М. Бобић-Мојсиловић
Ауди
Мрак и агресија три битанге били су јачи од енергије стотину пролазника
Видела сам својим очима:
Пре неколико дана, код Београђанке, док стојим на пешачком прелазу, зачујем туп ударац. Један бесан црни „ауди”, ударио је на семафору наранџасти ауто који је стајао испред. А онда га је ударио још једном. Пукло је, браник крнтије висио је на једном шрафу. Затим је возач аудија изашао напоље – био је то човек од тридесетак година у кожној јакни, добро обучен, изгледао је као грађанин Европе. И, почео да шутира ауто који је ударио. У ауту је било петоро људи, очигледно породица, а старији човек за воланом био је у шоку кад је силеџија после шутирања кренуо да му псује све по списку, успут му одваљујући кваку на вратима. Затим су из црног „аудија” истрчала још двојица мушкараца, један је био млад, а други просед, па су и они свом снагом, наочиглед бројних пролазника, кренули да шутирају ауто.
Био је сумрак, и ми који смо стајали на пешачком прелазу могли смо само да видимо како несрећни људи у старом ауту махинално подижу руке да заштите главе од ногу које су летеле ка стаклима.
Пешаци су се згледали у чуду, али нико се није усудио да гласније од шапата каже ишта више од речи „страшно”.
Затим су битанге ушле у „ауди”, дале гас и преко тротоара поред СКЦ-а побегле у правцу Славије. Наранџасти стари ауто остао је да стоји на семафору. Старац за воланом није више могао да затвори врата. Гледао је унезверено око себе и у људе који су прелазили преко „зебре”. Погледала сам у регистрацију. Били су из Лознице.
Почела сам да плачем.
То је слика Србије. Оно у чему живимо, оно са чиме смо се помирили, препаднути да и сами не добијемо батине, да не будемо прегажени пред обешћу црних кожних јакни, скупих одела и сатова, и „аудија”, тог мрачног аутомобила који код нас има симболику ужаса, злочина, криминала и обести. Црни „ауди” који сеје страх где год да се појави, ауто за мрачне типове који се баве мрачним стварима, који туку, убијају, краду, лажу и псују, и који своју моћ најлакше демонстрирају пред слабима, старима и немоћнима. Страх да реагујемо на ужас који се одвија пред нашим очима, оно је што ми је натерало сузе на очи. На улици је сцену посматрало најмање сто људи који су, на крају, само гледали у врхове својих ципела.
Мрак и агресија ове три битанге били су јачи од енергије стотину пролазника – присуствовали смо неправди и насиљу, видели смо уплашене очи недужних путника из провинције, и ништа нисмо урадили. Јер се битанге нису шалиле, јер су хтеле да униште, изгазе, сатру, онога који се зауставио на семафору, а није их питао да ли то да уради. Јер они одређују правила у јавном простору, пошто су јачи, пошто имају средства. Јер је представа за пролазнике у центру Београда требало да буде нека врста показне вежбе, друштвеног огледа о томе како изгледа бити човек у старом аутомобилу, и како изгледа бити пролазник.
Битанге су група, клан, чопор бесних вукова који су у Србији нешто као опште место. Црни аутомобил, са оним круговима напред, злослутни је знак наше стварности у којој царују нервоза, бука и бес, и у којој свака логика, правда, истина, достојанство, пристојност и нормалност морају да устукну пред разјареним зверима које ломе све пред собом, и које су изгледале као да би могле сваког тренутка да из својих јакни и одела поваде пиштоље и направе масакр.
Јер су били мало нервозни. Јер су били љути. Јер за њих други не постоји. Јер је ауто који су ударили био стар, што значи да је био ничији. Да у њему седе људи који су нико. Да је дозвољено да га ударе још једном, и да га поломе. Јер су знали да на обест и агресију овде мало ко реагује, да се за тако нешто не одговара. Јер је крнтија за ударање. Јер крнтије само сметају у саобраћају, а старе људе би требало побити. А људи из провинције ионако заслужују лекцију. Јер живот овде не вреди ништа. Ничији живот овде не вреди ништа – ни животи оних у наранџастој крнтији, ни животи нас који смо то гледали.
Старац је остао да стоји на семафору држећи руком разваљена врата.
Србија не може бити срећна све док је овако уплашена од типова који у тамним аутомобилима никада не седе сами. www.mirjanabm.com
М. Бобић-Мојсиловић
[објављено: 25.12.2007.] Politika
Mrak i agresija tri bitange JESU jaci od energije stotine prolaznika.
Kaubojski film. Dripac u crnom sesiru biva priteran uza zid od strane 100 hajkaca koji su resili da ga lincuju jer im je bilo dosta njegovog terora. Svako od hajkaca naoruzan je bar vincesterkom. Dripac ima samo kolt i u burencetu sest metaka. Ladno ga vadi, uperi ga u jednog i ledenim glasom pita: "Ko ce prvi? Vi cete mene ubiti, o da, ali cu ja sestoricu prethodno ubiti ili osakatiti, a meni je apsolutno svejedno koga cu ukokati". I hajkaci se razidjose, a dripac u crnom sesiru odjaha ka Zapadu u smiraj dana.
Partizanski film. Kolonu od 100 nevezanih zarobljenika sprovodi jedan oficir u crnom koznom mantilu i par vojnika koji se deru "Los, los, schnell, schnell!" Zasto tih 100 nevezanih zarobljenika nije jednostavno skocilo na tih par drekavaca i lepo ih nije rastrglo na komade? Zato sto bi oficir ispalio bar hitac u najblizeg, a ko ce to biti, to niko ne zna.
Urbani film. Njujorski metro, blizu ponoci. Ulazi budala u vagon u kojem sede obicni ljudi, poluzadremali, voze se iz tacke A u tacku B... neko star, neko bolestan, neko umoran, a svi nesto zamisljeni. Budala najpre pocinje da se prostacki ponasa, a zatim nadje zrtvu iz cijih ociju prosto kulja strah. Sto veci zrtvin strah, to veca budalina obest. Na kraju, zrtva nastrada, a niko nije ni pisnuo, mada bi, mozda, dva-tri samara preokrenula srecu na stranu zrtve. Zasto niko nije reagovao? Zato sto je budala blesava: ne odgovara za svoje postupke. Mozda ima noz, mozda bokser, a u svakom slucaju je krvozedna, pa niko ne zeli da bude prvi cije ce se krvi budala napiti.
Prisustvovao sam i ja sceni, dosta davno, kod Centra Sava. Na semaforu, a u zelji da se ukljuci na glavnu ulicu iz ulicice koja vodi iz onog bloka preko puta Centra Sava, zastao je razdrndani beli kec. Mozda se sklopocija ugasila, mozda nije imala dovoljno snage da iz svog polumrtvog motora izbaci koju konjsku snagu, ko zna sta se desilo... tek, tu krsinu je otpozadi razvalio crni dzip velicine kombajna marke "Zmaj 141". Iz dzipa je, sa sve telefonom na uvetu, izleteo zadrigli bumbar, izvukao onog jadnicka iz keca i bukvalno ga izgazio.
Sve to se desavalo na tramvajskim sinama. Vozac tramvaja u kojem sam bio i sa 5 metara udaljenosti kroz prozor to sve gledao, uredno je parkirao tramvaj i strpljivo sacekao da se bumbar napije necije krvi. Nije ni zazvonio, a znamo koliko dosadni i uporni tramvajdzije umeju da budu. Bumbar je obavio svoj posao, na crveno je izleteo, isekao po celu kolonu u oba pravca, izgurao nekoga ko mu se nasao na putu i nestao put Usca. Jadnicak je samo ustao, jednim poluizgubljenim gestom otresao odelo, odgurao keca sa strane... i nastavio peske tamo gde je krenuo. A tramvaj je najzad posao.
Ovo sto je M. Bobic-Mojsilovic napisala jeste tuzno, potresno i tragicno. Ali, nije samo srpski specijalitet. Strah je opsteljudska karakteristika.
I vidjamo takve stvari... I slusamo o takvim stvarima...
I ne mogu a da se ne zapitam:" Jbt, gde ja (mi) to zivimo?!".
I muka mi je vise od takvih stvari...
Glavno pitanje je: da li uopste zivimo?
terrible reality
:box i niko im nista ne moze! Tolerancija u glavnom gradu je 0, ali isto tako se sve moze postici jednim smeskom u gradskoj guzvi i recju Hvala i Izvinite.
Quote from: Adonis_Vernalis on 26-12-2007, 09:54:49
Ovo sto je M. Bobic-Mojsilovic napisala jeste tuzno, potresno i tragicno. Ali, nije samo srpski specijalitet. Strah je opsteljudska karakteristika.
da,bas tako!te stvari se desavaju,na zalost,cesto...i razumem onoga koji se preplasi od bitange,i zaledi,nesposoban da reaguje...nego,ne razumem bitangu...kako bilo koje ljudsko bice moze da postane takva zver?!
:shock
Niko od nas ne zna sta se desilo pre scene koja je navedena, ali to ne opravnava postupak.
Katarina,
i ja vozim, kola kakva sam mogao da kupim. Sta god da se na nekakvom semaforu desi, ja necu izaci napolje da izgazim, ponizim ili ubijem coveka cija su kola trula, stara, nemocna... cak ni sirenu necu pritisnuti. Opsovacu ga, mozda, jer: kako ja svoga keca odrzavam u zdravom i hitrom stanju, tako i neko drugi (pretpostavljam) to moze sebi da priusti... Pa, ako neko svoje taljige ne odrzava onako kako bi trebalo, onda bolje da ide pesice, zar ne!?
No, profa nije bumbar, a bumbari (jos uvek) nisu postali profe?
Poenta je ne izlaziti i ne pljuvati ni slabija, a ni jaca kola od svojih (hipoteticki cak i kada bismo smeli, a da ne pomislimo, hoce li nas sacekati vatreno ili hladno. Oruzje.).
Normalno je precenjena rec! Ali da, ima smisla biti normalno drustvo, kad kazem normalno - mislim Gausova raspodela civilizovanih, sa kojima se da razgovarati, ne padati u vatru. .. Ocekivati prosecno i dobiti prosecno, od vecine.
Oni iznad vode takva drustva.
Oni ispod .. pa, osvrnite se oko sebe.
Слажем се са професором да овакве појаве нису само ''српски специјалитет'' и да је страх,генерално,карактеристика пре свега слабих и немоћних свуда у свету,а не само код нас.
Али код нас је ова појава много учесталија.Зашто је то тако?Не знам.Можда зато што код нас има много сиромашних и немоћних?Или можда што има много оних који мисле да су моћни?Или можда зато што има много оних који су недодирљиви и који могу да раде шта им се прохте?
Или је можда народ преплашен јер сматра да га систем(читај:држава) не може заштити од,као што профа рече,бумбара јер су ти исти бумбари уско повезани са системом(читај:државом) на овај или онај начин? Или можда све ово заједно? Можда.
Питања је много,а одговора нигде.Чињенице нам показују да је ситуација у нашој земљи још увек таква,да моћ имају некултурни,необразовани,бахати и неотесани.И све док буде тако,биће и оваквих ситуација као што је ова коју је навела ауторка тескта са почетка теме.
На крају ћу само додати следеће:''Куд плови овај брод?''
Quote from: Adonis_Vernalis on 27-12-2007, 10:57:57
Katarina,
i ja vozim, kola kakva sam mogao da kupim. Sta god da se na nekakvom semaforu desi, ja necu izaci napolje da izgazim, ponizim ili ubijem coveka cija su kola trula, stara, nemocna... cak ni sirenu necu pritisnuti. Opsovacu ga, mozda, jer: kako ja svoga keca odrzavam u zdravom i hitrom stanju, tako i neko drugi (pretpostavljam) to moze sebi da priusti... Pa, ako neko svoje taljige ne odrzava onako kako bi trebalo, onda bolje da ide pesice, zar ne!?
No, profa nije bumbar, a bumbari (jos uvek) nisu postali profe?
Tesko mi je da poverujem da je covek dobio batine samo zato sto vozi krntiju, zato sam i rekla da ne znamo sta je bilo na prethodnom semaforu! I da se coveku ugasio auto, pa sta! Ne znam osobu kojoj se to nije desilo bar jednom u zivotu i sumnjam da ga je ovaj bumbar opaucio zbog toga. Necu zalaziti u bumbarovu psihologiju.
Бумбарова психологија је есенцијални бес!
И управо то је оно што мене највише поражава у овој причи.
Страх је универзална категорија, што и профа поткрепи једним својим постом овде.
Али бес није. Од беса можемо себе сачувати тако што му се нећемо препустити и сами постати бесни...
QuoteОд беса можемо себе сачувати тако што му се нећемо препустити и сами постати бесни...
Nisam bas siguran kako su ljudi u narandzastom autu
mogli da se sacuvaju od bumbarovog besa...
Ах, знала сам да нећу бити схваћена...
Можемо се сачувати од сопственог беса.
(Нараџасти ауто је страдао од туђег, то је већ друга прича...)
Nije u redu. Nije fer. Za¹to u toj krntiji nije bio neki Bogdan Dikliæ iz Bureta Baruta? :K
Mada, da u drugom autu nije bio klinac, mo¾da ni Bogdan Dikliæ ne bi bio ludak :wink:
Protiv smrtne kazne sam. I protiv zlostavljanja sam ¾ivotinja. Ovakvu ¾ivotinju bih prvo zlostavljao kao u petparaèkim prièama, pa bih praktikovao neke satanistièke rituale :namcor
Zaista, koja je reakcija na ovo? Kako istrpeti nepravdu, a ne podleæi joj? a da nije strah glavni pokretaè?
Pre mesec dana sam prisustvovao sliènoj situaciji. Ispred mene su tri æelavca iz nove "bube" iza¹la i bukvalno izvukla i izgazila vozaèa juga, ispred njih, koji ih je verovatno mrko pogledao ili ih nije propustio ili ko zna ¹ta.
Dr¾im nogu na koènici iza mesta zloèina na nizbrdici ka Brankovom mostu, gledam, u autu su mi ¾ena i dete...
Æutim, èekam da proðe...
Pita me ¾ena, da li mogu da ih zaobiðem.
Ne! Gu¾va je, mogu samo da gledam.
Mogu da okrenem broj policije mobilnim telefonom.
Èemu? Sve æe biti gotovo pre njihovog dolaska.
Gledam izliv adrenalina i besa, mirujem, i stidim se.
Stidim se jer ne reagujem. Stidim se ¹to sam sreæan ¹to nisu napali mene i moju porodicu, jer ne znam kako bi ih odbranio...
Da su u tom trenutku prisli svi koji su to gledali i pokazali tim mafijasima, vise se oni ne bi setili da tako nesto urade!
U tome je problem.
Dakle, mi kao obicni gradjani se moramo samoorganizovati protiv nasilnika :wink:
Izvini,Bred, a kako se okupljaju/samoorganizuju graðani/ posmatraèi na akciju? :hmm
Jel drekne¹: "Ajte ljudi da poka¾emo zlotvorima?" :batina
Budi realan...
Pa da.
Tako bi trebalo u teoriji. :wink:
Sramota je sve to...ali ne sme niko da reaguje jer ko sad sve ne nosi pistolje i sl... pre neki an pricaju kako izlaze novi i najnoviji modeli pistolja i oruzja uopste...a zasto ih smisljaju...da bi se decica igrala...ili da bi se ubijali? Volela bih da zivim u onim gradicima (kao na filmu) gde ostavljaju otkljucana vrata kad krenu na spavanje...kriminal mi se gadi...kao i svima...a okruzena sam svuda njime...hvala Bogu da ga nemam u kuci..ali zato vec u komsiluku...haos.
Normalno, niko na ulici od gradjana i ne treba da se mesa, ali zato treba da budu prisutni tzv organi reda...gde li se oni svi nalaze kad malo zahladni? mada opet i kad je vruce? izgleda da je ova nova klima pocela da im strasno smeta pa ne rade napolju vec samo u kancelarijama...gde ima mnogo kriminala? ili pak samo pocetkom meseca kad im trebaju pare? Ali dok zakon ne bude isti za sve ...nista na dobro nece krenuti..do tad pomozi nekom u nevolji tipa kad nosi sa pijace puno stvari..ali u opasnijim situacijama :run
I realno mi svi trucamo o ovome (trucanje kazem, bez zelje da zvuci lose),
a ONI zive zivot.
treba biti toliko nepopravljivo iskompleksiran da bi postao "bumbar".
nisam neki ljubitelj mojsilovicke ali eto zena isprica nesto sto je svako od nas video bar jednom.
uvek vise volim da pricam "kako popraviti to" ili "kako resiti problem".
mislim da srz lezi u bumbarovom detinjstvu :K salim se,al ima i tu necega...
trenirajmo borilacke vestine. sve je to borba za opstanak.
ovo se ne salim.
covek danas mora biti spreman da se brani,jer drugi to nece uraditi za njega.
mozda vestina za bumbara moze da bude ono "milom",jer protiv njega "silom" njemu ide u prilog - on jedva ceka to "silom".
e onda,budimo mudriji od bumbara. i on ima savest,ne brinite.
ali za svaki slucaj...naucite neku borilacku vestinu :K
Fukara, da upotrebim rec iz naslova ove teme, ima svuda. To je rekao i Adonis. I slazem se. Prisustvovala sam izlivima besa i ovde, u ovoj nasoj Srbijici, ali i u New York-u, gradu koji svi zele da vide i osete. Ovde u ovoj prici povod je covek koji je iz Loznice dosao u Beograd, verovatno se ne snalazi u Beogradu kao u svom gradu, sto je i logicno. I neki od nas bi za to logicno imali razumevanja. Ne kazem da se oni koji bi imali razumevanja ne bi unervozili ili cak osetili poriv da mu nesto dobace, mozda cak i izadju iz auta, ali tu je ono cuveno brojanje do 10, 50, 100, 1000, tu je ono sto ponesete iz kuce, tu dolazi do izrazaja ono koliko ste na sebi radili, tu dolazi do izrazaja ono sto zaista jeste. Nisam pomenula da dolazi do izrazaja ono koliko ste obrazovani. Nisam jer sam se setila scene iz New York-a, iz jednog od najpoznatijih trznih centara. Pokretne stepenice i pravilo koje kod nas, recimo, ne vazi, kao sto ne vazi u mnogim zemljama, a glasi - kada se vozite istim stojite desno jer levu stranu ostavljate ljudima koji zure, pa ce preskakajuci stepenike brze stici na vrh. Ja sam, sticajem okolnosti stajala desno, mislim nisam stala jer tako treba, nisam stala da me ne bi opomenuli, nego zato sto uvek stajem desno, ali jedna porodica od 4 clana nije. Bili su turisti i onda je jedan ugladjen gospodin, od glave do pete skockan, skolovan na prestiznom univerzitetu, saznadoh iz njegovog dobacivanja, zurio, vrlo je zurio, toliko da je muskarca udario, a zenu odgurnuo, deca su, srecom bila postedjena jer su stajala vise desno. Vikao je, tacnije urlao i celu njegovu biografiju smo mi ostali culi. Impresivna jeste, ali dzaba. Bes je nesto sa cim ne zna da se bori. Nije imao gde to da nauci. I takav je - ugladjen i skockan, ali besan. I to vrlo. I sta reci za nekog poput njega? Kako se boriti protiv toga? Kako nekome objasniti da je to sto radi nedopustivo? Bio on ovde ili bilo gde drugo. A kako tek nekom neugladjenom i neobrazovanom to isto objasniti? Ja se sa svojim besom borim, mislim da mu odolevam, ali, bes drugih ljudi je nesto sto me ostavlja bez reci. Ne stignem da reagujem kada sam svedok. I onda se pitam, a stalno to radim, kako da se sacuvam od istog. Stacu na pogresnu stranu, necu se brzinom munje parkirati, stace mi auto na semaforu i sta da radim? Tu nista ne pomaze, ni sarm, ni elokventnost, ni lep osmeh, ni dobar auto. Kod besa nista ne pomaze. Nije ovde doslo do rekacije zbog loseg auta, nego zbog besa. A besnih ljudi je ko zna koliko.
Quote from: Bred on 28-12-2007, 12:06:00
Da su u tom trenutku prisli svi koji su to gledali i pokazali tim mafijasima, vise se oni ne bi setili da tako nesto urade!
U tome je problem.
Dakle, mi kao obicni gradjani se moramo samoorganizovati protiv nasilnika :wink:
Lepo si rekao u teoriji :cvet
100 protiv trojice. Zvuèi sme¹no zar ne?
Ali 100 protiv trojice koji su besni, a jedan od njih potencijalno naoru¾an?
E to je potpuno druga prièa.
Bili smo klinci. Izlazili smo iz Kst-a, nas recimo 6-orica. Doðe lik, sa fla¹om u ruci, deluje kao skins i tra¾i nam pare. Pljaèka nas, ne prosi. Vrlo drsko. Lud, pijan, izdrogiran. Ortak, vadi novèanik da mu poka¾e kako nema, ovaj mu uzima i odlazi. Posle su dvojica oti¹li i ubili Boga u njemu, ali poenta je da u prvom momentu NIKO NI©TA NIJE URADIO!
Za¹to? Meni je kroz glavu prolazilo: mo¾da ima no¾. Mo¾da iza æo¹ka èeka njegova skins ekipa. Zatim, ¹ok, jer je to bilo potpuno neoèekivano. Ne verujem da se to de¹ava. Dakle faktor straha, ali i iznenaðenja. Rezultat-muk.
1 protiv 6-orice. :wink:
Prica sledeca, udari decka ultramegagiga nabudzen auto(neki kao dzip) i iz auta izadje bumbar i prebije istog decka.
:namcor
Dokle???
Jednostavno pokusati izviniti se doticnom bumbaru,ako je to ikako moguce, ako ne onda si se nasao na pogresnom mestu u pogresno vreme! On je jaci, i ja ako imalo imam mozga necu pokusati da mu se suprostavim jer je moj zivot mnogo vredniji od bilo cega! Jeste zalosno ali zivot je takav da moramo mnogo sto sta pretrpeti pa cak i najgore (batine). Ne treba se praviti pametan i izigravati nekog sudiju. Postoji jedan spomenik u jednom gradu u Americi na kome pise ,,Ovde lezi onaj koji je bio u pravu'' ! Svakoga ko je pocinio zlo na kraju stize kazna i u to sam se uveri vise puta! :djavo puc
Ne opravdavam postupak ali za sve su krivi ovi na tehnickim pregledima sto pustsju svakakve rage u promet. Nekad zna cela gazela da se zaglavi zbog krntije koja je crkala.
Vucko, nisu ovde samo kola u pitanju :cvet
Quote from: pig_am_am on 28-12-2007, 18:30:43
trenirajmo borilacke vestine. sve je to borba za opstanak.
...
ali za svaki slucaj...naucite neku borilacku vestinu :K
Pistolj se u slengu jos zove i "ekvilajzer" (equalizer), sto vuce koren iz latinske/engleske reci "equal" sto znaci "jednak". Vazi u oba smera.
Poziv na ucenje borilackih vestina odbacujem, kao i poziv da nosim pistolj. Necu da pristanem na pravila vucijeg copora.
Quote from: Adonis_Vernalis on 27-12-2007, 10:57:57
No, profa nije bumbar, a bumbari (jos uvek) nisu postali profe?
Koliko privatnih Fakulteta sada postoji u Beogradu? :pst
zashto ne mogu da obrishem post?
hocju da napishem neshto drugo, kasnije...
Марко Видојковић
Правила
Данас им је седамнаест година. Свуда су око нас. Пред њима је будућност. Чик нека се неко усуди да им поставља правила
Кад им је било годину дана, очеви су им се крили од војних позивара. Кад им је било две године, њихове мајке су на телевизији гледале почетак рата у Босни. Кад им је било две и по године, родитељи су им постали технолошки вишак у некада добростојећим друштвеним предузећима и привредним гигантима. Кад им је било три године, њихови родитељи морали су да продају замрзивач да би имали шта да једу. Кад им је било три године и десет дана, марка је вредела десет милијарди динара. Кад им је било три године и двадесет дана, марка је вредела сто милијарди динара. Кад им је било четири године, њихови очеви продавали су бензин на улици, а мајке цигарете на пијаци. Кад им је било четири и по године, очеве су им приводили због продаје бензина на улици, а мајке због продаје цигарета на пијаци. Кад им је било пет година, у госте су им дошли рођаци из Книна, а ни до данас нису отишли. Кад им је било пет и по година, одгледали су свој први порнић, на ТВ Палма, кад су се пробудили у три ујутру, јер их је болео стомак. Кад им је било шест година, право из обданишта вукли су их на демонстрације, а увече су их изводили на терасу да ударају у шерпе. Кад им је било седам година, пола школске године су преседели код куће јер су просветни радници штрајковали. Кад им је било осам година, даљи рођак им је скочио с терасе, јер више није могао да издржи. Кад им је било девет година, очеви су им се поново крили од војних позивара, а мајке су им, док су блејали у подруму (зграда није имала атомско склониште) причале како су им се очеви исто тако крили од војних позивара осам година раније. Кад им је било девет и по година, у госте су им дошли рођаци из Пећи, а ни до данас нису отишли. Кад им је било десет година, једног лепог октобарског дана очеви су им рекли да остану код куће, а ако се очевима нешто деси, мајка и сестре су од сутра њихова одговорност. Исте вечери, очеви су се весели вратили кући, а следећег дана поново су били намргођени, као да се ништа није ни десило. Кад им је било дванаест година, херој им је био Шарени. Кад им је било тринаест година, Шарени и његови убили су премијера. Њихове мајке су плакале, а њима је потајно било драго што им мајке плачу. Кад им је било четрнаест година снимили су мобилним како им „мала фукса из шестог три” пуши у школском ве-цеу. Кад им је било четрнаест и по година најбољег друга су им изболи ножевима на екскурзији у Лепенском виру. Кад им је било петнаест година згутали су свој први ексер. Кад им је било петнаест и по година, очеви су им ушли у кредит за кола. Кад им је било шеснаест година њиховим очевима одузели су кола јер су поново изгубили посао и нису имали од чега да их отплаћују. Кад им је било шеснаест година и два месеца заваљали су свој први кет вутре. Кад им је било шеснаест и по година, организовали су оргије с екипом коју су упознали преко нета. Данас им је седамнаест година. Свуда су око нас. Пред њима је будућност. Чик нека се неко усуди да им поставља правила. Чик нека се неко усуди да им приговори што се не придржавају правила. Чик нека им неко објасни зашто уопште треба да се придржавају било каквих правила. Они ће да праве нова правила. Нико вас неће ни питати да ли се са тим правилима слажете.
Марко Видојковић
[објављено: 23.10.2007.]
^ovo sam vecj negde pejstovala..
Drugarica je letos opsovala kroz otvoren prozor vozila, a onda je popila djon u
facu.
Mladji brat je imao udes. Vozio je roditeljska kola, pasat karavan, koji je trom, dodatno tromiji zbog plina.. Kako je slabo startan auto, a brat je pravio polukruzno, sa Brankovog mosta, sa ugashenim farovima, nov novcijat Punto, odvalio ga je u ne znam kojoj brzini, brat nije mogao da ga vidi, em zbog brzine, em zbog ugashenih farova. Zapravo nije kriv, ali ako je ishao u levo, a ovi su imali prvenstvo sa mosta, ispalo je da jeste.
Bio je sa devojkom. Njihova pricha je sledecja.. Nije njima toliki stres bio shto su popili i te kakav udarac, nego shto su tri ortaka, izashla iz nov, novcijatog Punta i pochela da lemaju i brata i devojku. Brat je shvatio da je najpametnije pozvati nekoga ko zivi najblize mestu udesa. Panduri i roditelji su doshli tek kasnije. Prichi nije kraj. Otac onoga shto je imao ugashena svetla, stvorio se tu za dve secunde, izvadio BEJZBOL PALICU iz kola, i krenuo da udara po mom mladjem bratu..
Realno. Gde smo? Tamo gde smo i ranije bili. Naviknuti, pomireni.
Ja uz sedishte vozacha drzim metalnu shipku. Jednom smo se zezali na gelenderu nekih garaza u kraju, shipka je sama od sebe otpala. Uzeh je pod dobrim izgovorom "uspomena".. Uspomena my ass, znala sam i tada zashto sam je ubacila u kola.. Zivim u Jerkovicju, ali u kojem god delu grada da zivim, svuda je isto. Skinuti akumulatori, ratkapne, noz pod grlom za shaku droge...
[ i ne radi se o strahu, radi se o REZONU. Na chemu su bumbari? Malo je nechista? ]
QuotePoziv na ucenje borilackih vestina odbacujem, kao i poziv da nosim pistolj. Necu da pristanem na pravila vucijeg copora.
i dalje pozivam sve da nauce da se odbrane. posebno devojke.
nisu svi napadaci bumbari sa pistoljem. nije lose znati da se odbranis.
ja sam naucila. mogu da kazem da mirno idem kuci u sitne sate,ako nista drugo. :wave:
Budali je ispred mene na auto putu crkao auto pre neki dan, nema ni stop svetla, jos je bio u levoj traci. Da nisam drzao rastojanje udario bi ga ovako sam stao na mm od njega. Da sam razbio kola po njega bi dosla hitna
Pa vucko, izgleda se u ovoj temi prièa o tebi :wink:
Enea :cvet
najezila sam se kad sam procitala text u Politici pre par meseci.
Zato i ja drzim "francuza" ispod vozacevog sedista...samo, ja sam ga dobila uz auto:)
Uza se ne "drzim nista".
Sve i kad bih macetu na nasilnika isukao, a ne samo "francuza", verovatno bih se lose proveo.
Mada, o sledecem sukobu mastarim:
Iz Pop-Lukine, na uslovno zeleno (desno) izlazim uljuljkan cinjenicom da mi je dozvoljen izlazak na dzadu i da je od mene do belog pezoa 100 m razdaljine. No, ja tek ubrzavam, a beli pezo ide approx. 120 km/h. Dok dlanom o dlan, beli mi se pezo nabio u gepek... svira, ablenduje...
Pogledam u retrovizor, manirom smirenog coveka. Vidim: za volanom belog pezoa sedi zena u svojim najraskosnijim godinama. Vidim njenu gustu kosu, zamamni make-up, lepe, ko za mene skrojene usne... koje mi u retrovizor sipaju: P...a ti ma....na, konju jedan, vole jedan, go.no jedno, govedo jedno, crkni, umri, nestani, ispari... Moja vrsnjakinja tako meni zeli.
Da je razumem? Hocu, drage volje. Ali, ispred mene bese spori kamion, a desno od mene isto tako spori bus. Nemam gde da se udenem, a moj kec nije Utva Zlatokrila. A gepek mi pritiska rasna crvenokosa riba mojih godina.
Pozeleo sam da se ispred njenog ata isprecim, da je iz kola izvucem, i da joj na sred Brankovog mosta pokvarim divnu, plamtece crvenu frizuru.
Ko razume, shvatice.
hahahahhahaha, ¾enska emancipacija, fenomenalno... :K :K :K