikalne strukture. Psihoti鑞i simptomi se javljaju u 6 - 40% bolesnika sa PB. Rani simptomi uklju鑥ju: vizuelne halucinacije (obi鑞o ljudi i 緄votinje) sa o鑥vanom uvidjavno规u. Iako su depresija i demencija glavni faktori rizika za psihoti鑞e simptome u PB, simptomi su 鑕sto izazvani terapijom (dopaminomimetici, antiholinergici, amantadin, selegin).


EPILEPSIJA


Napad, paroksizam (engl. seizure od latinskog sacire 箃o zna鑙 zgrabiti, engl. to take possession of) je paroksizmalni dogadjaj koji nastaje usled abnormalnog, ekscesivnog, hipersinhronog pra緉jenja grupe neurona u CNS-u. Zavisno od lokalizacije, ova abnormalna aktivnost CNS-a mo緀 imati razli鑙te manifestacije, od dramati鑞ih konvulzija, do poreme鎍ja koji su prakti鑞o nevidljivi za posmatra鑑. Mnogi faktori mogu dovesti do ovih napada; 5-10% ukupne populacije je imalo makar jedan napad, naj鑕规e u ranom detinjstvu ili kasnom odraslom dobu.

Napad: klini鑛e manifestacije abnormalne i ekscesne ekscitacije jedne populacije kortikalnih neurona. Epilepsija: tendeca pojave rekurentnih napada koji nisu provocirani sistemskim ili neurolo筴im insultima. Epileptogeneza: niz dogadjaja koji transformi筫 normalnu neuronsku mre緐 u hiperekscitabilnu mre緐. Od pojma  napad treba razlikovati pojam epilepsija. Epilepsija = stanje u kojem osoba ima rekurentne napade usled hroni鑞og procesa. Drugim re鑙ma, osoba koja  je imala 1 napad ili rekurentne napade usled poreme鎍ja koji se mogu korigovati ili izbe鎖 ne zna鑙 da ima epilepsiju. Epilepsija ozna鑑va klini鑛i fenomen, a ne jedan nozolo筴i entitet, budu鎖 da postoji vi筫 klini鑛ih oblika epilepsije koji su izazvani razli鑙tim faktorima. Klini鑛i i patolo筴i mogu se razlikovati razli鑙ti epilepsijski sindromi, pri 鑕mu njihove klini鑛e karakteristike i patolo筴e promene mogu ukazivati na njihovu etiologiju.

Koriste鎖 definiciju epilepsije - 2 ili vi筫 neprovociranih napada, incidenca epilepsije, zavisno od populacije, kre鎒 se od 0.3 do 0.5%. Odredjivanje tipa napada je zna鑑jno za postavljanje dijagnoze, za prognozu bolesti i odabir terapije. 1981, the International League Against Epilepsy (ILAE) je izvr筰la klasifikaciju epilepsijskih napada na osnovu klini鑛ih karakteristika napada i elektroencefalografskih promena u napadu.

Od Mikroscopskog do Makroskopskog nivoa (Elektroencefalogram - EEG) Slika!

Napadi se dele na : parcijalne (sinonim za fokalne) i generalizovane. Parcijalni su oni kod kojih je poreme鎍j lokalizovan u odredjenim delovima cerebralnog korteksa. Generalizovani uklju鑥ju simultano razli鑙te regione mozga. Parcijalni su obi鑞o vezani za strukturne abnormalnosti u mozgu. Nasuprot tome, generalizovani  nastaju usled celularnih, biohemijskih ili strukturnih abnormalnosti koje imaju 筰roko rasprostranjenu distribuciju.

PARCIJALNI NAPADI
Zahvataju manje mo綿ane regione. Ako ne postoje poreme鎍ji svesti tokom napada, klini鑛e manifestacije su relativno jednostavne - jednostavni parcijalni napad (engl. simple partial seizure). Ako dolazi do poreme鎍ja svesti - kompleksni parcijalni napad (engl. complex partial seizure). Pored ovih, zna鑑jnu podgrupu 鑙ne napadi koji po鑙nju kao parcijalni, a onda se 筰re difuzno kroz korteks - parcijalni napad sa sekundarnom generalizacijom (engl. partial seizures with secondary generalization).

GENERALIZOVANI NAPADI
Prema definiciji, generalizovani napadi nastaju u obe hemisfere simultano. Medjutim, danas je nemogu鎒 potpuno isklju鑙ti postojanje fokalnih regiona abnormalne aktivnosti sa sekundarnom generalizacijom. Usled toga generalizovani napadi se mogu definisati kao bilateralni klini鑛i i elektrokardiografski poreme鎍ji bez evidentnog fokalnog po鑕tka. Sre鎜m, nekoliko tipova generalizovane epilepsije imaju jasne karakteristike koje olak筧vaju klini鑛u dijagnostiku.

Absence Seizures (Petit Mal): Karakteri筫 ih iznenadan, kratkotrajan svesti bez gubitka posturalne kontrole. Tipi鑞o vreme trajanja se meri sekundama, svest se vra鎍 naglo kako se i izgubila, i nema  postiktalne konfuzije. Mada gubitak svesti mo餰 biti klini鑛i neprimetan (inaparentan) ili jedina manifestacija epilepsijskog pra緉jenja, oni su obi鑞o pra鎒ni subtilnim bilateralnim motornim poreme鎍jima (brzi pokreti o鑞ih kapaka, pokreti 緑akanja ili kloni鑞i pokreti ruku male amplitude).

Generalizovani, toni鑞o-kloni鑞i napadi (Grand Mal): Javljaju se u 10% svih slu鑑jeva epilepsije. Naj鑕规i oblik napada koji nastaje usled metaboli鑛ih poreme鎍ja i kao takav 鑕sto se vidja u razli鑙tim klini鑛im uslovima. Napad obi鑞o po鑙nje naglo, mada neki bolesnici opisuju nejasne prodromalne simptome koji se javljaju nekoliko sati pre napada. Ovi prodromalni simptomi se razlikuju od stereotipne aure koja je povezana sa fokalnim napadima sa sekundarnom generalizacijom. Inicijalnu fazu obi鑞o karakteri箄 toni鑞e kontrakcije muskulature 鑙tavog tela. Toni鑞e kontrakcije ekspiratorne muskulature i muskulature laringsa glasnog stenjanja (engl.  "ictal cry“). Dolazi do poreme鎍ja respiracije, sekrecija se nakuplja u orofarinksu, razvija se cijanoza. Kontrakcija mi筰鎍 緑aka鑑 ujed jezika.  tonusa simpatikusa  sr鑑ne frekvence, krvnog pritiska, 筰renja zenica. Nakon 10 - 20 s,toni鑞a faza  kloni鑞u fazu, tako da se smanjuju periodi mi筰鑞e relaksacije i mi筰鎛e kontrakcije. Periodi relaksacije se progresivno produ緐ju do kraja iktalne faze, koja obi鑞o traje ne du緀 od 1 min. Postiktalnu fazu karakteri筫 neresponzivnost, mlitavost mi筰鎍, ekscesna salivacija koja izaziva stridorozno disanje i parcijalnu obstrukciju disajnih puteva, nekontrolisano pra緉jenje be筰ke i creva. Bolesnik se osve规uje postepeno (minuti – h) i tada se javlja postiktalna konfuznost. Nakon toga bolesnik se obi鑞o 綼li na glavobolju, zamor, mi筰鎛i bol, 箃o mo緀 datraje vi筫 鑑sova.

MEHANIZMI INICIJACIJE I PROPAGACIJE NAPADA
Parcijalni napadi - Zapo鑙nju aktivno规u neurona u jednom regionu korteksa koja se 筰ri na susedne regione, tj., razlikuje se faza inicijacije i faza propagacije napada. Fazu inicijacije karakteri筫:  visoka frekvenca pra緉jenja neurona i hipersinhronizacija. Pra緉jenje nastaje usled relativno dugotrajne depolarizacije membrane nervne 鎒lije izazvane influksom ekstracelularnog Ca2+,  zbog 鑕ga se otvaraju voltno-zavisni Na+ kanali  influksa  Na+  stvaranja repetitivnih akcionih potencijala. Ovo prati stvaranje hiperpolariziraju鎒g naknadog potencija posredstvom receptora za  –aminobuternu kiselinu (GABA) ili posredstvom K+ kanala (zavisno od tipa 鎒lije). Sinhronizacijom pra緉jenja iz dovoljnog broja neurona nastaje tzv. 筰ljak (engl.) spike na EEG-u. Normalno, 筰renje pra緉jenja spre鑑va hiperpolarizacija i  inhibicija koju obezbedjuju okru緐ju鎖 inhibicijski neuroni. Kada je aktivacija dovoljna dolazi do regrutacije susednih neurona brojnim mehanizmima. Repetitivna pra緉jenja dovode do:  koncentracija K+ ekstracelularno,  箃o redukuje hiperpolarizaciju i depolarizuje okolne neurone; akumulacije Ca2+ u presinapti鑛im terminalima  oslobadjanja neurotransmitera;  depolarizacijom-indukovane aktivacije N-metil-D-aspartat (NMDA) subtipa ekscitacijskih aminokiselinskih receptora, i do  influksa Ca2+ i aktivacije neurona. Anga緊vanjem dovoljnog broja neurona dolazi do gubitka okru緐ju鎒 inhibicije i propagacije aktivnosti u susedne regione, posredstvom lokalnih kortikalnih konekcija, kao i u udaljene, posredstvom dugih komisuralnih puteva ( kao 箃o je corpus callosum).

Mnogi faktori kontroli箄 ekscitabilnost neurona, tako da se pretpostavlja da postoje i brojni mehanizmi kojima mogu nastati promene koje dovode do ekscesnog para緉jenja. Intrinzi鑞i mehanizmi:  Promene u provodljivosti jonskih kanala, Karakteristike odgovora membranskih receptora, Citoplazmatsko puferisanje, Sistem sekundarnih glasnika, Ekspresije proteine kao rezultat genske transkripcije, translacije i post-translacijske modifikacije. Ekstrinzi鑞i mehanizmi: Promene u koli鑙ni ili tipu neurotransmitera koji je prisutan u sinapsi, Modulacija receptora posredstvom ekstracelularnih jona i drugih molekula i Vremenske i prostorne karakteristike sinapti鑛ih i postsinapti鑛ih  signala. Neneuronske 鎒lije, kao 箃o su astrociti i oligodendrociti, imaju va緉u ulogu u mnogim od ovih mehanizama.

Generalizovani napadi - Mehanizmi inicijacije i propagacije (uklju鑥ju鎖 i toni鑞o-kloni鑞e napade) jo uvek nisu razja筺jeni. Ne箃o vi筫 se zna o generalizovanim pra緉jenjima u absence napadima. Izgleda da su ti napadi vezani za osciliraju鎒 ritmove koji se normalno generi箄 tokom spavanja posredstvom krugova koji povezuju talamus i korteks. Ovo oscilatorno pona筧nje uklju鑥je interakciju izmedju GABA B receptora, Ca2+ kanala T-tipa, i K+ kanala lociranih u talamusu. Farmakolo筴e studije ukazuju da modulacija ovih receptora i kanala mo緀 da dovede od absence napada, i spekuli筫 se da su genetski oblici absence epilepsije povezani sa mutacijama komponenti ovog sistema.

MEHANIZMI EPILEPTOGENEZE
Epileptogeneza = transformacija normalne neuronske mre緀 u hroni鑞o hiperekscitabilnu. Obi鑞o prodju meseci i godine izmedju inicijalne povrede  CNS-a (trauma, mo綿ani udar, infekcija) i prvog napada. Povreda inicira proces koji u pogodjenom regionu postepeno smanjuje prag za napad sve dok napad ne nastane spontano. U mnogim genetskim i idiopatskim oblicima epilepsije, epileptogeneza nastaje usled razvojno nastalih poreme鎍ja.

Patolo筴e studije hipokampusa u osoba sa temporalnom epilepsijom su dovele do zaklju鑛a da neki oblici epileptogeneze nastaju usled  strukturnih promena u neuronskoj mre緄. U mnogih pacijenata sa jednim oblikom temporalne epilepsije pokazan je selektivni gubitak neurona koji u鑕stvuju u inhibiciji glavnih ekscitacijskih neurona u gyrus dentatus. Postoje takodje dokazi da, u odgovoru na gubitak neurona, dolazi do reorganizacije ili prorastanja (engl.  “sprouting“) preostalih neurona tako da se menja ekscitabilnost mre緀. Neke od ovih promena mogu se videti u eksperimentalnim modelima prolongiranih elektri鑞ih pra緉jenja ili traumatske mo綿ane lezije. Inicijalna povreda, kao 箃o je trauma glave, mo緀 da dovede do fokalnih strukturnih promena koje uzrokuju lokalnu hiperekscitabilnost. Lokalna hiperekscitabilnost do daljih strukturnih promena koje, tokom vremena, dovode do klini鑛i manifestnih napada. Sli鑞i modeli su pokazali da dugotrajne promene intrinzi鑞ih, biohemijskih svojstava 鎒lija unutar mre緀, kao 箃o su hroni鑞e promene funkcije glutamatnih receptora.

GENETSKI UZROCI EPILEPSIJE
Nedavno su identifikovane genetske mutacije povezane sa razli鑙tim epilepsijskim sindromima Mada sve mutacije koje su do danas idetifikovane izazivaju retke oblike epilepsije, njihovo otkrivanje je zna鑑jno u konceptualnom smislu. Izgleda da su mnoge nasledne idiopatske epilepsije (npr. relativno “鑙sti" oblici epilepsije gde postoje samo fenotipske abnormalnosti dok su mo綿ana struktura i funkcija relativno normalni) nastaju usled mutacija koje pogadjaju funkciju  jonskih kanala. Ovi sindromi su, prema tome, deo ve鎒 grupe kanalopatija koje dovode do paroksizmalnih poreme鎍ja, kao 箃o su poreme鎍ji sr鑑nog ritma, episodi鑞a ataksija, periodi鑞a slabost, familijarna hemiplegi鑞a migrena.  Nasuprot tome, genske mutacije koje se javljaju u simptomatskim epilepsijama (tj. u poreme鎍jima u kojima postoje neurolo筴e abnormalnosti, kao 箃o su kognitivni poreme鎍ji, zajedno sa napadima) su povezani sa povezane sa putevima koji uti鑥 na razvoj CNS-a i neuronsku homeostazu

MEHANIZMI DELOVANJA ANTIEPILEPTIKA
Antiepileptci su lekovi koji primarno blokiraju inicijaciju i 筰renje napada posredstvom razli鑙tih mehanizama koji modifikuju aktivnost jonskih kanala ili neurotransmitera i, u ve鎖ni slu鑑jeva, ovi lekovi imaju plejotropne efekte. Mehanizmi delovanja uklju鑥ju: inhibiciju Na+-zavisnog akcionog potencijala na frekventno-zavisan na鑙n (npr., fenitoin, karbamazepin, lamotrigin, topiramat, zonisamid), inhibiciju voltno-zavisnih Ca2+ kanala (fenitoin),  oslobadjanje glutamata (lamotrigin), potenciranje funkcije GABA receptora (benzodiazepini i barbiturati),  raspolo緄vosti GABA (valproi鑞a kiselina, gabapentin, tiagabin). Dva najpotentnij leka za  absence seizures, etosuksimid i valproi鑞a kiselina, deluju najverovatnije inhibicijom T-tipa Ca2+ kanala neurona talamusa

Nasuprot velikom broju lekova koji mogu da atenui箄 napad, ne postoji lek koji je u stanju da spre鑙 formiranje epilepsijskog fokusa nakon povrede CNS-a - nema antiepileptogenog leka.


Offline Bred

  • The S[h]ef
  • Administrator
  • Doktor daktilografskih nauka
  • *******
  • Posts: 17694
  • Gender: Male
  • Ekser koji se istupi sam sebe bruka
    • Farmacija forum
Odg: POREME艫JI MOTORNIH FUNKCIJA NERVNOG SISTEMA
« Reply #1 on: 09-06-2009, 23:46:44 »
FARMAKOTERAPIJA EPILEPSIJE:
1. Generalizovani napadi:
• Absansi:
a) Valproi鑞a kiselina (Eftil, retard tablete od 500mg;
Apilepsin tablete od 150mg i 300mg; Apilepsin sirup sa
10mg/kap; Terapijske koncentracije: 50-100mg/l; 50-
100mg/ml; 346-693µmol/l.
b) Clonazepam (Rivotril) ampule od 0,001; tablete od 0,0005
0,001 i 0,002
c) Etosuximide (Zarontin kapsule od 250mg; Asamid tablete
od 250mg i Asamid sirup) Terapijske koncentracije: 40-
100mg/l; 40-100mg/ml; 285-710µmol/l
• Miokloni鑞i napadi (infantilni spazmi, Lennox-Gastaut sindrom,
juvenilna mioklona epilepsija):
a) ACTH
b) Vigabatrin ( Sabril tablete od 500mg)
c) Valproi鑞a kiselina
d) Lamotrigin (Lamicktal tablete od 25, 50, 100 i 200mg)
Terapijske koncentracije: 0,5- 4mg/l; 0,5-4mg/ml;
e) Phenobarbitone (tabl a 100mg), Phenobarbiton Natrium
ampule a 220mg,
Terapijske koncentracije 15-40mg/l
f) Clonazepam tabl
• Bilateralni toni鑞o kloni鑞i napadi
a) Carbamazepine (Tegretol, Mazepine, Karbapin tablete od
200mg; Tegretol retard i Tegretol CR tablete od 400mg)
Terapijske koncentracije: 4-12mg/l; 4-12mg/ml; 17-
51µmol/l.
b) Phenytoin (Difetoin tablete od 100mg; Dilantin kapsule
od 30 i 100mg; Epanutin-Na ampule od 250mg)
Terapijske koncentracije: 10-20mg/l; 10-20mg/ml; 40-
80µmol/l.
c) Valproi鑞a kiselina
d) Phenobarbitone
e) Vigabatrin
f) Lamotrigin
g) Gabapentin (Neurontin kapsule od 300 i 600mg)
Terapijske koncentracije: 2-10mg/l; 2-10mg/ml.
2. Parcijalni napadi:
a) Carbamazepine
b) Phenytoin
c) Valproi鑞a kiselina
d) Phenobarbitone
e) Vigabatrin
f) Lamotrigin
g) Gabapentin
Terapijski protokol za le鑕nje epilepti鑛og statusa:
1. Intravenska primena antiepilepti鑛ih lekova:
a) Lorazepam (1mg intravenski, u bolusu, a potom 0,5-
1mg/min. intravenski, do prekida napada ili pojave
klini鑛ih znakova respiratorne insuficijencije), ili
b) Diazepam ( 0,05mg/kg/min., intravenski, do prekida
napada ili pojave klini鑛ih znakova respiratorne
insuficijencije), ili
c) ako se napadi nastave primeniti Phenobarbiton 20mg/kg
brzinom 100mg/min.,
d) ako se napadi i dalje nastave bolenika uvesti u op箃u
inhalacionu anesteziju
2. Antiedematozna terapija:
a) Manitol infuzija 10% ili 鑕规e 20% 0,5-1gr/kg/dan podeljeno u 3-4
dnevne doze
b) Kortikoterapija (Deksametazon ampule od 4-8mg intramuskularno 3-4
puta dnevno

3. Rehidrataciona i druga infuziona terapija:
a) 0,9% NaCl intravenski
b) 5% glikoza intravenski
c) Ringer intravenski
4. Internisti鑛a farmakoterapija (kardiotonici)
5. Antipiretici:
a) Acetilosalicilna kiselina-Lasdol, frikcije
6. Uvesti oralni “air way” i primeniti kiseonik

Izvor : Google
Originalni link -> FARMAKOTERAPIJA EPILEPSIJE:
1. Generalizovani napadi:
• Absansi:
a) Valproi鑞a kiselina (Eftil, retard tablete od 500mg;
Apilepsin tablete od 150mg i 300mg; Apilepsin sirup sa
10mg/kap; Terapijske koncentracije: 50-100mg/l; 50-
100mg/ml; 346-693µmol/l.
b) Clonazepam (Rivotril) ampule od 0,001; tablete od 0,0005
0,001 i 0,002
c) Etosuximide (Zarontin kapsule od 250mg; Asamid tablete
od 250mg i Asamid sirup) Terapijske koncentracije: 40-
100mg/l; 40-100mg/ml; 285-710µmol/l
• Miokloni鑞i napadi (infantilni spazmi, Lennox-Gastaut sindrom,
juvenilna mioklona epilepsija):
a) ACTH
b) Vigabatrin ( Sabril tablete od 500mg)
c) Valproi鑞a kiselina
d) Lamotrigin (Lamicktal tablete od 25, 50, 100 i 200mg)
Terapijske koncentracije: 0,5- 4mg/l; 0,5-4mg/ml;
e) Phenobarbitone (tabl a 100mg), Phenobarbiton Natrium
ampule a 220mg,
Terapijske koncentracije 15-40mg/l
f) Clonazepam tabl
• Bilateralni toni鑞o kloni鑞i napadi
a) Carbamazepine (Tegretol, Mazepine, Karbapin tablete od
200mg; Tegretol retard i Tegretol CR tablete od 400mg)
Terapijske koncentracije: 4-12mg/l; 4-12mg/ml; 17-
51µmol/l.
b) Phenytoin (Difetoin tablete od 100mg; Dilantin kapsule
od 30 i 100mg; Epanutin-Na ampule od 250mg)
Terapijske koncentracije: 10-20mg/l; 10-20mg/ml; 40-
80µmol/l.
c) Valproi鑞a kiselina
d) Phenobarbitone
Page 2
e) Vigabatrin
f) Lamotrigin
g) Gabapentin (Neurontin kapsule od 300 i 600mg)
Terapijske koncentracije: 2-10mg/l; 2-10mg/ml.
2. Parcijalni napadi:
a) Carbamazepine
b) Phenytoin
c) Valproi鑞a kiselina
d) Phenobarbitone
e) Vigabatrin
f) Lamotrigin
g) Gabapentin
Terapijski protokol za le鑕nje epilepti鑛og statusa:
1. Intravenska primena antiepilepti鑛ih lekova:
a) Lorazepam (1mg intravenski, u bolusu, a potom 0,5-
1mg/min. intravenski, do prekida napada ili pojave
klini鑛ih znakova respiratorne insuficijencije), ili
b) Diazepam ( 0,05mg/kg/min., intravenski, do prekida
napada ili pojave klini鑛ih znakova respiratorne
insuficijencije), ili
c) ako se napadi nastave primeniti Phenobarbiton 20mg/kg
brzinom 100mg/min.,
d) ako se napadi i dalje nastave bolenika uvesti u op箃u
inhalacionu anesteziju
2. Antiedematozna terapija:
a) Manitol infuzija 10% ili 鑕规e 20% 0,5-1gr/kg/dan podeljeno u 3-4
dnevne doze
b) Kortikoterapija (Deksametazon ampule od 4-8mg intramuskularno 3-4
puta dnevno
Page 3
3. Rehidrataciona i druga infuziona terapija:
a) 0,9% NaCl intravenski
b) 5% glikoza intravenski
c) Ringer intravenski
4. Internisti鑛a farmakoterapija (kardiotonici)
5. Antipiretici:
a) Acetilosalicilna kiselina-Lasdol, frikcije
6. Uvesti oralni “air way” i primeniti kiseonik


 

ALIMS :: Ministarstvo zdravlja :: Farmaceutska komora :: RFZO :: Farmaceutski fakultet
Sajt info: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: Disclaimer
Tekstovi objavljeni na ovom sajtu su autorsko delo i zajednicko vlasnistvo vlasnika www.farmaceuti.com sajta i autora tekstova. Dalja distribucija tekstova dozvoljena je iskljucivo u nekomercijalne svrhe i uz jasno citiranje izvora i autora poruke, kao i internet adrese na kojoj se original nalazi. Za sve ostale vidove distribucije, obavezni ste da prethodno zatrazite odobrenje od vlasnika www.farmaceuti.com sajta ili autora teksta. Kompletnu odgovornost za sadrzaj objavljenih tekstova kao i posledice koje mogu nastati usled objavljivanja snose iskljucivo njihovi autori, ciji je pseudonim oznacen pored sadrzaja teksta.
Copyright © 2006-2014 "Farmaceuti.com", all rights reserved - sva prava zadrzana