posao spisak apotekacenovnik lekovakontakt

Author Topic: Uvod-1  (Read 7684 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Offline Bred

  • The S[h]ef
  • Administrator
  • Doktor daktilografskih nauka
  • *******
  • Posts: 17763
  • Gender: Male
  • Ekser koji se istupi sam sebe bruka
    • Farmacija forum
Uvod-1
« on: 13-12-2006, 13:05:14 »

Patološka fiziologija


P O J A M (oksimoron)
 patološka  = odstupa od normalnog
fiziologija = označava nešto normalno (kaže se „fiziološke vrednosti“ ili „fiziološke granice“, a misli se na normalni opseg vrednosti nekog parametra).


PREDMET IZUČAVANJA

Izmenjena funkcija ćelija, tkiva, organa ili sistema organa (za razliku od patološke anatomije, koja se bavi izučavanjem odstupanja gradje ovih struktura od normalne građe).

PATOLOŠKA FIZIOLOGIJA → PATOLOŠKA ANATOMIJA
•   pod dejstvom mnogobrojnih i raznovrsnih faktora nastaju promene u građi ćelije, koje su praćene promenom njene aktivnosti (promene strukture i funkcije pod dejstvom istog faktora javljaju se istovremeno),
•   na nivou subcelularnih struktura (ćelijskih organela i makromolekula) gubi se granica između oštećenja građe i funkcije.

Predmet patološke fiziologije je izučavanje uzročnika bolesti i mehanizama njihovog dejstva na čovekov organizam, odnosno mehanizama nastanka poremećaja u fiziološkim procesima (na nivou molekula, subcelularnih organela, ćelija, organa i čitavih sistema organa, koji su strukturno i funk¬cionalno međusobno povezani) - mehanizama nastanka patofizioloških procesa. Posebno je značajno izučavaje interakcija uzročnika bolesti sa drugim faktorima koji pomažu ili ometaju njihovo dejstvo.

Patološka fiziologija izučava poremećaje koji su zajednički za mnoge bolesti (opšta patološke fiziologije), kao i specifičnosti poremećaja u pojedinim organskim sistemima (specijalna patološka fiziologija), što obezbedjuje polaznu osnovu za upoznavanje mehanizama nastanka određenih bolesti i objašnjenje simptoma I znakova koji ih prate.

Zadatak Patološke fiziologije je naučno utvrđivanje uzroka nastanka (etiologije) i razvoja bolesti (patogeneze), kao i objašnjenje nastalih simptoma i znakova bolesti radi racionalnog postavljanja dijagnoze i lečenja bolesti.

Saznanja o uzročnicima bolesti i mehanizmima njihovog dejstva, kao i utvrđivanje uloge drugih faktora koji mogu uticati na dejstvo osnovnih etioloških faktora, a posebno uloge odbrambenih snaga organizma koje se suprotstavljaju dejstvu etioloških agenasa, pomaže utvrđivanju mera i postupaka kojima se nastanak bolesti može preduprediti ili sprečiti.
 
ODNOS ZDRAVLJA I BOLESTI


Definicije zdravlje se zasnivaju na:
•   određivanju idealnog zdravlja individue, kao cilja kome treba težiti,
•   utvrđivanju ‚‚normalnih‚‚ osobina (koje predstavljaju karakteristike zdravog organizma),
•   sposobnosti održanja homeostaze,
•   sposobnosti adaptacije na dejstvo endogenih i egzogenih činilaca,
•   postojanju dinamičke ravnoteže organizma

Prema mišljenju Svetske zdravstvene organizacije, Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, psihičkog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i nesposobnosti. Ovom definicijom zdravlje se određuje kao cilj kome treba težiti, odnosno ukazuje se na neophodnost usmeravanja ljudske aktivnosti radi postizanja fizičkog zdravlja, psihičkog zdravlja i socijalnog blagostanja svakog pojedinca, a ne govori se o ključnim razlikama izmedju zdravlja i bolesti

Prema Hoff-u: Zdravlje je skladna ravnoteža građe i funkcije organizma i duševnog doživljavanja, što je osnovni uslov za punu radnu sposobnost, a time i potpuno uživanje u životu, a bolest je poremećaj te ravnoteže, sa smanjenjem radne sposobnosti i uživanja u životu, kao i duševnim opterećenjem.

Bolest je odstupanje od normalnog, preciznije, odstupanje fizioloških parametara od normalnih vrednosti. Normalne vrednosti = prosečne ± 2X SD (za populaciju koja pripada jednoj etničkoj grupi i homogena je po polu i uzrastu)
STARENJE

To je normalan fiziološki proces koji je univerzalan i neizbežan. Može se definisati kao vremeski zavisan gubitak strukture i funkcije, koji napreduje polako – "ma¬lim ko¬ra¬ci¬ma", a nastaje kao rezultat neznat¬nih, neprimetnih oštećenja (engl. microin¬sults) – "nošenja i habanja" (engl. wear and tear)

STARENJE ≠ BOLEST
Važno razdvo¬ji¬ti procese koje su rezultat uzrastno zavisnih oštećenja od onih koji su rezultat bolesti, npr. atrofije mozga smatra se normalnim u starih, odnosno smatra se normalnim sve dok ne napreduje toliko da izazove klinički značajan poremećaj = bolest.

TEORIJE STARENJA 1. Starenje je rezultat akumulacije slučajno nastalih povreda u prilog ovoj tezi: a) studije na monozigotnim blizancima, prema kojim 2/3 varijacija u dužini života nisu genetski determinisane) 2. Starenje je rezultat genetski kontrolisanog razvojnog procesa ili ugradjenih autodestruktivnih procesa ( engl. built in selfdestructive processes) koje kontrolišu ‚‚clock‚‚ geni (geni tzv. biološkog časovnika)
U prilog značaju genetskih faktora u starenju:

•   Mutacija AGE-1 (clk-1) gena – gen koji kodira inhibitor ciklin zavisne kinaze
•   gubitak aktivnosti → obezbedjuje povećanu otpornost na delovanje slobodnih radikala (2 X povećava dužinu života u nematoda)
•   prekomerna ekspresija nadjena u starim ćelijama
Normlno, u toku anaerob. metab. nastaju reaktivni metaboliti kiseonika (OH•, H2O2, O2•) koji:
•   mogu biti inaktivisani delovanjem antioksidativnih odbrambenih mehanizama ili
•   od njih mogu nastati sekundarni kiseonični reaktivni radikali (peroksinitriti) koji stupaju u interakcije sa makromolekulima dovodeći do reverzibilnih i ireverzibilnih  oksidativnih modifikacija ovih molekula.
Akumulacija ireverzibilnih  oksidativnih modifikacija → STARENJE

•   Mutacija gena  za DNK helikazu → obezbedjuje nastanak štetnih somatskih mutacija DNK i uzrokuje smanjenje dužine telomera  što limitira sposobnost ćelije da se deli (u čoveka dovodi do prevremenog starenja – progerije, odnosno Werner’ovog sindroma)

•   Mutacija MORF4 gena koja dovodi do njegove ekskluzije čini ćelije u kulturi imortalnim, a unošenje normalnog MORF4 gene u genom imortalnih kancerskih ćelija zaustavlja njihovu proliferaciju (pokazano je da je u starim ćelijama ekspresija MORF4 gena ushodno regulisana, a u ćelijama koje proliferišu nishodno)


MEHANIZMI STARENJA:
•   ćelijske promene izazvane genetskim i sredinskim faktorima
•   promene na nivou ćelijskih regulatornih i kontrolnih mehanizama (Pretpostavlja se da starenje nastaje kao rezultat, pre svega, promena na nivou ćelija koje imaju regulatornu i kontrolnu ulogu – ćelije CNS-a, neuroendokrinog i imunskog sistema.
   Prema neuroendokrinoj teoriji starenja, starenje je rezultat ostvarivanja genetskog programa koji je kodiran u ćelijama CNS-a, a koje kontrolišu ćelije periferernih tkiva, posredstvom informacija koje se prenose nervnim i hormonskim putem)
•   degenerativne ekstracelularne ( povećano unakrsno vezivanje molekula kolagena, smanjena sinteza i povećana degradacija, što uz druge promene molekula ekstracelularnog matriksa, dovodi do promena na skeletnoj muskulaturi u smislu razvoja atrofije, smanjenja tonusa, smanjenja kontraktilnosti, razvoja katarakte, hernija, rupture intervertebralnih diskusa) / vaskularne promene

Odredjivanje prosečnih vrednosti otežava činjenica da neki parametri pokazuju dnevne (telesna temperatura, kortizol, prolaktin) ili mesečne varijacije (vrednosti polnih hormona kod žena variraju u skla¬du sa menstrualnim ciklusom). U nekim populacijama većina pripadnika može da ima neki pore¬me¬ćaj, odnosno bolest (što se ne može označiti normalnim). U nekim slučajevima, bazalna vrednost ne¬kog parametra može da  se nalazi u opsegu fizioloških varijacija, a da se, pri opterećenju, vrednost tog pa¬ra¬metra se nalazi u opsegu patoloških vrednosti (npr. koncentracija glukoze u testu opterećenja gluk).

Neke definicije zdravlja uzimaju u obzir sposobnost zdravog organizma da održi  homeostazu (stalnost unutrašnje sredine), što uključuje i sposobnost nadzora i usklađivanje svih procesa uključenih u održanje homeostaze. Prema definicijama koje polaze od neophodnosti održanja homeostaze, zdravlje je život sa održanom homeostazom, a bolest stanje sa poremećenom homeostazom.
U procese održanja homeostaze uključeni su sistemi zasnovani na principu:
•   negativne povratne sprege - na inicijalni događaj sistem reaguje pokretanjem reakcija koje poništavaju nastali poremećaj, sa vraćanjem sistema u prvobitno stanje(regulacija telesne temperature, parcijalnog pritiska CO2, sekrecije glukokortikoida) ili
•   pozitivne povratne sprege - pokrenut inicijalnim događajem sistem deluje tako da se inicijalni poremećaj povećava (sistem koagulacije krvi, aktivacija sistema komplementa, sekrecija estrogena u menstrualnom ciklusu).

U patološkim uslovima, usled poremećaja u regulatornim mehanizmima, sistemi sa negativnom povratnom spregom mogu da pređu u sisteme sa pozitivnom povratnom spregom, sa pokretanjem niza lančanih reakcija kojima se inicijalni poremećaj pogoršava = circulus vitiosus (začarani krug) - u opštoj hipertermiji i hipotermiji, šoku i mnogobrojnim drugim poremećajima

Mogućnost adekvatnog prilagođavanja (adaptacije) organizma na dejstvo različitih egzogenih faktora, tako da stepen adaptacije odgovara intenzitetu uzročnog faktora, karakteristika je zdravog organizma.


Adaptacija

•   adaptacija vrste - koja je formirana tokom evolucije, prirodnim odabiranjem onih osobina koje su predstavljale prednost u borbi za opstanak
•    kulturna adaptacije - prilagođavanje društva životnim uslovima na osnovu kolektivnog znanja i civilizacije
•   individualna adaptacije jedinke - usled posedovanja urođenih i stečenih adaptivnih mehanizama koji su karakteristični za svakog pojedinca

Zdravlje se karakteriše stanjem dinamičke ravnoteže. Ako se organizam čoveka posmatra kao otvoreni sistem, koji sa okolinom razmenjuje materiju i energiju, njegovo funkcionisanje (kao i funkcionisanje svih otvorenih sistema) zasniva se na uređenoj funkcionalnoj organizaciji i postojanju pogonskog gradijenta. Stalnost funkcionalne organizacije i po¬gon¬skog gradijenta (u određenom vremenskom intervalu) karakteristike su sistema koji se nalazi u sta¬nju dinamičke ravnoteže. Mehanizmi homeostaze (u biološkim sistemima) usmereni su na održanje di¬namič¬ke ravnoteže, a njihovu insuficijenciju prati poremećaj ravnoteže. Važna karakteristika bolesnog stanja je poremećaj dinamičke ravnoteže (koji je posledica iscrpljivanja homeostatskih mehanizama).

Bolest (u užem smislu reči) predstavlja nozološki entitet (gr. Nosos = bolest), čija je etiologija i pato¬ge¬neza poznata, koji se odlikuje osobenim ćelijskim i tkivnim oštećenjima i kliničkim simptomima.

Deo patološke fiziologije koji se bavi izučavanjem uzročnika bolesti naziva se etiologija (aitia = uzrok, logos = nauka), a uzročnici koji pokreću nastanak patološkog procesa = etiološki faktori.

Izučavaju se osobine etioloških faktora (odgovorne za interakciju sa biološkim strukturama organizma i pokretanje patološkog procesa) i uslovi koji omogućavaju dejstvo etioloških faktora. (Izučavanje uz¬roč¬nika bolesti izuzetno je važno, jer je njihovo uklanjanje ili sprečavanje njihovog dejstva naj¬efi¬kasniji vid terapije – etiološka, kauzualna terapija bolesti). 
Patogeneza je deo patološke fiziologije koji se bavi proučavanjem mehanizama nastanka bolesti, odnosno procesa koji su u organizmu pokrenuti inicijalnim dejstvom etiološkog faktora (pathos =stradanje, bolest; genesis = poreklo). Patogeneza objašnjava dinamiku razvoja patološkog procesa (od inicijalne do terminalne faze bolesti).   Osnovni cilj izučavanja patogeneze jeste da se utvrdi uzročna veza između inicijalnih promena koje su u organizmu nastale pod dejstvom etiološkog faktora i sleda događaja koji se nalaze u uzročno-posledičnoj vezi, kao i povezanost lokalnih i sistemskih promena koje nastaju u toku određene bolesti.

Pod dejstvom etiološkog faktora javljaju se prve promene građe i funkcije oštećenog organa, koje su praćene pojavom prvih simptoma. Posle toga, inicijalni poremećaji izazivaju nastanak drugih poreme¬ćaja, koji se manifestuju pojavom novih simptoma. Na taj način, nizom lančanih reakcija, u kojima je posledica jedne reakcije uzrok sledećoj, u organizmu nastaju mnogobrojne promene, praćene određenim simptomima.

Uzročnici bolesti (etiološki faktori ili nokse) se prema ulozi u inicijaciji patološkog procesa dele na:
   1. primarne - osnovni uzročnici bolesti, bez čijeg dejstva nema nastanka određenog obol
   2. sekundarne ili pomažuće - uslovljavaju ili potpomažu dejstvo primarnih faktora

Nastanak nekih bolesti povezuje se sa udruženim dejstvom većeg broja etioloških faktora, koji se nazivaju faktori rizika. Faktori rizika za nastanak koronarne bolesti i infarkta miokarda: genetska predispozicija, povećan krvni pritisak (hipertenzija), povećana koncentracija lipida u krvi (hiperlipidemija), gojaznost, šećerna bolest i pušenje


ETIOLOŠKI FAKTORI

1. endogeni (koji potiču iz samog organizma): monogenski, poligenski, hromozomski poremećaji
2. egzogeni (ekološki): neživi (mehanička sila, visoka i niska T, električna struja, zračenje, zvuk i vibracije, ↓ i #atmosferski p ), biološki (prioni, virusi, bakterije, gljive, paraziti ), socijalni (ekonomsko stanje, uslovi života, psihičke, emocionalne traume)

NOKSE su štetni etiološki faktori, koji u organizmu mogu da pokrenu mehanizme koji uzrokuju oštećenje tkiva i mogu imati specifično i nespecifično dejstvo.

Etiološki faktor može da:
•   prodire u organizam i direktnim dejstvom prouzrokuje niz promena, koje traju sve dok se uzročnik nalazi u organizmu (takve promene javljaju se u parazitarnim infekcijama crevnog trakta)
•    kratkotrajnim dejstvom oštetiti tkivo, pri čemu početne promene omogućavaju dalju evoluciju pokrenutih procesa (što se sreće kod opekotina)
•   svojim dejstvom ne prouzrokuje nastanak oštećenja direktno, već da procesi koje je u organizmu pokrenuo omoguće nastanak tkivnih oštećenja (na primer, streptokokna infekcija ždrela može pokrenuti imunske mehanizme koji izazivaju nastanak reumatske groznice)
•   jednostavno da ‚‚otvari‚‚ ulazna vrata i omogućava dejstvo drugih etioloških faktora (hipotermija olakšava nastanak virusnih infekcija).

* U nekim slučajevima povezanost etiološkog faktora i patološkog procesa je očigledna, dok se u drugim izuzetno teško uočava njihova povezanost.
Patološka reakcija je odgovor organizma koji nije adekvatan dejstvu draži ili sile koja je do njega dovela. Patološka reakcija može bit: neuobičajena kvalitativna reakcija (ne odgovara vrsti draži) i neadekvatna kvantitativna reakcija (ne odgovara jačini draži), bilo da je slabija ili jača od normalne reakcije organizma.

Patološki proces čini niz promena strukture i funkcije nekog tkiva (organa) prouzrokovanih dejstvom određenog etiološkog agensa. Ako se promene u građi i strukturi odvijaju prema nekoj zakonitosti, kažemo da je reč o tipičnom patološkom procesu, a ako to nije slučaj ,već postoji odstupanje od uobičajenog toka procesa i pojava komplikacija, kažemo da je reč o atipičanom patološkom procesu.   

Patološko stanje obično nastaje kao posledica patološkog procesa koji nije u potpunosti okončan. Nastanak patološkog stanja je postepen, a tok produžen (ili trajan) i manje dinamičan (u poređenju sa patološkim procesom). U nekim slučajevima patološko stanje omogućava: reaktivaciju ranijeg ili pojavu novog patološkog procesa (ako nastalo patološko stanje poremeti odbrambene snage organizma), na mestu najmanjeg otpora (lat. locus minoris resistentiae).


BOLEST

Promene u organizmu (nastale kao posledica određenog patološkog procesa) manifestuju se odstupanjem od normalnih karakteristika (što se može uočiti ili registrovati), pa se kaže da se bolest ispoljava (manifestuje) pojavom simptoma i znakova bolesti..

Simptomi bolesti: 1. subjektivni ( uočava samo bolesnik, npr. malaksalost, bol, zujanje u ušima) i  objektivni (uočava okolina bolesnika, npr.bledilo, žutica, preznojavanje); 2. nespecifični (zajednički za više bolest, npr.povraćanje, kašalj, malaksalost) i specifični (javljaju samo u određenim bolestima, npr. prekordijalni bol koji se širi u levu ruku kod infarkta miokarda).

Znaci bolesti su objektivni parametri, koji se mogu registrovati pri pregledu bolesnika (ubrzan rad srca, povišena telesna temperatura, povećana koncentracija bilirubina u krvi, promene u EKG zapisu). Patološki poremećaji često se manifestuju grupama međusobno povezanih simptoma i znakova = sindromi.

Bolest može biti:
1. KONGENITALNA koja se ispoljava na rodjenju. Može biti nasledna (hereditarna) ili nastala delovanjem teratogenih agenasa -  oni faktori spoljašnje sredine koji dovesti do oštećenja ploda u fetal¬nom ili embrionalnom periodu (zračenje, hemijski faktora, biološki faktori (TORCH)). Teratogeni/ genetski faktori: poremećaj migracije na predeterminisane destinacije, poremećaj ćelijske proliferacije (odredjuje oblik / veličinu organa), poremećaj ćelijske interakcije (remeti se rast i diferentovanje), poremećaj apoptoze, poremećaj delovanja hormona. ili STEČENA.

2. AKUTNA - počinju naglo, razvijaju se brzo i traju kratko (14 dana); perakutne - tok bolesti izrazito nagao i buran. SUBAKUTNA i HRONIČNA (po pravilu)se sporo razvijaju i dugo traju (mesecima, godinama ili doživotno). U toku hroničnih bolesti može nastati akutizacija patološkog procesa, odnosno hronične bolesti mogu preći u akutne

FORME BOLESTI:

•   subklinička forma bolesti (latentna ili inaparentna forma) – bolest je neprimentna i za bolesnika i za lekara, a može se otkriti tek na osnovu laboratorijskih analiza,
•   bolest blagog stepena ili ambulantna, zato što bolesnik ne ležeći, tj. hodajući (ambulans-hodajući) preboli bolest (sa blagim simptomima, koji ne ograničavaju njegovu aktivnost), 
•   bolest sa jasno izraženim simptomima (aktivnost bolesnika je ograničena i on je delimično vezan za postelju),
•   teška forma bolesti (bolesnik je vezan za postelju, a njegove funkcije ozbiljno narušene, sa simptomima koji su teški i veoma izraženi) i 
•   terminalni stepen bolesti (koji predstavlja granično područje između života i smrti). 

Tokom bolesti patološki proces se može intenzivirati, sa pojačanom ekspresijom simptoma (progresija bolesti) ili slabiti, sa povlačenjem simptoma (regresija bolesti). Ako se jačina patološkog procesa i simp¬tomi bolesti ne menjaju, smatra se da je bolest stabilizovana.




FAZE BOLESTI

1.   početna ili latentna faza bolesti (latens = prikriven) obuhvata interval od dejstva etiološkog faktora do pojave prvih simptoma bolesti. Latentni period infektivnih bolesti naziva se inkubacija (incuba¬tio = ležanje);
2.   uvodna ili prodromalna faza bolesti (prodromos = koji prethodi) obuhvata period od pojave nespecifičnih simptoma bolesti do javljanja prvih specifičnih simptoma (u okviru sledećeg, manifestnog perioda).
3.   manifestna faza ili faza izražene bolesti  karakteriše se simptomima koji su specifični za određenu bolest (traje do završetka bolesti). Akutne bolesti se obično karakterišu tipičnim simptomima (ako nema komplikacija), dok u toku hroničnih bolesti postoje periodi u kojima se simptomi  povlače - remisija (remissio = popuštanje) i periodi u kojim se pojačavju - egzacerbacija;
4.   faza regresije bolesti je period u kojem se smanjuje intenzitet simptoma bolesti. U ovoj fazi nekad može nastati pogoršanje bolesti – rekrudescencija;
5.   faza oporavka ili rekonvalescencije prethodi ozdravljenju, a karakteriše se prestankom svih simptoma bolesti i pojačanom osetljivošću organizma na dejstvo različitih etioloških faktora (usled smanjene odbrambene sposobnosti organizma, koja može biti manje ili više izražena). 

 
ISHOD BOLESTI
•   potpuno ozdravljenje (restitutio ad integrum),
•   recidiv ili relaps bolesti = ponovna pojava bolesti posle prividnog ozdravljenja (usled slabljenja otpornosti organizma i ponovne aktivacije skrivenog žarišta)
•   nepotpuno ozdravljenje, ako se nisu potpuno oporavile ćelije koje su oštećene tokom bolesti. 

Osnovni patološki proces zaustavljen i simptomi bolesti smanjeni ili potpuno nestali, ali je  ostala smanjena funkcionalna sposobnost zahvaćenog organa ili sistemai. Angažovanjem raspoloživih kompenzatornih mehanizama, organizam pokušava da prevaziđe nastali funkcionalni nedostatak. Nepotpuno ozdravljenje karakteriše i smanjena sposobnost adaptacije (pri povećanim potrebama organizma) i, eventualno, smanjena radna sposobnost

•   prelazak u patološko stanje, ako posle preležane bolesti u organizmu ostanu trajne posledice. (Nastalo patološko stanje manifestuje se odgovarajućim simptomima, koji ponekad mogu biti potpuno različiti od simptoma preležane bolesti);
•   letalni ishod  ili smrti organizma (exitus letalis), ako u toku osnovne bolesti ili njenih komplikacija nastane ireverzibilno oštećenje vitalnih organa (pre svega srca, pluća ili mozga). Letalni ishod bolesti može da nastane: iznenada, usled naglog razvoja komplikacija bolesti, ili postepeno, tako što bolesnik prolazi kroz nekoliko faza (preagonalno stanje, agonija, klinička smrt i biološka smrt)

Preagonalno stanje se karakteriše ubrzanim disanjem i radom srca, smanjenjem tonusa krvnih sudova i zastojem krvi u venskom sistemu koji prouzrokuje postepeno smanjenje krvnog pritiska. Svest je obično očuvana ili lako pomućena, a refleksi pojačani.

Kasnije se javlja terminalna pauza, sa prestankom disanja i brzim padom krvnog pritiska.

Agonalna faza (agon =borba) karakteriše se gubitkom svesti i refleksa i nastankom poremećaja u radu vitalnih organa. Rad srca je usporen, srčani tonovi mukliji, puls se ne pipa, a arterijski pritisak ne može da se izmeri (izrazito je smanjen). Disanje je neujednačeno, površno i sa povremenim prekidima ili periodično (usled promena u respiratornom centru). Ako agonalna faza traje nekoliko sati (ili dana) usled smanjenog intenziteta metaboličkih procesa (u uslovima hipoksije) nastaće hipotermija.

Klinička smrt je stanje bez manifestnih znakova života. Karakteriše se prestankom disanja i rada srca i smanjenjem krvnog pritiska do nulte vrednosti. Može potrajati nekoliko minuta (5-6 min) i u tom periodu ne nastaju ireverzibilne promene u ćelijama centralnog nervnog sistema (usled održanja minimalnih metaboličkih procesa u njima). Postoji mogućnost da se iz stanja kliničke smrti čovek reanimacijom vrati u život.

Biološka smrt je stanje koje se karakteriše nastankom ireverzibilnih promena, najpre u moždanoj kori, ali i u drugim tkivima, usled kojih nije moguće vraćanje u život. Iako su metabolički procesi potpuno prestali, usled različite osetljivosti pojedinih tkiva na nedostatak energije, ireverzibilna oštećenja se ne razvijaju istom brzinom u svim organima.( Taj podatak je veoma važan,jer kada se sigurno utvrdi moždana smrt, izvesni, još neoštećeni organi, mogu da se iskoriste za transplantaciju).


 

ALIMS :: Ministarstvo zdravlja :: Farmaceutska komora :: RFZO :: Farmaceutski fakultet
Sajt info: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: Disclaimer
Tekstovi objavljeni na ovom sajtu su autorsko delo i zajednicko vlasnistvo vlasnika www.farmaceuti.com sajta i autora tekstova. Dalja distribucija tekstova dozvoljena je iskljucivo u nekomercijalne svrhe i uz jasno citiranje izvora i autora poruke, kao i internet adrese na kojoj se original nalazi. Za sve ostale vidove distribucije, obavezni ste da prethodno zatrazite odobrenje od vlasnika www.farmaceuti.com sajta ili autora teksta. Kompletnu odgovornost za sadrzaj objavljenih tekstova kao i posledice koje mogu nastati usled objavljivanja snose iskljucivo njihovi autori, ciji je pseudonim oznacen pored sadrzaja teksta.
Copyright © 2006-2019 "Farmaceuti.com", all rights reserved - sva prava zadrzana