Oma¾ kafani

[Darker]

Омаж кафани

(Братислав Миленковић)

Дуго је тај малени новобеоградски бирцуз, у срцу блокова, одолевао транзиционим, угоститељским подводачима. Нереално дуго, с обзиром на то да је сироче пропале фирме, коју је одавно неко купио за ситне паре и као анимир даму је нафракао и напирлитао, за богату и пробрану клијентелу.

И тог сам поподнева, као и дотад, сишао две станице раније и одвукао се тамо на ретку, недовољно слатку, али најпријатнију кафу на свету. Радници су збуњено гледали у мене, не знајући да сам увек тако, театрално, улазио не би ли изједна поздравио све које знам. Знао сам их све. А сада сам ту, на вратима, само сметао нервозним шљакерима да унесу китњасте столове од скупих легура и предимензиониране столице, више примерене зубарским ординацијама неголи кафанском уживању. Али то више и није кафана. Сада је кафе-ресторан, шта ли већ, егзотичног имена и блазираног персонала.

Међутим, није ово само слово о том старом бирцузу, већ омаж свим палим градским кафанама и свему ономе што је неповратно отишло с њима. Ово је епилог приче о легендарном духу Београда којег смо трампили за некакве „брендове”. О, глупости коју смо учинили, верујући да се то од нас тражи не би ли крупним корацима стигли тај „развијени” свет, у који толико срљамо.

Кафане су нам, рогобатношћу ваљда, заклањале видике, а кроз плексигласне излоге кафића и осталих инстант појилишта се тако далеко и јасно види?! Оно што се у том истом, развијеном, свету чува као споменик културе, дах давних времена, или у најмању руку као туристичка атракција, ми смо, као шут и отпад, принели псеудобожанствима, као жртву. Не да се, истини за вољу, ту и тамо још понеки шанк, али су „породице” и за њих дале сагласност да им се искључе апарати...

А шта је заправо кафана?

Збег, пре свега. Од свега оног што вас је пратило до уласка у њу и што вас чека по изласку, али што ће вас, док сте у њој, оставити на миру.

Једини храм животне једнакости. Пред Богом и конобаром смо сви исти. Једина привилегија сталног госта је да буде услужен два минута пре оног, повременог. Или да не плати употребу тоалета, јер ће му бакица пред нужником значајно климнути главом, знајући о коме је реч.

У кафани нико није сам, макар не био нико за његовим столом. Пијанац није ништа мањи господин од онога који не пије. Нити је онај који сатима цуга једно пиће ишта гора муштерија од онога који зове туре целој кафани. Цене никада нису биле кулук, нити равнане тако да посраме човека.

У кафани су интелектуалци с пажњом слушали неуке, уживајући у једноставности њихових мисли, док су се неуки дивили непосредности интелектуалаца.

У кафани се увек солидарно пева песма човека за суседним столом, јер је његова туга, или пак срећа, заједничко бреме илити радост. Конобару се не персира куртоазно, већ се с највећим поштовањем дозива: мали, дете, или у значајним приликама – „ало, особље...”. Шеф сале је шеф, а не менаџер. На столовима су карте јела и пића, а не „мени” уз које вам треба речник. Пепељаре се не ломе када тресну о под већ зазвече к`о петодинарке. Једно је ћоше увек слободно за ломљење чаша, дође ли коме да учини то.

Јакне и капути се каче о наслоне столица, а столице увек имају оне згодне пречке да се на њих ослони нога и пиће цуга с колена.

У кафани се о тешким темама лако дискутовало, а оним лаким се, опет,  давало на тежини, не би ли звучале важно. У кафане се, све у свему, није свраћало, у њих се долазило. Један је једини, непорецив, ауторитет у њима био – фајронт, рајсфершлус на вечности.

У кафанама је, речју, живот био онакав какав би требало да је. Заправо, онакав какав он у суштини и јесте – једноставан. Сад је помахнитао. Нема где да сврати. У овим га баштама и керамичком инвентару не познају. Не зову му пиће.

Ево, поседоше ме у кафић с погледом на газдин џип. Господин персонал се сваки пут изненади када ме угледа, као да нисам већ пола сата ту. Јасно му је да сам нешто наручио, још само да се присети шта.

Прво ми на сто спушта рачун, па тек за њим кафу. Чаша воде се више нигде не подразумева.
Да неко сад овде поведе песму, барем би тројица устала да га бију. Вероватно ни тада не би конобар донео ту чашу воде. Не подразумева се ако не наручиш. Још по могућству и трипут, онако литургијски да поновиш...
Михаило Меденица
[објављено: 12.08.2007.] Politka


Neka joj je veèna slava i hvala

[katarina]

Posle ovoga pozelim da sam muska boemcina!

[Smrda]

Posle ovoga pozelim da sam muska boemcina!

a sta fali sto si zenska boemcina,
sem sto ti ponekad placaju pice,a?A to je +!!hehee

[katarina]

Pa nista, ali mislim da je ta vrsta opustanja na koju ja mislim prikladnija za muskarce:)

[Smrda]

Pa nista, ali mislim da je ta vrsta opustanja na koju ja mislim prikladnija za muskarce:)

hahhaha...da znas samo na sta sam ja pomislila...
cccc...katarina,katarina..a kako bi ti to da se opsustas?
i sta je sad?
ovde zatajio omaz kafani,a?

[Al-Jasmina]

  Pa otisli ljudi da omazu tanjir meze i cugnu nesto u njeno ime! 

[alfie]

E Moj Darkere,vidi¹ li ti dokle je ovo do¹lo,da skoro taèno godinu dana niko nije valjano ni prokomentarisao ovaj tvoj post!?
Prelep èlanak,ako smem da ka¾em...
Ali gorak...te¾ak... Smrvljen pod bremenom bolne istine...

[Adonis_Vernalis]

Bese jednom jedan "Kestenjak"...

Pun naziv kafane: Kestenov hlad. Jos uvek se tako zove. Iako ne radi...

U Vrscu. Moji roditelji su se s posebnom paznjom pripremali da odu u Kestenjak. Mama je stavljala hladnu trajnu, a tata se satima pazljivo brijao, makar 10 s lukom isao da konzumira. A ja sam se osecao kao da idem ko zna gde, a ne u kafanu sa plekanim pikslama i trbusastim casama i najlepsim rostiljem na svetu (neka mi leskovcani oproste, moj se svet zavrsavao sa Ruzom Vetrova nad mojim Bregom... i ni za sta drugo nisam znao)...

Gde je moj Kestenjak? Taman da ja svog sina na cevape s lukom navucem, tek tako mi je nestao?

[Al-Jasmina]

 
Meni je krivo kad nestanu neke dooobreeeee kafanice,
one s dusom...
Nestaje neki svet koji se radovao stvarima koje mi vise ili ne razumemo ili nemamo vremena za sitne rituale.


Nemamo vremena da cenimo svoje vreme na zemlji? 

[Darker]

Lova lova lova je sve. Èak i ove kafane koje trenutno imju du¹u, te¾e da se komercijalizuju

[Maslacak]

Mislim da se kafane vraæaju u "modu"
Sve èe¹æe èujem od fensi devojaka:"ja u poslednje vreme samo po kafanama izlazim"
E sad, da li je to ona ista du¹a... nije, mo¾da je upravo u tome i ta komercijalizacija...

Eh, a mene ta "du¹a kafane" podseæa na Bosnu i op¹te prihvaæen i dru¹tveno ZAHTEVAN alkoholizam.
(nije da je ovde mnogo drugaèije, ali u Bosni je ipak (bilo?) izra¾enije)
Jeste sve to pravi merak, du¹a, emocija, sve je potpuno taèno...
Ali treba tatica ponekad da doðe i na vreme kuæi s posla da vidi dete...
treba te ljude neko kod kuæe da istrpi nakon meraka...

ja trpela dvoje, neka fala vi¹e, pa i ne moram da dobijem vodu uz kafu
(a èesto dobijem, da se ne la¾emo )

P.S. Koji sam ja hejter