Portal farmaceuta

Forum obavestenja => Stare teme => Svastara => Topic started by: Enea on 27-04-2007, 13:59:20

Title: Poezija i proza koju volimo
Post by: Enea on 27-04-2007, 13:59:20
.. jedna od meni najdrazih.. as learnt by heart, ostala je u glavi.. i citavo jutro se po njoj mota... i dalje se jezim.. moram da je podelim sa vama!





             Matija Beckovic
 
VERA PAVLADOLJSKA

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilistima u rudnicima boksita
Ubedjivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Gresile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrcala medju liticama
Gonjen tocilima krsima i gubom
Do grla u zivom blatu mislio sam
Kolko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao zivotinja
Grom u lancima camio za brdima
Molio sam za sluh fizickih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladica
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod laznim imenom leci svoj pepeo
U mrcavi medju dvojnicama
Dok muzika sneg u usi ubacuje
Kleo sam se u obe ruke narocito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolasina
Govorio istine na svim jezicima
Zario i palio da ih poveruje
Dok je cutala secao sam se
Da si mi najkrupnije lazi verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsecalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaza da ti se uzalud udvara
Kako te teram da idees iz glave
I kako neces
Vera Pavladoljska

Kulo crnog zara pod slepim ocima
Zarazna zvezda sve i svasta sazdi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kada sam u zavicaje bezdane padao
Pricali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bezao u gore
Da te glasno zovem da niko ne cuje
Bio sujeveran-pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamisljaju
Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nesto protiv
Zedj za rakijom slicna je fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su sve usne nepismenih zena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oci jedne zene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve sto imam u zivotu
Misleci na tebe
Vera Pavladoljska

Pita mene metak lutalica
Sada me pogresno trazi oko zemlje
Vucen tajnim magnetima mog cela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kusa vazduh i podmicuje
Ti ces me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlasica sklon je porocima
I jedni idrugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko drzava tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvoga imena
U mrtvim i laznim jezicima u pogresnim naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

1960.


A OVAJ MATIJA BECKOVIC, JER IZDAO SKORO NEKI CD PLOCU ILI KASETU?



svaka chast za Veru
AquA

 :happy:


Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: AquArius on 18-05-2007, 12:56:18
Teška bolest
Dusko Trifunovic


Kakve li su tvoje misli
dok ja smišljam
kako da te pitam za njih

za te misli
sakrivene
iza tvoga mirisnog lica
na koje se privikavam

Eto ležiš
Evo ležim

oko nas je besposlena romantika
nož u zidu
i haljina tvoja njime
samo meni na videlu
prikovana


ja slušam tvoje srce
ono mojoj ljubomori malo kaže

ja hoću tvoje misli
ja hoću da uništim zadnju kap
u tvom tajnom kapilaru
gde se krije

povremeni san o njemu
o detinjstvu
o slobodi

ja hoću tvoje misli
sakrivene
iza tvoga opasno lepoga lica
na koje se ubistveno privikavam

A ti ćutiš
Nema leka


..
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: AquArius on 19-05-2007, 13:20:27
..

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živio sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene riječi.

"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit ću",
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovjekovu biću,
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
stvorena i za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu.
vezan protiv želje, utonem u sjeti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji ..


Jesenjin
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: AquArius on 03-06-2007, 11:16:11
Evo i teme za sve one pesme .. koje se ne pevaju
(mada se neke i pevaju  :happy: )
a koje ne mozemo da zaobidjemo

kad nam je lepo
kad nam je tesko
kad volimo
kad ne volimo

..

takodje,
ako se setite neke pesme koju ste postovali,
a koja je u nekoj drugoj temi
posaljite mi na pm,
pa da spajamo

 :)
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: nasty girl on 03-06-2007, 11:35:05
Barbara

Seti se Barbara, bez prestanka je kišilo
nad brestom toga dana, a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, očarana, pod kišom
seti se Barbara, bez prestanka je kišilo nad brestom
a ja sam te sreo u ulici Sijama
smešila si se, i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao,
ti koja me nisi poznavala
seti se
seti se toga dana
ne zaboravi
neki čovek je stajao u tremu i
viknuo tvoje ime, Barbara
a ti si po kiši k njemu potrčala
radosna, prokisla, očarana
u njegov zagrljaj pala
seti se toga Barbara,
ne ljuti se što ti govorim ti
ja kažem ti svima koje volim
čak i onima koje sam jednom video
ja kažem ti onima koji se vole
čak i onima koje nisam upoznao.
seti se Barbara i ne zaboravi
tu kišu mudru i sretnu, na svome licu sretnom
nad ovim gradom sretnim
tu kišu iznad mora i iznad arsenala
tu kisu sto je pala na brod iz Cezana
oh, Barbara rat je je svinjarija velika i šta je sa sobom sada
pod kišom kanonada ognja, krvi i čelika
a onaj koji te je grlio, zaljubljeno
je li umro,
nestao,
ili još uvek živi.....
oh, Barbara
bez prestanka kiši nad Brestom
jednako kao i tada
ali to nije isto, i sve je srušeno
to su porotne kiše, strašne i neutešne
to nije oluja više od ognja, krvi i čelika
to su naprosto oblaci
što kao pseta crkavaju
kao pseta što nestaju u mlazu vode
nad brestom
da trunu negde daleko, daleko, daleko od bresta
od koga ništa ne osta...

(Zak Prever)


Barbara

Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur Brest ce jour-la
Et tu marchais souriante
Epanouie ravie ruisselante
Sous la pluie
Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur Brest
Et je t'ai croisee rue de Siam
Tu souriais
Et moi je souriais de meme
Rappelle-toi Barbara
Toi que je ne connaissais pas
Toi qui ne me connaissais pas
Rappelle-toi
Rappelle-toi quand meme ce jour-la
N'oublie pas
Un homme sous un porche s'abritait
Et il a crie ton nom
Barbara
Et tu as couru vers lui sous la pluie
Ruisselante ravie epanouie
Et tu t'es jetee dans ses bras
Rappelle-toi cela Barbara
Et ne m'en veux pas si je te tutoie
Je dis tu a tous ceux que j'aime
Meme si je ne les ai vus qu'une seule fois
Je dis tu a tous ceux qui s'aiment
Meme si je ne les connais pas
Rappelle-toi Barbara
N'oublie pas
Cette pluie sage et heureuse
Sur ton visage heureux
Sur cette ville heureuse
Cette pluie sur la mer
Sur l'arsenal
Sur le bateau d'Ouessant
Oh Barbara
Quelle connerie la guerre
Qu'es-tu devenue maintenant
Sous cette pluie de fer
De feu d'acier de sang
Et celui qui te serrait dans ses bras
Amoureusement
Est-il mort disparu ou bien encore vivant
Oh Barbara
Il pleut sans cesse sur Brest
Comme il pleuvait avant
Mais ce n'est plus pareil et tout est abime
C'est une pluie de deuil terrible et desolee
Ce n'est meme plus l'orage
De fer d'acier de sang
Tout simplement des nuages
Qui crevent comme des chiens
Des chiens qui disparaissent
Au fil de l'eau sur Brest
Et vont pourrir au loin
Au loin tres loin de Brest
Dont il ne reste rien.

(JACQUES PRÉVERT)
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Korisnicko Ime on 03-06-2007, 11:39:24
"BESMRTNA PESMA", Miroslav Antić

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.


A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.


Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

 



Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: besno pile on 04-06-2007, 12:38:05
DORUCAK


Sipao je kafu
U solju
Sipao je mleko
U solju sa kafom
Stavio je secer
U belu kafu
Kasicicom je
Promesao
Popio je belu kafu
Spustio solju
Bez reci
Zapalio je
Cigaretu
Pravio je
Kolutove od dima
Otresao je pepeo
U pepeljaru
Bez reci
Ne pogledavsi me
Ustao je
Stavio
Sesir na glavu
Navukao
Kisni mantil
Jer je padala kisa
I otisao je
Bez ijedne reci
Ne pogledavsi me
A ja sam se
Uhvatila za glavu
I zaplakala.



            PREVER
(nisam bas neki poklonik poezije,ali ovu volem)
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: aziraphale on 05-06-2007, 15:01:08
ovu bas dugo nisam procitao. mnogo je dobra. ne mogu da se setim, pile, da li ti ova visi u sobi ili sam je procitao u nekoj knjizi (prevera nikad nigde nisam citao sem kod tebe  :wink: )?

kad je vec pocelo, da dam svoj skromni doprinos...

ovako je mali mujica, tj. ja, poceo i poeziju da cita. kad je pokusao to isto na srpskom malko se zgadio prevedenim, stoga izvolite u originalu. daklem, Edgar Alan i njegova Anabel.

Annabel Lee

It was many and many a year ago,
In a kingdom by the sea,
That a maiden there lived whom you may know
By the name of Annabel Lee;
And this maiden she lived with no other thought
Than to love and be loved by me.

I was a child and she was a child,
In this kingdom by the sea;
But we loved with a love that was more than love -
I and my Annabel Lee;
With a love that the winged seraphs of heaven
Coveted her and me.

And this was the reason that, long ago,
In this kingdom by the sea,
A wind blew out of a cloud, chilling
My beautiful Annabel Lee;
So that her highborn kinsman came
And bore her away from me,
To shut her up in a sepulchre
In this kingdom by the sea.

The angels, not half so happy in heaven,
Went envying her and me -
Yes!- that was the reason (as all men know,
In this kingdom by the sea)
That the wind came out of the cloud by night,
Chilling and killing my Annabel Lee.

But our love it was stronger by far than the love
Of those who were older than we -
Of many far wiser than we -
And neither the angels in heaven above,
Nor the demons down under the sea,
Can ever dissever my soul from the soul
Of the beautiful Annabel Lee.

For the moon never beams without bringing me dreams
Of the beautiful Annabel Lee;
And the stars never rise but I feel the bright eyes
Of the beautiful Annabel Lee;
And so, all the night-tide, I lie down by the side
Of my darling - my darling - my life and my bride,
In the sepulchre there by the sea,
In her tomb by the sounding sea.

seraph - andjeo
sepulchre - grobnica
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: besno pile on 05-06-2007, 22:04:11
ne mogu da se setim, pile, da li ti ova visi u sobi ili sam je procitao u nekoj knjizi

ili u sobi nekog drugog?  :K

visila je
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Masha on 10-06-2007, 21:43:23
Gavran

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom "Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
odleteše i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: "Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: "Nikad više."
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i glave na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: "Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oèi do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
"Nesrećniče - viknuh tada - božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: "Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!

Edgar Alan Po

29. januara 1845. u njujorskim novinama Evening Mirror po prvi put je objavljena poema Gavran, za koju je njen autor, Edgar Alan Po placen 15 dolara. Opisana kao refleksija njegove duše, poema govori o gavranu koji slece na njegov prozor i zapocinje razgovor o pesnikovoj pokojnoj ženi koju, kako kaže, andjeli zovu Lenora. Iako je ton poeme veoma tužan, skoro morbidan, poema je stekla veliku popularnost kod publike, što je doprinelo Poovoj pesnickoj karijeri. Gavran je i danas jedno od njegovih najpoznatijih dela. Edgar Alan Po umro je od posledica alkoholizma u cetrdesetoj godini.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: aziraphale on 10-06-2007, 21:59:14
@Masha

aaaa! zeznula si me!  :> hteo sam je u originalu ("once upon a midnight dreary while i pondered weak and weary..."). nema veze, respect za trud, svakako.  :wink: (ko je preveo?)

takodje od dragog alkosa, koji je u ovoj svojoj kracoj pesmici pokazao koliko covek, jel te, moze da odlepi kad se zaljubi. pesmu je posvetio svojoj tasti, koju je, kako sam kaze, voleo vise od svoje majke. toliko je ljigava da se ni muva ne moze na ovo navatati. zasto? pa procitajte. dakle...

To My Mother
[his mother-in-law, Mrs. Clemm]

Because I feel that, in the Heavens above,
   The angels, whispering to one another,
Can find, among their burning terms of love,
   None so devotional as that of "Mother,"
Therefore by that dear name I long have called you -
   You who are more than mother unto me,
And fill my heart of hearts, where Death installed you
   In setting my Virginia's spirit free.
My mother - my own mother, who died early,
   Was but the mother of myself; but you
Are mother to the one I loved so dearly,
   And thus are dearer than the mother I knew
By that infinity with which my wife
   Was dearer to my soul than its soul-life.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Masha on 10-06-2007, 22:17:36
Evo i u originalu  :wink:. Inace, prevod koji sam postovala uradio je Antun Soljan. Medjutim, ja imam Sginfa - izbor iz dela Edgara Alana Poa u izdanju izdavacke kuce Mono&Manana iz 2003. i tu se nalazi njegov prevod koji je, po mom misljenju, jos bolji od ovog.

 The Raven

Once upon a midnight dreary, while I pondered, weak and weary,
Over many a quaint and curious volume of forgotten lore,
While I nodded, nearly napping, suddenly there came a tapping,
As of some one gently rapping, rapping at my chamber door.
"'Tis some visitor," I muttered, "tapping at my chamber door -
            Only this, and nothing more."

Ah, distinctly I remember it was in the bleak December,
And each separate dying ember wrought its ghost upon the floor.
Eagerly I wished the morrow; - vainly I had sought to borrow
From my books surcease of sorrow - sorrow for the lost Lenore -
For the rare and radiant maiden whom the angels name Lenore -
            Nameless here for evermore.

And the silken sad uncertain rustling of each purple curtain
Thrilled me - filled me with fantastic terrors never felt before;
So that now, to still the beating of my heart, I stood repeating,
"'Tis some visitor entreating entrance at my chamber door -
Some late visitor entreating entrance at my chamber door; -
            This it is, and nothing more."

Presently my soul grew stronger; hesitating then no longer,
"Sir," said I, "or Madam, truly your forgiveness I implore;
But the fact is I was napping, and so gently you came rapping,
And so faintly you came tapping, tapping at my chamber door,
That I scarce was sure I heard you"- here I opened wide the door; -
            Darkness there, and nothing more.

Deep into that darkness peering, long I stood there wondering, fearing,
Doubting, dreaming dreams no mortals ever dared to dream before;
But the silence was unbroken, and the stillness gave no token,
And the only word there spoken was the whispered word, "Lenore?"
This I whispered, and an echo murmured back the word, "Lenore!" -
            Merely this, and nothing more.


Back into the chamber turning, all my soul within me burning,
Soon again I heard a tapping somewhat louder than before.
"Surely," said I, "surely that is something at my window lattice:
Let me see, then, what thereat is, and this mystery explore -
Let my heart be still a moment and this mystery explore; -
            'Tis the wind and nothing more."

Open here I flung the shutter, when, with many a flirt and flutter,
In there stepped a stately raven of the saintly days of yore;
Not the least obeisance made he; not a minute stopped or stayed he;
But, with mien of lord or lady, perched above my chamber door -
Perched upon a bust of Pallas just above my chamber door -
            Perched, and sat, and nothing more.

Then this ebony bird beguiling my sad fancy into smiling,
By the grave and stern decorum of the countenance it wore.
"Though thy crest be shorn and shaven, thou," I said, "art sure no craven,
Ghastly grim and ancient raven wandering from the Nightly shore -
Tell me what thy lordly name is on the Night's Plutonian shore!"
            Quoth the Raven, "Nevermore."

Much I marvelled this ungainly fowl to hear discourse so plainly,
Though its answer little meaning- little relevancy bore;
For we cannot help agreeing that no living human being
Ever yet was blest with seeing bird above his chamber door -
Bird or beast upon the sculptured bust above his chamber door,
            With such name as "Nevermore."

But the raven, sitting lonely on the placid bust, spoke only
That one word, as if his soul in that one word he did outpour.
Nothing further then he uttered- not a feather then he fluttered -
Till I scarcely more than muttered, "other friends have flown before -
On the morrow he will leave me, as my hopes have flown before."
            Then the bird said, "Nevermore."

Startled at the stillness broken by reply so aptly spoken,
"Doubtless," said I, "what it utters is its only stock and store,
Caught from some unhappy master whom unmerciful Disaster
Followed fast and followed faster till his songs one burden bore -
Till the dirges of his Hope that melancholy burden bore
            Of 'Never - nevermore'."

But the Raven still beguiling all my sad soul into smiling,
Straight I wheeled a cushioned seat in front of bird, and bust and door;
Then upon the velvet sinking, I betook myself to linking
Fancy unto fancy, thinking what this ominous bird of yore -
What this grim, ungainly, ghastly, gaunt and ominous bird of yore
            Meant in croaking "Nevermore."

This I sat engaged in guessing, but no syllable expressing
To the fowl whose fiery eyes now burned into my bosom's core;
This and more I sat divining, with my head at ease reclining
On the cushion's velvet lining that the lamplight gloated o'er,
But whose velvet violet lining with the lamplight gloating o'er,
            She shall press, ah, nevermore!

Then methought the air grew denser, perfumed from an unseen censer
Swung by Seraphim whose footfalls tinkled on the tufted floor.
"Wretch," I cried, "thy God hath lent thee - by these angels he hath sent thee
Respite - respite and nepenthe, from thy memories of Lenore
Quaff, oh quaff this kind nepenthe and forget this lost Lenore!"
            Quoth the Raven, "Nevermore."

"Prophet!" said I, "thing of evil! - prophet still, if bird or devil! -
Whether Tempter sent, or whether tempest tossed thee here ashore,
Desolate yet all undaunted, on this desert land enchanted -
On this home by horror haunted- tell me truly, I implore -
Is there - is there balm in Gilead? - tell me - tell me, I implore!"
            Quoth the Raven, "Nevermore."

"Prophet!" said I, "thing of evil - prophet still, if bird or devil!
By that Heaven that bends above us - by that God we both adore -
Tell this soul with sorrow laden if, within the distant Aidenn,
It shall clasp a sainted maiden whom the angels name Lenore -
Clasp a rare and radiant maiden whom the angels name Lenore."
            Quoth the Raven, "Nevermore."

"Be that word our sign in parting, bird or fiend," I shrieked, upstarting -
"Get thee back into the tempest and the Night's Plutonian shore!
Leave no black plume as a token of that lie thy soul hath spoken!
Leave my loneliness unbroken!- quit the bust above my door!
Take thy beak from out my heart, and take thy form from off my door!"
            Quoth the Raven, "Nevermore."

And the Raven, never flitting, still is sitting, still is sitting
On the pallid bust of Pallas just above my chamber door;
And his eyes have all the seeming of a demon's that is dreaming,
And the lamplight o'er him streaming throws his shadow on the floor;
And my soul from out that shadow that lies floating on the floor
            Shall be lifted - nevermore!

Edgar Allan Poe
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: besno pile on 11-06-2007, 17:49:37
vidim ja da ovde svako gura svog favorita.....
e,onda cu i ja svog  :>


dakle,

MLADA DOBRA VREMENA
(od dragog mi Prevera)


Reke su bile bistre
more cisto
hleb je bio dobar
godisnja doba su padala kad im
je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

 :happy:
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: AquArius on 12-06-2007, 01:00:43
Verlen


Vodič mi citira Verlena
svojim glasom tako umiljatim
i dok citira, tog trena
i kiša ga evo počinje da prati.
I te strofe žubore nepovratno
kao neka zvjezdana voda.

>>Mesje,
         no kako
                 zar nije prijatno?<<

Ja klimam glavom

                >>Prijatno ... Da ...<<

Šta kraće nego pamćenje Pariza,
i sad kao da je to naređenje samog boga,
u buržuja svakog na policama
po jedan Verlen. Jer, zaboga,
šta prijatnije nego, popivši džin sa džusom
i unaprijed uživajući u krepkom snu,
citirati naglas, s ukusom
Verlena uz kiše šum
Prijtno? Da.
                    Ali pamćenju Pariza
ja dodajem svoje u ovaj čas.
Sjetite se koliko vas je on stajao muka,
gospodo,
          dok je živ koračao kraj vas.
On nikako nije mogao da stane
u ramove vaših laži i intriga
S čašom u ruci dok ne svane,
on je bio vječni izvor vaših briga.
Možda je moj sud previše nagao
Prijatno? Da.
                   Bilo kako bilo
njega je to sve u smrt otjeralo
sve to skupa njega je ubilo.
Njega je ubilo sve što je podsjećalo
na vaš smijeh za uglom što zvoni podmuklo.
Sve što se zvalo vašim moralom,
sve to skupa njega je dotuklo.
Prijatno? Da.
                  Uostalom na kraju
ja s tugom mislim o tom
pjesnike često ubijaju
da bi ih citirali potom.



Evgenij Jevtušenko
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Darker on 12-06-2007, 22:25:36
Sloboda

pio je vino čitave noći
i stalno mislio o njoj:
o načinu na koji hoda, govori i voli
i priča mu stvari koje liče na istinu
ali nisu,
i znao je boju svake
njene haljine
i njenih cipela - znao je oblik i krivinu
svake štikle
i noge koja je nosi.

i opet nije bila tu kad se vratio
i opet će doći sa tim smardom na sebi
i jeste
došla je u tri ujutro
gadna kao svinja što ždere balegu
i on izvadi kasapski nož
a ona vrisnu
i ustuknu ka zidu nihove bedne sobe
još uvek lepa
uprkos zadahu snošaja
i on iskapi vino iz čaše.

ta žuta haljina
koju najviše voli
a ona ponovo vrisnu

i on podiže nož
cimnu kaiš
pokida odeću pred njom
i odreza jaja.

poneo ih je u šakama
kao kajsije
bacio ih u šolju
i pustio vodu
a ona je i dalje vrištala
i soba je postala crvena.

BOŽE O BOŽE!
ŠTA SI UČINIO!

a on je sedeo i držao tri peškira
među nogama
ne mareći sada da li je otišla
ili ostala
da li nosi žuto ili zeleno ili
nema ništa na sebi.

i držeći se jednom rukom
pružio je drugu
i natočio novu čašu vina.

Bukovski :Bog :Bog :Bog :Bog
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Maslacak on 12-06-2007, 23:45:39
Anabel Lee

najbolja pesma EVER!
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Enea on 20-06-2007, 18:13:12
     Jovan Ducicj



Podne


Nad ostrvom punim cempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.
Ljubicaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.
Prah suncani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirisu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.
Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubicaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.
Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali,-
Galeb jos svetluca. Mir. Svuda je podne.
Pored vode
Put mesecev srebrn niz more se vidi,
Leži beskonacan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas došao do hridi,
Zapljusno setno i umro kraj žala.
Noc miriše tužno cempresovom smolom.
Nebo pepeljasto. I kopno i voda
Ko da nocas dišu nekim cudnom bolom,
Tiha tuga veje sa dalekog svoda...
Sto srca nocas kucaju u meni,
I celo mi bice budi se i diže
Casom nekoj zvezdi, a cas kakvoj ženi.
Sve kipi u meni, ko plima kad stiže:
Kao sad da postah Dokle zvezde brode
Jedne bezimene noci, pored vode.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Enea on 20-06-2007, 18:30:25
(http://farm1.static.flickr.com/101/309733861_3cf92da750.jpg?v=0)

Laza Kostic


Santa Maria della salute


Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto nasih gora pozalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blazenoj tebi podize dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim preciste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepse nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku lepotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepse vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za cim sam cezn'o, cemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod zivu pakosti zute,
Santa Maria della Salute.
Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
stagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dusu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu',
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje zude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvevde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. -
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve k'o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.
A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Migza on 20-06-2007, 21:55:20
Kacumi Tanaka

SLUCAJNI SUSRETI

Halejeva kometa pojavila se 1910.
A ja sam se rodio godinu dana potom.
Njen period traje sedamdeset i sest godina
i sedam dana.
Pojavice se, dakle, ponovo 1986.

Procitah to i srce mi se rastuzi.
Sva je prilika da nikada vise necu videti
ovu zvezdu.
Verovatno je tako i sa ljudskim susretima.

Retko se susrecu srodne duse,
jos redje naci ces pravu ljubav.
Znam da ce se moj istinski prijatelj pojaviti
tek posle moje smrti
I da je moja draga umrla pre
nego sto sam se rodio.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: willie the scot on 20-06-2007, 23:37:48
Immortality


In Sleeping Beauty's castle
the clock strikes one hundred years
and the girl in the tower returns to the world.
So do the servants in the kitchen,
who don't even rub their eyes.
The cook's right hand, lifted
an exact century ago,
completes its downward arc
to the kitchen boy's left ear;
the boy's tensed vocal cords
finally let go
the trapped, enduring whimper,
and the fly, arrested mid-plunge
above the strawberry pie
fulfills its abiding mission
and dives into the sweet, red glaze.

As a child I had a book
with a picture of that scene.
I was too young to notice
how fear persists, and how
the anger that causes fear persists,
that its trajectory can't be changed
or broken, only interrupted.
My attention was on the fly:
that this slight body
with its transparent wings
and life-span of one human day
still craved its particular share
of sweetness, a century later.

Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Korisnicko Ime on 21-06-2007, 09:48:12
UTJEHA KOSE

Gledao sam te sinoć. U snu. Tužnu. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeća,
Na visokom odru, u agoniji svijeća,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.

Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajući da su tamne oči jasne
Odakle mi nekad bolji život sjao.

Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,
Sve što očajanjem htjedoh da oživim
U slijepoj stravi i u strasti muke,

U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja još je bila živa,
Pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva.
 
ANTUN GUSTAV MATOŠ

Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Smrda on 22-06-2007, 22:44:50
         LAVIRINT

Unutra si,a znas-nigde,nikad vrata,
lica i nalicja ovaj dvorac nema,
niti spoljnjeg zida,nit' centra skrivena,
gradjevina ova svemir obuhvata.
Ne nadaj se da ce tacnost puta tvoga
koji se uporno u dva pravca racva,
tvom odvesti te cilju.Sudbina je stroga
kao i tvoj usud;tvrdja od brozne je.
Ne ocekuj napad bika,sto je bice
ljudsko,cije grozno i brojno oblicje
u spletu beskrajnom kamena,strah seje.
Nema ga.I vise nicemu se ne nadaj.
Ni sutonom crnim strasna zver ne vlada.

          H.L.BROHES
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: leila_bgd on 23-06-2007, 20:42:50
Jovan Ducic- Poezija

Mirna kao mramor, hladna kao sena,
Ti si bledo tiho devojce sto sneva;
Pusti pesma drugih neka bude zena
Koja po necistim ulicama peva.

Ja ne mecem na te djindjuve sa trakom,
Nego zute ruze u te kose duge:
Budi odvec lepa da se svidjas svakom,
Odvec gorda da bi zivela za druge.

Budi odvec tuzna sa sopstvenih jada
Da bi isla ikad da tesis ko strada,
A cedna, da vodis gomile sto nagle.

I stoj ravnodusna, dok oko tvog tela,
Mesto kitnjastog i raskosnog odela,
Lebdi samo pramen tajanstvene magle.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: vazda gladan on 05-08-2007, 14:49:13
цитирао бих јесењинову песму о керуши али плакао бих онда као мало дете.. или можда поезију боре ђорђевића која у пијанство води.. зато нека овог пута буде Дис: 
               
Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боја пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени,
Под пољупцем мртвих успомена.
 
И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће-к мени дођаше.

То су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
То су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који има људско око:
Без облика, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, као кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боја пролазности ствари...........

............+поздрав за цитат буковског
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Mashrum on 08-08-2007, 22:35:51

Ako

Ako možeš ostati miran kad na tvom putu,
svi izgube glavu i prstom pokazuju na tebe.
Ako sačuvaš poverenje kad svi ostali sumnjaju,
ali ako im ne zameriš što nemaju poverenja.
Ako ti čekanje ne pričinjava mnogo muke.
Ako ne lažeš kad čuješ laži,
ili ako ne mrziš kad tebe mrze.
Ako se ne praviš suviše dobar,
niti govoriš suviše mudro.
Ako snivaš,ali ti snovi nisu sve.
Ako misliš,ali ti misli uvek ostanu čiste.
Ako znaš da primiš pobedu i poraz,
da primiš jednako i jedno i drugo.
Ako možeš podneti da tvoju istinu
varalice iskrivljuju da bi lakše prevarili budale.
Ako vidiš kako u komadiće razbijaju tvoj cilj i
ako se sagneš da podigneš i pokupiš ostatke.
Ako možeš skupiti sva dobra
i staviti ih na kocku,sve odjednom.
Ako si spreman da ponovo kreneš,kao na početku,
ne prošaputavši ni reči,izgubivši sve uz osmeh.
Ako prisiliš svoje srce,svoje živce,svoje mišiće
da služe tvojim ciljevima i kad su malaksali
i ako ustraješ kad sve zastane,izuzev volje
koja naredjuje:“Drži se dobro“.
Ako se u sred gomile ne ponosiš
i ne smatraš herojem.
Ako se družiš sa kraljevima.
Ako te ni prijatelj,ni neprijatelj ne mogu pokvariti.
Ako svaki čovek za tebe nešto znači,
ali nijedan suviše.
Ako umeš dobro ispuniti svaku minutu svoga života
i svakog trenutka ideš pravim putem..
Tvoja će Zemlja i sve njeno blago biti,
jer bićeš čovek,sine moj.

R.Kiplling
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Maslacak on 08-08-2007, 22:46:28
Mašrum... HVALA! :cvet :cvet
 :pljes:

Ubila sam se tražeći tu pesmu da je ovde postujem, nekad daavno me je oduševila (a slabo stojim s poezijom), ali nikako nisam mogla jer sam zaboravila kako se zove...

divno :happy:
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: malena on 08-08-2007, 22:58:46
Arsen Dedić -Poslije ljubavi

Poslije ljubavi
ostaju telefonski brojevi koji blijede
Poslije ljubavi
ostaju čase sa ugraviranim monogramima
ukradene po boljim hotelima
Poslije ljubavi
ostaje običaj da se bijelo vino nalijeva u dvije čaše
i da crte budu na istoj visini
Poslije ljubavi
ostaje sto u kavani i začuđen pogled konobara
što nas vidi sa drugima
Poslije ljubavi
ostaje na usnama metalni okus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6
Poslije ljubavi
ostaje rečenica – dobro izgledaš ništa se nisi promijenila,
javi se ponekad
imaš još moj broj
Poslije ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali
poslije ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,
ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,
hiljadu i jedna laž.
Poslije ljubavi
ostaje rečenica: „Ja ću prva u kupatilo"
i odgovor: „Zar nećemo zajedno?"
„Ovaj put ne"
Poslije ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.
Poslije ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dvije cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voljeli
i cvjećarke koje jesu.
Poslije ljubavi
ostaje povrijeđena sujeta.
Poslije ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.
Poslije ljubavi
ne ostaje ništa.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: prommy on 09-08-2007, 00:54:43
O tome

Ovom temom,
i plitkom i licnom,
prezvakanom
kroz strofe i strofe,
k'o pesnicka veverica vicno
vrteh se i vrtecu se opet.
"Ona" i "on" balada je sva.
Nisam uzasno nov ja.
Uzasano to je
sto "on" - sad sam ja
i sto je "ona" - moja.



Iz sveg glasa

Vec prodje jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlecni put noc studi.
Ne zuri mi se. I munja-telegram
nema z bog cega da plasi te i budi.
Kao sto kazu, incident je resen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo precistili, I sto da se drese
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noc zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj cas odustajes da protumacis sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.

Vladimir Majakovski
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Mashrum on 10-08-2007, 19:07:57
Pre igre

Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičijih jaja
Zažmuri se na drugo oko

Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad
ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra


12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnucu zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

V.Popa



Maslačak,drago mi je da ti je želja ispunjena..  :)  :cvet

Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: malena on 10-08-2007, 19:15:35
Opomena-Desanka Maksimovic

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.



Jedna od mojih omiljeni... :K
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: vazda gladan on 10-08-2007, 23:47:42
U pauzi mrznje


 
kore sramote i skrame na ocima.
pokrov grozote i zlo u dusama.
krvave noge, sake bez prstiju.
smotra debila, bezdusni se igraju.

u pauzi mrznje
stvorili su nas!

zlocin sto zanje, kosi i otima
poslednju nadu, nadu u ocima.
poslednja ruka nokte je izgrizla.
pravda je seme odavno zatrla.

                          T.K.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: tarantulica on 10-08-2007, 23:57:09
Ova pesma je za Textove pesama koji vam se dopadaju (http://www.farmaceuti.com/forum/index.php/topic,2340.0.html)  :cvet
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: zoe on 11-08-2007, 00:29:18
Владислав Петковић Дис - Можда спава

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва,
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: besno pile on 28-08-2007, 19:06:40
evo jedne koju sam nekad jako volela,vremenom zaboravila i opet naisla na nju....


PESMA ZA NAS DVOJE-Miroslav Antic

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.

Kuda ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajući-prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.

Da,mora da je tako.

Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: cvjetic on 28-08-2007, 20:48:38
ČEZNEM
Čeznem da ti kažem najdublje reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem
tajnu svoju sali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te; ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, beojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.


Čeznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usuđujem; jer bi mi inače
srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi ti to mogla učiniti.


Čeznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je bol večito svež.

Tagore

Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: cvjetic on 28-08-2007, 20:57:22
OVE NOĆI

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: “Noć je puna zvijezda,


Trepere modre zvijezde u daljini".
Noćni vjetar kruži nebom I pjeva.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene voljela.

U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.

Voljela me, a katkad sam I ja nju volio.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomicne oci.

Ove noći mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.

Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.

Nije vazno sto moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvjezdovita I ona nije uz mene.

Ista noc odijeva bjelinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.

Vise je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.
Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.

Drugome. Pripast ce drugome. Kao prije mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oci.

Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.

Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.

Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.


Pablo Neruda
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: besno pile on 29-08-2007, 01:41:08
bash sam se pitala kad ce osvanuti "ceznem"....
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Enea on 03-09-2007, 20:56:13
^ a ja kada Mika Anticj, meni se po glavi mota 'shashava pesma'
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Smrda on 03-09-2007, 23:09:32
Vasko Popa
           Vrati mi moje krpice




Padni mi samo na pamet

Misli moje obraz da ti izgrebu

Iziđi samo preda me

Oči da mi zalaju na tebe

Samo otvori usta

Ćutanje moje da ti vilice razbije

Seti me samo na sebe

Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa

Dotle je među nama došlo

1

Vrati mi moje krpice

Moje krpice od čistoga sna

Od svilenog osmeha od prugaste slutnje

Od moga čipkastoga tkiva

Moje krpice od tačkaste nade

Od žežene želje od šarenih pogleda

Od kože s moga lica

Vrati mi moje krpice

Vrati kad ti lepo kažem
2

Slušaj ti čudo

Skini tu maramu belu

Znamo se

S tobom se od malih nogu

Iz istog čanka srkalo

U istoj postelji spavalo

S tobom zlooki nožu

Po krivom svetu hodalo

S tobom gujo pod košuljom

Čuješ ti pretvorniče

Skini tu maramu belu

Šta da se lažemo

3

Neću te uprtiti na krkače

Neću te odneti kud mi kažeš

Neću ni zlatom potkovan

Ni u kola vetra na tri točka upregnut

Ni duginom uzdom zauzdan

Nemoj da me kupuješ

Neću ni s nogama u džepu

Ni udenut u iglu, ni vezan u čvor

Ni sveden na običan prut

Nemoj da me plašiš

Neću ni pečen ni prepečen

Ni presan posoljen

Neću ni u snu

Nemoj da se zavaravaš

Ništa ne pali, neću

4

Napolje iz moga zazidanog beskraja

Iz zvezdanog kola oko moga srca

Iz moga zalogaja sunca

Napolje iz smešnog mora moje krvi

Iz moje plime iz moje oseke

Napolje iz mog ćutanja na suvom

Napolje, rekao sam, napolje

Napolje iz moje žive provalije

Iz golog očinskog stabla u meni

Napolje dokle ću vikati napolje

Napolje iz moje glave što se rasprskava

Napolje samo napolje

5

Tebi dođu lutke

A ja ih u krvi svojoj kupam

U krpice svoje kože odevam

Ljuljaške im od svoje kose pravim

Kolica od svojih pršljenova

Krilatice od svojih obrva

Stvaram im leptire od svojih osmeha

I divljač od svojih zuba

Da love, da vreme ubijaju

Kakva mi je pa to igra

6

Koren ti i krv i krunu

I sve u životu

Žedne ti slike u mozgu

I žar okca na vrhovima prstiju

I svaku, svaku stopu

U tri kotla namćor vode

U tri peći znamen vatre

U tri jame bez imena i bez mleka

Hladan ti dah do grla

Do kamena pod levom sisom

Do ptice britve u tom kamenu

U tutu tutinu, u leglo praznine

U gladne makaze početka i početka

U nebesku matericu, znam li je ja

7

Šta je s mojim krpicama

Nećeš da ih vratiš, nećeš

Spaliću ti ja obrve

Nećeš mi dovek biti nevidljiva

Pomešaću ti dan i noć u glavi

Lupićeš ti čelom o moja vratanca

Podrezaću ti raspevane nokte

Da mi ne crtaš školice po mozgu

Napujdaću ti magle iz kostiju

Da ti popiju kukute s jezika

Videćeš ti šta ću da ti radim

Seme ti i sok i sjaj

I tamu i tačku na kraju mog života

I sve na svetu

8

I ti hoćeš da se volimo

Možeš da me praviš od moga pepela

Od krša moga grohota

Od moje preostale dosade

Možeš lepotice

Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava

Da mi grliš noć u praznoj košulji

Da mi ljubiš odjek

Pa ti ne umeš da se voliš

9

Beži čudo

I tragovi nam se ujedaju

Ujedaju za nama u prašini

Nismo mi jedno za drugo

Stamen hladan kroz tebe gledan

Kroz tebe prolazim s kraja na kraj

Ništa nema od igre

Kud smo krpice pomešali

Vrati mi ih šta ćeš s njima

Uludo ti na ramenima blede

Vrati mi ih u nigdinu svoju beži

Beži čudo od čuda

Gde su ti oči

I ovamo je čudo

10

Crn ti jezik, crno podne, crna nada

Sve ti crno samo jeza moja bela

Moj ti kurjak pod grlo

Oluja ti postelja

Strava moje uzglavlje

Široko ti nepočin-polje

Plameni ti zalogaji a voštani zubi

Pa ti žvaći izelice

Koliko ti drago, žvaći

Nem ti vetar, nema voda, nemo cveće

Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno

Moj ti jastreb na srce

Manje te u majke groze

11

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica

Zderao ti senku sa svoje senke

Izravnao bregove u tebi

Ravnice ti u bregove pretvorio

Zavadio ti godišnja doba

Odbio sve strane sveta od tebe

Savio svoj životni put oko tebe

Svoj neprohodni svoj nemogući

Pa ti sad gledaj da me sretneš

12

Dosta rečitoga smilja, dosta slatkih trica

Ništa neću da čujem, ništa da znam

Dosta, dosta svega

Reći ću poslednje dosta

Napuniću usta zemljom

Stisnuću zube

Da presečem ispilobanjo

Da presečem jednom za svagda

Staću onakav kakav sam

Bez korena, bez grane, bez krune

Staću oslonjen na sebe

Na svoje čvoruge

Biću glogov kolac u tebi

Jedino što u tebi mogu biti

U tebi kvariigro u tebi bezveznice

Ne povratila se

13

Ne šali se čudo

Sakrilo si nož pod maramu

Prekoračilo crtu podmetnulo nogu

Pokvarilo si igru

Nebo da mi se prevrne

Sunce da mi glavu razbije

Krpice da mi se rasture

Ne šali se čudo s čudom

Vrati mi moje krpice

Ja ću tebi tvoje!




(nadam se da vam nije predugacka,ali ja sam zaljubljena u ovu pesmu...
i odavno je nisam citala...
a sad...neko me je inspirisao na ovu prepisku...
 :cvet mala,prepoznaces se...cmk)
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Mashrum on 03-09-2007, 23:17:10
Superiška što si napisala celu..  :happy:  :pljes:
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Smrda on 03-09-2007, 23:20:25
pa malo mi je muka sto svi misle da je pesma samo onaj boldovan deo..hm....
a i cela je bas ,onako...bas....uf....neiscrpna...
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: besno pile on 04-09-2007, 14:24:26
smrdo,
 :Bog :Bog
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Darker on 04-09-2007, 22:05:17
# Raskovnik Branko Miljković

To je nekakva (može biti izmišljena) trava za koju se misli da se od nje (kad se njome dohvati) svaka brava i svaki drugi zaklop otvori sam od sebe.
Vuk St. Karadžić

Otvori kam u kom iskra malaksava,
Da lepši od praznika običan dan bude.
Iznesi blago iz lažnih ostava,
Iz izmišljenog pakla lekovit jed rude.
Pokloni svoju biljnu mudrost danu.
Otvori put u reči, u riznicu golje.
Oko zahodi za suncem, ne srce. Osvanu
Varka, rekavši: hajdemo u polje!
Biljni sezame otvori obzorje
Za sve koji su se rodili prerano;
Nek uđu u tuđe srce ako su otvorili svoje,
Otvori semenku u kojoj nežno čami
Zaboravljeno proleće
. Otvori
Kamen što prećuta zvezde svojoj tami.
Otvori put ptici, čoveku i zori.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: zoe on 04-09-2007, 22:20:37
Даре,  :cvet :cvet :cvet!
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: mary on 10-09-2007, 14:00:40
'gradinar' mi je dusevna hrana... :Bog
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: aziraphale on 11-09-2007, 13:57:33
@besno pile
sta smo ono pricali o branku miljkovicu? :)

p.s. evo, sada me ne mrzi...


               1

Sluga
   Sazali se na svog slugu, kraljice!

Kraljica
   Svecanost je prosla i sve su me sluge
ostavile. Sta ces ti tako dockan?

Sluga
   Posto si druge otpustila, dosao je moj cas.
   Dosao sam da te pitam sta ima tvoj poslednji
rob jos da uradi.

Kraljica
   Sta mozes da ocekujes ovako pozno?

Sluga
   Ucini me gradinarom svoga cvetnjaka.

Kraljica
   Kakva ludost!

Sluga
   Hocu da napustim svoj stari posao.
   Bacicu mac i koplje u prasinu. Ne salji me
vise na daleke dvore; ne kreci me u nove
pobede. Ucini me gradinarom svoga cvetnjaka.

Kraljica
   Koje bi ti bile duznosti?

Sluga
   Da te sluzim u dokolici.
   Odrzavacu svezu travu na tvom putu, kojim
jutrom seces i gde sumorno cvece pri svakom
tvom koraku klicanjem pozdravlja stopala tvoja.
   Ljuljacu te na ljuljasci u hladu saptaparne,
kroz cije ce se lisce probijati ran mesec da
celiva rub haljina tvojih.
   Punicu ti mirisnim uljem kandilo kraj postelje
i cudnim cu ti slikama sarati podnozje pastom
od safrana i sandala.

Kraljica
   A kakva ce ti biti nagrada?

Sluga
   Da smem drzati tvoje sacice male kao nezne
lotosove pupoljke, i preko clanaka nogu tvojih
navlaciti cvetne lance; da ti smem tabane
obojiti crvenim sokom asokovog cveta i poljupcima
otrti trun prasine, koji na njima mozda jos okleva.

Kraljica
   Slugo moja, tvoja je molba uslisena, bices
gradinar moga cvetnjaka.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Wlada on 11-09-2007, 15:20:42
Jel citao neko Rajdarda Kiplinga? Ne mislim na knjigu o dzungli nego na poeziju!
Svideo mi se navod iz Njegove pesme "Mocnici, tronovi, gradovi" koju su za motiv uzeli Artur Klark i Stiven Bakster u serijalu "Vremenska odiseja"

Mocnici, tronovi, gradovi
u oku Vremena stoje
nimalo duze no cvetovi
sto dan tek jedan postoje.
Al ko sto pupoljak raste svezi
da dive mu se ljudi svi,
tako i grad nov u nebo bezi
gde pustos prethodno bi.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: aziraphale on 11-09-2007, 15:53:54
:D

citao sam nekoliko. svidja mi se. moj favorit je "The Mary Gloster". na zalost, previse je dugacka da bih je ovde postovao, mada nije da nisam razmisljao.

izvolite link:
http://www.kipling.org.uk/poems_gloster.htm
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Mashrum on 20-09-2007, 23:16:50
Djura Jaksić
________________________________________
Ponoć

...Ponoć je.
U crnom plaštu nema boginja;
Slobodne duše to je svetinja...
To gluvo doba, taj crni čas -
Al' kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoći
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini -
Lagano huji - ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Možda to dusi zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, mozda, dalje putuje,
Da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde placu, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane -
Tama?...
I hod se cuje -
Da l' ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide navise?
Il' bolnik kakav tesko uzdiše?
Il' andjo melem s neba donosi?
Il' oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...
Mozda se krade, da nam popije
I ovu jednu casu radosti?
Il' mozda, suza ide žalosti?
Da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?
. . . . . . . . . . . . . .
Vrata škrinuše...
O, duše! O mila seni!
O, majko moja! O, blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepase ljudi;

Mnogo sam kajo, mnogo grešio
I s hladnom smrcu sebe tešio;
Mnogu sam gorku času popio,
Mnogi sam komad suzom topio...
O, majko, majko! O, mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video!...
Il' možda mislis: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne cuje,
Sto pauk veze zicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom,
Medju ljudma si - medju bližnjima -"
Al' zlo je, majko, biti medj njima!
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži...
O, majko, majko, svet je pakostan -
Život je, majko, vrlo žalostan...
. . . . . . . . . . . . . . . .
1966.

Sećaš li se?,za tebe je.  :cvet
Draga,uvek sam te volela,volim te,i uvek ću te voleti.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: 3OPAH on 21-09-2007, 00:17:25

Nekoga moraš voleti – Ivan Minatti



Nekoga moraš voleti,
makar i trave, reku, stablo ili kamen,
nekome moraš ruku nasloniti na rame
da se gladna nasiti blizine,
nekome moraš, moraš,
to je kao hleb, kao gutljaj vode,
moraš dati svoje bele oblake,
svoje smele ptice snova,
svoje plahe ptice nemoći
– negde mora biti za njih
gnezdo spokojstva i nežnosti -
nekoga moraš voleti,
pa makar i travku, reku, stablo ili kamen -
jer stabla i trave znadu za samoću
– kad koraci svagda odu dalje
premda se trenutak zaustave –
jer reka zna za tugu
– samo da se nagne nad svoju dubinu -
jer kamen poznaje bol
– koliko je već teških nogu
prešlo preko njegovog nemog srca -
nekoga moraš voleti,
nekoga moraš voleti,
s nekim moraš ukorak,
istim tragom -
ah, trave, reka, kamen, stablo,
šutljiva pratnja osamljenika i čudaka,
velika, dobra bića
što progovore
samo kad ljudi zašute.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: besno pile on 21-09-2007, 15:36:58
NE SANJAJTE


Ne sanjajte
samo ubacite karton
rintajte šljakajte rmbajte crnčite
Ne sanjajte
elektronika će sanjati za vas
Ne čitajte
elektročitač će čitati za vas
Ne tucajte više
elektrotucač će to raditi za vas

Samo ubacite karton
rintajte šljakajte rmbajte crnčite
Ne počivajte nikad
Rad počiva na vama.

  Prever
(znam da sam smorila sa ovim chikom,ali...)             
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: wolfeitzckie on 21-09-2007, 21:25:58
ulazim u svoju sobu
neko je pomerio krevet
i napravio nov raspored
na zidovima su neke
sasvim druge slike
na policama druge knjige

kao da me nikad nije ni bilo
moja odeca je ociscena
a dzepovi ispraznjeni
u fiokama su stvari
poredjane po nekom nepoznatom kljucu
i pisma pisana meni
vezana u snopove
necijom stranom logikom

kako poceti ponovo?
ja idem dalje
i skupljam stvari koje me prate
mali sateliti u orbiti
ljudi su samo mrlje na slikama

milan mladenovic
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Mashrum on 25-09-2007, 22:50:35
Ne zanima me od čega živiš.
Želim znati za čim žudiš i imaš li hrabrosti snivati o ispunjenju želja srca svoga.

Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li spreman riskirati da ispadneš budala zbog ljubavi ...
zbog svojih snova ...
zbog ove pustolovine koju nazivamo životom.

Ne zanima me koje planete utječu na tvoj mjesec.
Želim znati jesi li stigao do središta vlastite boli ...
jesu li te životna razočarenja otvorila ili si se skupio i zatvorio od straha da ponovno ne osjetiš bol?
Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol, moju i svoju, a da je pritom ne moraš skrivati ili ublažavati ili izbrisati.

Želim znati znaš li se radovati, zbog mene ili sebe ...
možeš li divlje zaplesati i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju, a da nas pritom ne upozoravaš da budemo pažljivi, realni, svjesni ljudskih ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita.
Želim znati jesi li spreman razočarati drugoga kako bi bio iskren prema sebi;
jesi li spreman podnijeti optužbe za izdaju, a pritom ne iznevjeriti sebe;
možeš li biti izdajica i samim time vrijedan povjerenja.

Želim znati jesi li u stanju vidjeti ljepotu, pa i ako nije lijepa, svakoga dana ...
i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošću.

Želim znati jesi li dovoljno snažan da živiš s neuspjehom, svojim i mojim ... i da bez obzira na njega stojiš na rubu jezera i ushićeno uzvikuješ "To!!!" prema punom mjesecu.

Ne zanima me gdje živiš i koliko novaca imaš.
Želim znati jesi li sposoban ustati, nakon noći ispunjene tugom i očajem, umoran i do kostiju izubijan, i učiniti sve što je potrebno kako bi nahranio svoju djecu.

Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospio ovamo.
Želim znati hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre i ne posustajati.

Ne zanima me gdje si ili šta ili s kim si studirao.
Želim znati šta te u tebi samom gura naprijed u trenucima kad se sve ostalo ruši.

Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li usitinu osobu koja jesi u trenucima praznine.

Oriah Mountain Dreamer
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: AquArius on 28-09-2007, 01:10:27
...

Dani se gase.
U ovu jesen nicu zelje u meni
Ko u najlude prolece.

Ogromno nebo jesenjeg dana.
Kasne ptice. San.
San u snu. I snovi gube lice
U vecnoj magli snova.

Ogromno nebo i ponor mastanja,
a nikog nema da mi ruku doda.

Tud mi je zemaljski put
i ljudsko lice.

Samo jos nocu, dok prolazim ulicama,
pustim i mracnim,
pricini mi se da me neko zove
po imenu.


Ivo Andric
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: wolfeitzckie on 08-10-2007, 01:12:37
Ozbiljan čas

Ko sada plače negde u svetu,
ko bez razloga plače u svetu,
zbog mene plače.

Ko se sad smeje negde u noći,
ko se bez razloga smeje u noći,
meni se smeje.

Ko sada ide negde po svetu,
ko bez razloga ide po svetu,
k meni ide.

Ko sad umire negde u svetu
ko bez razloga mre u svetu:
mene gleda.

Rajner Marija Rilke
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Luximus on 08-10-2007, 15:48:21
Ja se od stihova Vitomira Vita Nikolica najezim svaki put...

UMJESTO MOLITVE ZA DALEKU 
   
Ponekad,davna,sjetim te se, 
a nesto toplo zasja u dusi 
kao od dobre stare pjesme 
sto se slucajno zapjevusi. 
 
Gdje li si nocas,ti daleka, 
da li si negdje svila dom, 
ili jos uvijek,kao nekad, 
lutas ponocnim Beogradom. 
 
Da li jos trazis onog cudnog, 
onog iz tvojih snova vrelih, 
koga si trazila uzaludno 
i one noci kad smo se sreli. 
 
Trazi,samo trazi,tragaj, 
on ipak jednom mora doci 
iz tvojih lijepih snova,draga, 
u tvoje nimalo lijepe noci. 
 
Kao sto dodju ove pjesme 
iz davnih suma nepoznatih 
pravo u nase ruzne nesne, 
u gorku zbilju kasnih sati. 
 
Ponekad tako sjetim te se, 
a nesto toplo zasja u dusi 
kao od dobre stare pjesme 
sto se slucajno zapjevusi.


 :Bog


PRVI SNIJEG  
 
 
Sonja,izadji da skitamo, 
imam ludu zelju veceras da lutam. 
 
Sonja,izadji i iznesi samo 
malo njeznosti ispod kaputa. 
 
Malo njeznosti ,malo samo, 
zalogaj jedan za ogromnu glad. 
 
Sonja , izadji da skitamo , 
nocas je nestvarno lijep grad.


                                       I OPET JESEN

                                       I opet jesen
                                       I opet tutnje
                                       beskrajne kiše po Nikšiću 
                                       I opet stare crne slutnje
                                       I opet sam si Nikoliću.
 
                                       I opet nekakva pisma duga 
                                       Očajna pisma bez adrese,
                                       A nigdje drage,nigdje druga,
                                       samo ta jesen,opet jesen.
                                       A šta ako prosviram taj metak
                                       kroz ovo čelo neveselo
                                       i onda počne sve ispočetka,
                                       metak,stradanja pa opet čelo.
                                       A šta ako nema zaborava,
                                       ako je to samo vječita igra kruga,
                                       a šta ako negdje ispod trava 
                                       boli ova ista ljudska tuga.            
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: wolfeitzckie on 25-10-2007, 00:18:53
Kafka: Putnik u tramvaju
 
Stojim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno.

Tramvaj se približava stanici, jedna devojka staje blizu vrata, spremna da siđe. Vidim je tako jasno kao da sam je opipao. Odevena je u crno, nabori na suknji se gotovo ne pomeraju, bluza joj je pripijena uz telo i ima okovratnik od bele guste čipke, otvorenom levom šakom se oslonila o zid, kišobran u njenoj desnoj ruci dotiče drugi stepenik odozgo. Lice joj je preplanulo, a nos, lako stanjen u sredini, pri vrhu je okrugao i širok. Ima mnogo smeđe kose i lelujave kratke vlasi na desnoj slepoočnici. Malo uho joj je priljubljeno uz glavu, ali ja stojim blizu i vidim celu poleđinu desne ušne školjke i senku pri korenu.

Upitao sam se onda:
Kako to da se ona ne čudi sebi, da drži usta zatvorena i ne kazuje ništa o tome?
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Mashrum on 13-11-2007, 19:42:06
Škorpija

O retko i savršeno stvorenje
što si splelo gnezdo u meni
Na svom sam putu kuci ka tebi
pevajuci usnama
koje si iskrvarila iz ljubomore
Ja sam tvoj svet
Ja sam tvoj zid
Ti si poslednja škorpija
koja nikada nije žudela da bude covek
samo u mom srcu
mozeš da sanjaš
o svom nemilosrdnom napadu
suncem obasjane ravnice
kada si se kretala medju bezbrojnima
i kada je žena mnogo lepša
od mene
bila tvoja nevidljiva kraljica
Škorpijo Škorpijo
gospodaru šuplje stene
Necu im nikada dopustiti da te slome
Ne svidjaju mi se njihovi razlozi
Srce mi je obamrlo i nabreklo
Od cuvanja tebe
u sigurnosti tvog besa
Nikada ne bih mogao poreci
vernost što bi me zaposela
Nece te oni nositi na brošu
nece te gledati
u pritiskacu za hartiju
Ja sam tvoja vlast
Ja sam tvoja vežba
   Mrziš svet koji posecujem
   i kaznjen sam
tvojom usamljenom istinom
Sve što kažeš o svetu
je istinito

Leonard Koen
1973 NY
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: pig_am_am on 13-11-2007, 20:47:02
...i tako
dok tuzno je sve to
uzecu srce iscepkano grozno
da ga nosim
kao sto pseto
nosi svoju sapu isecenu vozom... a005
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: kruger on 16-11-2007, 23:17:11

                       ZEDJ


      Ostadoh te zeljan jednog ljetnjeg dana,
      O srebrna vodo iz tudjega vrela.
      To je bilo davno.
      Svaka mi je staza danas obasjana
      Suncem i ljepotom.Sreca me je srela.
      Iz stotinu vrela zedj moja sad pije
      Al' mira ne nadjoh nigdje,jer me nikad
      Vatra prve zedji ostavila nije.
             
                            IVO ANDRIC


   

Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: kruger on 25-11-2007, 00:52:09
Pjevati svi ne mogu
Ne moze svak kao jabuka
Pasti kraj tudjih nogu
Ovo je najveca ispovijest mangupa
Kojom se ispovijediti mogu!



               SERGEJ JESENJIN
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: ThymusMedica on 10-12-2007, 19:16:21
Otima nam nasu Metohiju, i nase Kosovo polje,
a sve kao da nama bude bolje.
Sve sami saveznici ratni,
napadose nasu Gracanicu,
i nas Prizren zlatni.
MI SMO VASI PRIJATELJI- bacaju letke i vicu,
Pa kad ste nashi prijatelji shto napadate Zicu?
Ako imate Boga, vas Bog neka je sa vama,
znate li vi sta je Zica i sta je Zica nama?!
Mi, mi ne bismo imali ni pesmu, ni pricu,
mi, da nemamo Zicu!
Ako slavite krsnu slavu, ako imate kucnog sveca,
sta su vama skrivila nasa deca?!
Jeste li normalni, sta je sa vama?!?
Imate li vi tata, imate li mama,
koji poubijaste bolesne ljude!!
Pogledajte se u ogledalu, pa kako vam bude!
Prepoznajte sebe u toj slici,
i prepoznajte sebe u slici male Milice u Batajnici!
Uvelicajte tu sliku i sebe na toj slici,
da vam se dive tamo kod kuce, u Americi!
Vi zasluzili orden, vi medalju oko vrata,
vi ponos Amerike, vi junak tata?

Branislav Petrovic




PS-vukli ste me za jezik!


Mole se clanovi da citaju prvi post u temama u koje zalaze prvi put,
jer svako malo "objavljujete" tudja dela u temi gde objavljujemo nasa
:cvet
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: ThymusMedica on 11-12-2007, 07:55:20
TO LICE LJUBAVI OPASNO I NEZNO

To lice ljubavi opasno i nezno
jedne veceri se javi posle predugog dana
Mozda je strelac bio, sa lukom
ili svirach sa harfom.
Ne znam vise, zaista ne znam,
znam samo da me je ranilo,
zauvek ranilo..
Iz srca krv mi tece
vrela me, suvishe vrela
ljubavna rana peche...

Zak Prever
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: bzzz on 24-12-2007, 10:17:24
Pesma zeni

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja rec u sumu; moj korak i bludnja;
Samo si lepota, koliko si tajna;
I samo istina, koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka -
Jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva;
U velikom bolu, ljubav svoju metu;
Istina je samo sto dusa prosneva;
Poljubac je susret najveci na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
Tvoj je plast suncani od mog sna ispreden;
Ti bese misao moja ocarana;
Simbol svih tastina porazan i leden, -

A ti ne postojis nit si postojala;
Rodjena u mojoj tisini i cami;
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve sto ljubimo
stvorili smo sami.

                       Jovan Ducic
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Killa Bee on 02-03-2008, 15:13:17
Lament nad Beogradom

Jan Majen i moj Srem,
Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
Priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem,
I ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
Nego neka čudovišta, polipi, delfini,
Što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,
I urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko: „Ničevo“ -
I špansko: „Nada“

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
Sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
I topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
I ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, ukopoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

Espanja i naš Hvar
Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,
Priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
Već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
Što mi se smeju i vrište u mojoj samoći
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!“
Treći: „Leš, leš, leš.“

Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
Zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
Kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
Prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

Ti, prošlost, i moj svet,
Mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljeci,
Priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet
U društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
Nego neke ruševine, aveti, i stećci,
Što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i fransusko: „Tout passe“.
I naše: „Prošlo“.

Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
Nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
I tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
A hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dože čas da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

Ližbua i moj put
U svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
Priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
I prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
Nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
Što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
Da im život baš ništa nije dao,
Pa šapću: „Năo, năo, năo“
I naše: „Ne, ne“.

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
Do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
Što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, tvoja zora zaplavi,
U koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
Uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, ti.

Finistere i njen stas,
Brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
Priviđaju mi se još, ko neki leptir, bulke, klas,
Dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
Nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
Što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre!“ –
I naš „grob“ i „mrak“.

Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
Iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
U onoj gde su karavani seni,
Ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

Život ljudski, i hrt,
Sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
Priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
Jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
Nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
Što šapće kao i srce, sve hladnije i tiše:
Da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
Ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
Kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
Ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom na tvoj kamen strmi,
I tebe, i Savu, i tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat tvoj,
To ime će biti poslednji šapat moj.

Jan Majen i moj Srem,
Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
Priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem,
I ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
Nego neka čudovišta, polipi, delfini,
Što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,
I urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko: „Ničevo“ -
I špansko: „Nada“

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
Sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
I topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
I ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, ukopoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

Espanja i naš Hvar
Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,
Priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
Već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
Što mi se smeju i vrište u mojoj samoći
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!“
Treći: „Leš, leš, leš.“

Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
Zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
Kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
Prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

Ti, prošlost, i moj svet,
Mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljeci,
Priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet
U društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
Nego neke ruševine, aveti, i stećci,
Što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i fransusko: „Tout passe“.
I naše: „Prošlo“.

Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
Nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
I tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
A hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dože čas da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

Ližbua i moj put
U svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
Priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
I prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
Nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
Što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
Da im život baš ništa nije dao,
Pa šapću: „Năo, năo, năo“
I naše: „Ne, ne“.

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
Do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
Što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, tvoja zora zaplavi,
U koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
Uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, ti.

Finistere i njen stas,
Brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
Priviđaju mi se još, ko neki leptir, bulke, klas,
Dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
Nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
Što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre!“ –
I naš „grob“ i „mrak“.

Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
Iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
U onoj gde su karavani seni,
Ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

Život ljudski, i hrt,
Sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
Priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
Jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
Nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
Što šapće kao i srce, sve hladnije i tiše:
Da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
Ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
Kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
Ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom na tvoj kamen strmi,
I tebe, i Savu, i tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat tvoj,
To ime će biti poslednji šapat moj.


Milos Crnjanski
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Mashrum on 30-06-2008, 01:30:40
Osmeh
Djura Jaksic 





Volem slusat morskijeh talasa
Strahovitu smrtonosnu jeku,
I nozeva krvozednu seku,
I lajanje nesnosljivih pasa;

Volem cuti groma lelek pusti,
I urlanje lavova svirepo:
Nego osmeh umereni lepo
S covecijih tankih slusat usti.

More davi, strasno lav ujeda,
Sablja sece, grmec grom obara -
Al' toliko pokora ne stvara,
Kao osmeh covecijeg jeda.



Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Enea on 30-06-2008, 18:47:26
Ljubavna pesma


Ti si moj trenutak i moj san
 I sjajna moja rec u sumu
 I samo si lepota koliko si tajna
 I samo istina koliko si zudnja.
 
 
 Ostaj nedostizna, nema i daleka
Jer je san o sreci vise nego sreca.
 Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.
 
 
 Srce ima povest u suzi sto leva,
 U velikom bolu ljubav svoju metu.
 Istina je samo sto dusa prosneva.
Poljubac je susret najlepsi na svetu.
 
 
 Od mog prividjenja ti si cela tkana,
Tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
Ti bese misao moja ocarana,
 Simbol svih tastina, porazan i leden.
 
 
 A ti ne postojis, nit' si postojala.
 Rodjena u mojoj tisini i cami,
 Na Suncu mog srca ti si samo sjala
Jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.


Jovan Duchic
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: mirror-girl on 12-07-2008, 15:53:33
Ptice umiru pevajuci
 
".....Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu,lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i, pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire,njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji,moze se dobiti samo po cenu velike boli....ili bar tako legenda kaze..."


Je li zaista uvek potrebna bol?[/color][/b]
:)):
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: mirror-girl on 12-07-2008, 16:01:52
Buntovnik_Bez_Razloga

--------------------------------------------------------------------------------

Tebi...koji postojiš tamo negde u mojoj mašti,tebi koji živiš duboko skriven u meni. A ne znam, znam li ti pravo ime?! Ne znam zapravo ništa osim da si drag...da, definitivno to je jedino što znam. Ne znam koju boju voliš, čemu se raduješ, čemu se smeješ, zbog čega si tužan. Tebi, što stojiš pod ovim istim nebom, uprtim pogledom ko zna gde...pogledaj u visine, digni glavu, tu će nam se pogledi sresti. Budi mi prijatelj, pruži mi ruku, ja ću svoju pružiti ka tebi. Zažmuri, oseticeš moju blizinu, moju toplinu...Želim te dotaci.
Slika mašte postaje sve stvarnija. I molim te ne plači nad bolom, kažu sve šta se zaliva, raste...Tebi, ne želim bol...Zamišljam kako šetaš mojom ulicom, veseo, poskakujući. I ja osećam sreću tek na čas...I stići češ gde si krenuo, mada se nekad čini da nije tako. Tebi, šaljem snagu svemira da izdržiš, da veruješ u sebe ne odricuci se ni na trenutak svojih snova. Necija te ruka ceka da tvoju ruku prihvati, sigurna sam...A ja, ja ću biti čuvar tvojih i naših tajni...tvoja mirna luka, kada ostaneš sam sa sobom, tvoj razlog za osmeh, tvoj smiraj dana.
A kada padne noć i proguta dan i u sobi ostane samo prigušeno svetlo ulične svetiljke i po koja senka...ući ću tiho na prstima, da ti ne ukradem san...da lakše sanjaš ono što sam poželiš. Ne, neću te buditi, samo ću ti tiho šapnuti da sam tu uz tebe. I znaceš...Tanka je nit koja nas veže....
I možeš biti na kraju sveta, ali tu si, znam, osećam, nekako čudno, ali jednostavno znam...
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: mirror-girl on 12-07-2008, 16:06:10
JA NISAM SAMA
 


Noć, napuštena je
Od planina pa sve do mora.
Ali ja, ona koja te uspavljuje.
Ja nisam sama!

Nebo, napušteno je
Od mjeseca koji pao je u more.
Ali ja, ona koja te drži.
Ja nisam sama!

Svijet, napušten je
ljudi su tužni i ti to vidiš.
Ali ja, ona koja te grli.
Ja nisam sama!
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Mashrum on 16-07-2008, 20:23:04
A pisac je..?  :happy:
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: mirror-girl on 17-07-2008, 20:38:39
neka za sad ostane anoniman :)
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: wolfeitzckie on 22-07-2008, 22:05:46
noći su ovdje čudne dileme
ulična svjetla naglo blijede
a u mraku sobe
miris kose njene
lebdi svuda oko mene
noći su ovdje ravnodušne sjene
kada spavam zaklanjam lice
i uvijek sanjam
tople usne žene
kako me ljube
noći su ovdje nepoznate priče
gasim cigaru i dižem se tiho
i nikome ne dam
da mi u snove uđe
uživam dugo
gledam je kradom
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: wolfeitzckie on 22-07-2008, 23:02:57
noc u gradu salonskih stremljenja
   noc je navukla devicanski veo
   osjecas li oktane u svojoj krvi
   osjecas li kako tutnji pritisak u glavi
   e pa sto

   cekas li na nesto snazno, doista vrijedno
   cekas li na akciju koja pokrece stvari
   razmisli dobro u svakom trenutku
   nagrnuce sa svih strana pravovjerni lesinari
   e pa sto
   dovoljna je jedna rijec
   ODJEBI


***


kamo dalje
    rodjace
   iz pijeska vire krunisane glave
   sto to rade
   prde u prasinu
   cini mi se
    rodjace
   da je standard pokvario ljude
   jedu govna i sanjare
   bit ce bolje
    rodjace
   skini medalje i napuni sale
   ulici trofeja ponestaje snage
   ostavljene djevojke
   narkomani i bludnice
   uzdaju se u tebe
   blindirani brodovi
   vozili me na cetiri strane
   zbilja sam bio dosljedan
   i velikodusan
    rodjace
   raspolagati tudjom mukom
   nije mala zajebancija


   
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: frckica-j on 31-08-2008, 19:59:03
Ne vjeruj

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kazu drga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime.

Ne vjeruj! No kasno kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje pribiješ se čvršće,
Osjećaš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem?

Tada vjeruj meni i ne pitaj više
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari draga za stihove naše!

Aleksa Šantić

Napisah ovu pjesmu zbog geografskog porijekla. Trebalo bi da su mi omiljeni pjesnici on i Dučić, i bili su... Dok ne otkrih poeziju za odrasle Mike Antića. Mada, nikad neću prerasti zbirku "Plavi čuperak"...
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: mirror-girl on 31-08-2008, 21:28:54
Vasko Popa - Vrati mi moje krpice
Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od sarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: maYes on 13-09-2008, 19:17:55
"Ja svakako nisam hteo nista drugo do da pokusam da prozivim ono sto je samo od sebe naviralo iz mene. Zasto je to bilo toliko tesko?"
 >>"Demijan", Herman Hese.

...topla preporuka :)
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: maYes on 13-09-2008, 19:24:06
Some say the world will end in fire;
Some say in ice.
From what I've tasted of desire
I hold with those who favor fire.
But if it had to perish twice,
I think I know enough of hate
To know that for destruction ice
Is also great
And would suffice.

Robert Frost


Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: maYes on 14-09-2008, 13:59:11
         Vasko Popa "Pre igre"

     

            Zazmuri se na jedno oko
            Zaviri se u sebe u svaki ugao
            Pogleda se da nema eksera da nema lopova
            Da nema kukavicjih jaja

           Zazmuri se i na drugo oko
            Cucne pa se skoci
            Skoci se visoko visoko visoko
            Do navrh samog sebe

            Odatle se padne svom tezinom
            Danima se pada duboko duboko duboko
            Na dno svog ponora

             

             
                    Ko se ne razbije u paramparcad

                    Ko ostane citav i ustane

                    Taj igra

 

Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: mirror-girl on 14-09-2008, 23:41:44
Majda,FANTASTIC!!!
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: maYes on 15-09-2008, 00:02:46
hvala :)
nemam nazalost knjigu nijednu, danas sam malo cituckala na netu, i ova pesma mi se mnoooogo svidela :)
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: maYes on 18-09-2008, 16:36:30
Kad bi samo ona znala da u meni zbogom stoji
da sam hladan kao sunce, zemlju pržim, tebe hranim
moj je dodir čista suza, ogledalo iz dubina
imitiram let od ptica, visinom sam igri drug

....
eh.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Enea on 20-09-2008, 13:12:09
noći su ovdje čudne dileme
ulična svjetla naglo blijede
a u mraku sobe
miris kose njene
lebdi svuda oko mene
noći su ovdje ravnodušne sjene
kada spavam zaklanjam lice
i uvijek sanjam
tople usne žene
kako me ljube
noći su ovdje nepoznate priče
gasim cigaru i dižem se tiho
i nikome ne dam
da mi u snove uđe
uživam dugo
gledam je kradom



noc u gradu salonskih stremljenja
   noc je navukla devicanski veo
   osjecas li oktane u svojoj krvi
   osjecas li kako tutnji pritisak u glavi
   e pa sto

   cekas li na nesto snazno, doista vrijedno
   cekas li na akciju koja pokrece stvari
   razmisli dobro u svakom trenutku
   nagrnuce sa svih strana pravovjerni lesinari
   e pa sto
   dovoljna je jedna rijec
   ODJEBI


***


kamo dalje
    rodjace
   iz pijeska vire krunisane glave
   sto to rade
   prde u prasinu
   cini mi se
    rodjace
   da je standard pokvario ljude
   jedu govna i sanjare
   bit ce bolje
    rodjace
   skini medalje i napuni sale
   ulici trofeja ponestaje snage
   ostavljene djevojke
   narkomani i bludnice
   uzdaju se u tebe
   blindirani brodovi
   vozili me na cetiri strane
   zbilja sam bio dosljedan
   i velikodusan
    rodjace
   raspolagati tudjom mukom
   nije mala zajebancija


   




A Autor?  :smekerica:
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: cekily on 05-02-2009, 00:20:41

Balada


Od svih si devojaka bila tiša,
nežna, uplašena i bleda
Zašto nisi porasla viša,
bar viša za pola pedlja.

Jedne je noći udarila kiša
tako krvnički, kao čuvari reda,
zašto nisi porasla viša,
bar viša za pola pedlja.

Jer, kad su te jednom,
u svitanjima seda
našli kako visiš iznad vrata,
od tvojih bosih nogu pa do blata
bilo je samo pola pedlja.

Zašto nisi porasla viša,
bar viša za pola pedlja.

M.Antic
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: diskaaa on 05-02-2009, 10:30:51
noći su ovdje čudne dileme
ulična svjetla naglo blijede
a u mraku sobe
miris kose njene
lebdi svuda oko mene
noći su ovdje ravnodušne sjene
kada spavam zaklanjam lice
i uvijek sanjam
tople usne žene
kako me ljube
noći su ovdje nepoznate priče
gasim cigaru i dižem se tiho
i nikome ne dam
da mi u snove uđe
uživam dugo
gledam je kradom



noc u gradu salonskih stremljenja
   noc je navukla devicanski veo
   osjecas li oktane u svojoj krvi
   osjecas li kako tutnji pritisak u glavi
   e pa sto

   cekas li na nesto snazno, doista vrijedno
   cekas li na akciju koja pokrece stvari
   razmisli dobro u svakom trenutku
   nagrnuce sa svih strana pravovjerni lesinari
   e pa sto
   dovoljna je jedna rijec
   ODJEBI


***


kamo dalje
    rodjace
   iz pijeska vire krunisane glave
   sto to rade
   prde u prasinu
   cini mi se
    rodjace
   da je standard pokvario ljude
   jedu govna i sanjare
   bit ce bolje
    rodjace
   skini medalje i napuni sale
   ulici trofeja ponestaje snage
   ostavljene djevojke
   narkomani i bludnice
   uzdaju se u tebe
   blindirani brodovi
   vozili me na cetiri strane
   zbilja sam bio dosljedan
   i velikodusan
    rodjace
   raspolagati tudjom mukom
   nije mala zajebancija


  




A Autor?  :smekerica:

Autor je naravno legendarni Dzoni Stulic :Bog
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Mashrum on 25-03-2009, 17:57:52


BESMRTNA PESMA – MIKA ANTIC

 
I
Ako ti jave: umro sam,
A bio sam ti drag,
Mozda ce i u tebi
Odjednom nesto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si, uopste, ponekad
Mislio sta znaci ziveti?
K’o sneg u toplom dlanu
U tebi detinjstvo kopni.
Brige…
Zar ima briga?
Tuge…
Zar ima tuga?
 
Po merdevinama maste
U mladost hrabro se popni.
Tamo te ceka ona
Lepa, al’ lukava, duga.
 
I zivi.
Sasvim zivi.
Ne grickaj kao mis dane.
Siroko zvaci vazduh.
Prestizi vetar i ptice.
Jer, najzad, sve kratko traje:
Odjednom nasmejani
U ogledalu nekom
Dobijaju zborano lice.
 
Odjednom, u ponekom uglu,
Vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
 
Odjednom svet,
Dok hodas,
Sve vise ti je uzan
I osmeh sve tisi i tisi
I nekako – iskrivljen.
 
Zato zivi.
Al’ sasvim.
I ja sam ziveo tako.
Za pola veka samo
Stoleca sam obisao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad: naopako.
Al’ nikad nisam stajao.
Vecno sam isao…
Isao…
Stvarno, da li si kat-kad
Mislio sta znaci umreti?
I, gde to nestaje covek?
Sta ga to zauvek iste?
Nemoj ici na groblja -
Nista neces razumeti.
Groblja su najcrnji vasar,
I ruzno pozoriste.
Ti nisi za takve teatre
Gde nema nade i vatre,
Teatre presahlih suza
Gde vlada grobljanski red,
 
Gde nema svadje i pesme
I nema aplauza.
 
I kraj se zna unapred.

 
II
Ako ti jave: umro sam,
Evo sta ce to biti.
 
Hiljadu sarenih riba
Leprsace mi kroz oko.
 
I zemlja ce me skriti.
I korom ce me skriti.
A ja cu za to vreme
Leteti visoko…
Visoko.
 
Zar mislis da moja ruka,
Koleno,
Ili glava
Moze da bude sutra
Koren breze,
Il’ trava?
 
Da neka malecka tajna
Il’ neki luckasti strah
Mogu da  postanu sutra
Tisina,
Tama
I prah?
 
Znas, ja sam odnekud sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni nece
Ugasiti ni skratiti.
Samo cu, obicno tako,
Jedne slucajne zore
Svom nekom dalekom suncu
Zlatnih se ociju vratiti.

 
Jer ja sam za teatre
Sa mnogo srca i vatre,
Gde nikad ne vlada red,
Gde ima i svadje,
I pesme
I vriske,
I aplauza.
 
I kraj se ne zna unapred.
 
III
Ja sam prelepo ziveo,
Jer to sam zaista znao.
Ako ti jave: umro sam,
Ne veruj,
To ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
Koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
Koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
Da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
Kao leprsav trag.
I zato: ne budi tuzan.
Toliko mi je stalo
Da ostanem u tebi
Budalast i cudno drag.
Nocu, kad gledas u nebo
I ti namigni meni,
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim,
Kad vidis neku kometu
Da nebo zarumeni,
upamti: to JA jos uvek
sasav letim i zivim.


 :Bog :Bog :Bog :Bog :Bog
 :Bog :Bog :Bog :Bog :Bog
 :Bog :Bog :Bog :Bog :Bog
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: frckica-j on 25-03-2009, 19:46:27
 :Bog  :pljes:
Mashrum, imaš za ovo:  :love:  :jub: !

Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: magi on 29-03-2009, 20:49:53

Sto te nema?...

Kad na mlado poljsko cv'jece
biser nize ponoc nijema
kroz grudi mi zelja l'jece:
"Sto te nema,sto te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade
i dusa se miru sprema,
kroz srce se glasak krade:
"Sto te nema,sto te nema?"

Vedri istok kad zarudi
u trepetu od alema,
i tad dusa pjesmu budi:
"Sto te nema,sto te nema?"

I u casu bujne srece
i kad tuga uzdah sprema,
moja ljubav pjesmu krece:
"Sto te nema,sto te nema"...

Aleksa Santic

Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: philoserbiana on 30-03-2009, 13:54:04
SIMONIDA

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Te čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje.

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje već davno iskopane oči!

Milan Rakic
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Mashrum on 01-04-2009, 10:55:31



 :a [off]Drago mi je da ti se svidja Frckice[/off]  :cvet
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: frckica-j on 01-04-2009, 19:19:39
Obožavam Miku!  :Bog Kod mene, sa ove strane Drine, svi najviše drže do Dučića, ali meni je Mika najbolji!!!
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: maYes on 19-04-2009, 10:52:40
jutros mi je drugarica prosledila ovo..i apsolutno sam se zaljubila. <3 =}

"Znam ja to... Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne – da tera, da se ne prekida do kraja... To je, dabome lepo... ako je neko te sreće... A ako nije te sreće - šta će? - neka ga krpi iz parčića... deo po deo, kako joj dođe.

Moj ceo život je iz nekih zakrpa... Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono... ali, šta mogu... neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život... Ima tu svačega... Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa... Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.

Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane.
Jel' tako?
"

D. Radović
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: frckica-j on 19-04-2009, 14:47:35
Tako je! Extra!  :ok:
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: MoonHelen on 30-07-2009, 15:31:23
Među javom i med snom


Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: MoonHelen on 30-07-2009, 15:34:12
Santa Maria della salute - Jedna od najlepsih pesama ikada!!  :K2:


Oprosti, majko sveta, oprosti,
sto nasih gora pozalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blazenoj tebi podize dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim preciste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepse nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku lepotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepse vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za cim sam cezn'o, cemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod zivu pakosti zute,
Santa Maria della Salute.
Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
stagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dusu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu',
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje zude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvevde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. -
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve k'o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.
A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: frckica-j on 30-07-2009, 16:47:43
Nekad sam je znala cijelu napamet! A sada kada sam bila na ekskurziji u Veneciji skontala sam da i sad znam, ali malo ispremetano!  :wink:
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: nidzoni on 18-09-2009, 11:01:32
Azra
Kao ti i ja

Dijete u noci kao ti i ja
stranac u prolazu kao ti i ja
cvijece na granici tone u san

Zena u krevetu kao ti i ja
dodir usana, oznojena tijela
daleko od ljubavi kao ti i ja

Jutro na obali kao ti i ja
napusteni brodovi plivaju lijeno
rastocene olupine kao ti i ja i                                                                                      Ti si sav moj bol - Ekv
Razmices zavese
I gledas obecani grad
Svetla se pale i tinja zelja u tebi
Jos uvek ti djavoli vire iz rukava
I svaki nokat krije otrov ljubavi
Ti si sav moj bol

Ispitujes zaborav
Obaras alibi
I biras ulogu kao haljinu za vece
U prolazu me dotakne miris noci i kaze
Probudi se pokreni se
Probudi se pokreni se
Ti si sav moj bol
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: milica_91 on 03-10-2009, 21:22:30
Pesma ženi


Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: milica_91 on 03-10-2009, 21:23:47
 Milan Rakić - Iskrena pesma -(stvarno je iskrena...)

O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Mashrum on 04-10-2009, 09:53:13
 A ko je napisao "Pesma ženi" ?


 *******************************************

 Countless question in search of an answer
 An answer that will give rise to a new question
 And the next answer will give rise to the next question and so on.
 But, in the end, isn`t it always the same question?
 And always the same answer?

 The ball is round.
 The game last 90 minutes.
 That`s a fact.
 Everything else is pure theory.


 "Run Lola Run"
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: milica_91 on 04-10-2009, 11:16:27
Ducic je napisao 'Pesma zeni'
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: SPAJALICA on 31-01-2010, 01:02:37
Ovo je pesica koju ja volim...

POZIV NA ČAJ OD JASMINA

UĐITE.
ODLOŽITE SVOJU TUGU.
OVDE MOŽETE DA ĆUTITE.

R.KIPLING
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: jecka1991 on 31-01-2010, 19:50:03
Poznavala sam u detinjstvu pticu srca sitna kao lesnik, a umrla je vec u trecu zoru kad su joj ljudi oteli gnezdo i goru.

 I secam se nekog starog tuznookog pseta koje je imalo snage da skapa od zalosti kada je nestalo drage ruke iz koje je primalo milovanja, udarce i kosti.

Samo sam ja prezivela smrt voljenih bica, i mnogo mi se dragih prijatelja izgubilo u dubini mraka, prezivela sam niz izdaja i kleveta i rastanka i opet mi se hoce i sunca i sveta.

Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Bred on 31-01-2010, 19:55:19
Samo sam ja prezivela smrt voljenih bica, i mnogo mi se dragih prijatelja izgubilo u dubini mraka, prezivela sam niz izdaja i kleveta i rastanka i opet mi se hoce i sunca i sveta.


Desanka  :Bog
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: SPAJALICA on 28-03-2010, 20:32:56
Najljubavnija od svih ljubavnih pesama mi je : Ako znaš bilo što! Azra! :wink:
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: frckica-j on 30-03-2010, 19:27:41
Uhhhhh, Spajalice, u pravu si!!! Boli koliko je dobra!!!  :ok:  :Bog
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: SPAJALICA on 30-03-2010, 22:07:45
Da.... :!
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: alhemicarka on 08-08-2010, 22:59:01
Miroslav Antic: “Mesecevo srebro”

Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: alhemicarka on 08-08-2010, 23:03:21
Ovo je pjesma koja ce te cekati
iza svakog kuta
iza svakog osmijeha
pjesma koja ne zna prestati biti draga
i samo ce te ona prenijeti
preko zvjezdanog praga
i kad mene ne bude
i kad ti oci nekako posive
kad na usne padne list jeseni
kad se radujes recimo necem
a u stvari mislis o meni
ova pjesma ima stotinu zadaca
stotinu razloga da se od tebe ne odvaja
ona je tvoj strazar u noci
ja sam joj naredio da te cuva
kad se miris marelica spusti niz ramena
jer znam da je najteze
kad nekoga nema
a znas da bi morao biti
i kad mene ne bude
tamo gdje me trazis
a bit cu tamo gdje ne mozes do mene
ova pjesma ce ti biti moje ime
jer ne zelim da ti u ocima stanuju zime
i da te hladno nesto uvijek boli
ovoj pjesmi
ja sam naredio da te samo voli.

Zeljko Krznaric
Title: Odg: Poezija i proza koju volimo
Post by: Viviana on 12-12-2010, 00:37:02
AKO ME ZABORAVIŠ Pablo Neruda

Hoæu da znam
jednu stvar.
Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barèica što plove
ka ostrvima tvojim koja me èekaju.
E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja æu prestati tebe da volim
malo-pomalo.
Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja veæ zaboravio.
Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odluèiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da æu toga dana,
toga èasa
diæi ruke
išèupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.
Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašæu,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeæi me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biæe u tvojim rukama
ne napuštajuæi moje.