Portal farmaceuta

Nauka => Tekstovi => Topic started by: Bred on 11-05-2006, 10:13:07

Title: HIV virus
Post by: Bred on 11-05-2006, 10:13:07
Стечени имунодефицијентни синдром који је трајан и има леталан исход је AIDS. Изазивач болести је вирус ХИВ који примарно инфицира CD4+T ћелије, макрофаге, дендритичне ћелије.
ХИВ(Human Immunodeficiency Virus) припада групи ретровируса. Преко 30 милона људи је инфицирано хивом, скоро 20 милиона умрло(2-3 милона годишње).
Вирусна партикула се састоји од два идентична ланца РНК (вирусни геном) и
ензима реверзне транскриптазе, интегразе и протеазе(битни су за улазак вирусне партикуле у ћелију домаћина,за интеграцију у ћел. домаћина и за преживљавање и функцију вируса).У састав генома улазе и два протеина P24 капсидни протеин и P 17 матрикс протеин који чине нуклеокапсид. Око нуклеокапсида су два гликопротеина порекла ћелија домаћина GP41 i GP 120 и чине фосфолипидни омотач.Гликопротеини су значајни за ХИВ инфекцију.
ХИВ геном се састоји из гена који кодирају:
-интегрисање ДНК у геном ћелије домаћина
-структурне протеине вируса и ензиме неопходне за репликацију
-протеине који регулишу животни циклус вируса и одговорни су за оштећења ћелија домаћина

Животни циклус ХИВ-a се састоји од следећих фаза
-инфекције ћелија домаћина
-продукција вирусне ДНК и њене интеграције у геном ћелија домаћина
-експресија вирусних гена
-продукција вирусних партикула
GP120 има висок афинитет везивања за CD4 молекул на Т лимфоцитима и мононуклерним фагоцитима. После везивања ХИВ партикуле за CD4, вирус улази у ћелију директном фузијом вирусног омотача и мембране ћелија домаћина.
По уласку у ћелију ,ХИВ вирион активира ензиме и започиње репликација(помоћу ензима реверзне транскриптазе ствара се ДНК копија вирусне РНК, вирусна РНК се интегрише у геном домаћина помоћу интегразе) и интегрише у ћелијски геном. Ово стање се зове провирус.
Стадијум провуруса означава инактивну форму вируса, која може да перзистира месецима,па и годинама (латентна фаза болести). Реактивацију провируса у Т ћелијама подстиcу практично сви они стимулуси који и нормално активирају Т-лимфоците(антигени,цитокини).
Када дође до активације инфициране ћелије покреће се транскрипција ћелијских гена,али и вирусне РНК и вирусних протеина.
Нова вирусна партикула мигрира до ћелијске мембране. Обавија се липидним омотачем ћелије домаћина и избацује се као комплетан вирус спреман да инфицира друге ћелије. Вирус убија циљну ћелију.
Најизраженији знак болести је драстично смањење броја CD4+ Т лимфоцита, вероватно зато што вирус изазива лизу ћелија, али и зато што ЦТЛ (цитотоксични Т лимфоцити) убијају инфициране Т ћелије.Јавља се и поремећај функције Б лимфоцита(поремећена фагоцитоза). Инфициране макрофаге не бивају уништене и оне представљају главни извор инфекције у организму. Имуни одговор на ХИВ инфекцију је слаб и недовољн да се заштити организам.
Болест пролази кроз два стадијума. Акутни ХИВ синдром се јавља после неколико недеља од инфекције и одликује га повишена температура, главобоља, кожна оспа, генерализовано увећање лимфних чворова. У тој првој фази могуће је детектовати вирус у крви и цереброспиналној течности јер се тада интезивно умножава. После ове фазе наступа латентни период болести који траје и по неколико година. Болест напредује даље, вирус постоји у макрофагама и дендритичним ћелијама лимфних чворова. Честе су повишене температуре, ноћно знојење, губитак телесне тежине, дијареја, промене на кожи, генерализовано увећање лимфних чворова. Ови клинички знаци поѕнати су као ARC(AIDS-related complex). Дијагноза АИДЦ поставља се на основу појаве опортунистичких инфекција, прогресивног губитка тежине, дијареје, честог налаза малигних неоплазми и промена у ЦНСу(централни нервни систем).
За сада не постоји ефикасна заштита од ХИВ инфекције.

Title: Odg: HIV virus
Post by: Bred on 11-05-2006, 10:13:41
Još nešto o AIDS-u iz Todoxinovog ugla

Sastavili: Prim. dr sci. Todor i Mila Jovanović


Uz podnaslov "WHO (World Health Organization = Svetska zdravstvena organizacija) ubija Afriku", lekar Vilijam Kempbel je, još davne 1972. godine, nagovestio mogućnost stvaranja virusa koji će selektivno delovati na funkcije ljudskog imunog sistema.
U svom radu, on razmatra različite oblike imunološkog odgovora na viruse, pri čemu inficirajući virus uništava ciljanu ćeliju, na manje ili više selektivan način. Već tada, dr Kempbel je predočio da ukoliko bi se sintetisao virus koji selektivno uništava T-limfocite čoveka, mogla bi se izazvati imunološka slabost (eng. Imuno Deficiency). To se, prema njegovom mišljenju, dogodilo kada je iz virusa teladi, virusa leukemije i ovčijeg virusa (MMV), u jednoj laboratoriji, sintetisao HI-virus. Ovakav virus je zatim primenjen prilikom akcije vakcinacije protiv boginja u Africi, na Haitiju, u Brazilu i u južnom Japanu. Na ovim područjima se bolest, koja je potom nazvana AIDS, brzo i naglo pojavila.
Posle više od 20 godina diskusije o AIDS-u, možemo potvrditi da nešto narušava imunološki sistem. Još uvek se sa sigurnošću ne zna šta je to, ali najprihvatljivijom se čini postavka da je reč o "pogoršanom" HI-virusu, putem jedne ili više komponenata. Virusi su samo parčići genetske informacije, upakovani u omotač od belančevina. Zanimljivo bi bilo, za početak, pozabaviti se razlozima postojanja medjunarodne konvencije, po kojoj se pozitivan rezultat Eliza testa (za utvrdjivanje prisustva HIV-a) jedino validan ukoliko postoji najmanje još dva dokaza: gp120 i gp41 ili gp120 i p24. Da li to znači da se ovi proteini, odnosno glikoproteini, nalaze i u nekim drugim strukturama (npr. virus hepatitsa C). Eliza test pokazuje da je nešto otkriveno, ali ne i šta. Da li se jedan retrovirus pomoću jednoga enzima, koji se zove reverzna transkriptaza, može na zadovoljavajući način okarakterisati? Naime, kroz aktivnost jednog enzima, koji i u drugim kontekstima postoji u ćelijama, ne može se izvesti definitivan zaključak da je to isti enzim koji radi za jedan sistem...
Kod retrovirusa je taj problem rešen tako što je razvijena metoda filtriranja, koja omogućuje da se pomoću poznatih promena kapsida (unutrašnjeg omotača virusa, koji obuhvata genetsku informaciju i
reverznu transkriptazu) on lizira, odnosno podvrgne jednoj vrsti razaranja konstrukcije i da se tako oslobodi reverzna transkriptaza.
To znači da je moguće da se, prvo, ćelije klasičnim metodama odvoje, razvrstaju u populacije, tj. da se razdvoje različite komponente. Prema gradijentu gustine, gravitacionim manipulacijama ćelije se svrstavaju i nižu, preko različite težine u prostoru, a posle centrifugiranja mogu da se dalje filtriraju, pod gore navedenim aspektima. Te metode su prefinjene do te mere da se, danas, reverzna transkriptaza može precizno pripisati virusnim česticama ili virusima bez spoljnog omotača (onima koji imaju samo tzv. kapsid) ili se mogu svrstati medju reverzne transkriptaze koje se mogu naći u ćelijama.
Kvalitet takvih novih metoda detektovanja virusne aktivnosti se merio ili uporedjivao, najčešće, sa metodom koju je razvio dr Malis, a to je polimerazna lančana reakcija (eng. Polimerase Chain Reaction – PCR). Jedan enzim koji postoji u prirodi je do te mere modifikovan, da služi kao instrument koji omogućuje da se pomoću vezivanja odredjenih molekula na odredjeni odsečak genskih sekvenci odredi početak i kraj odsečka gena, od koga se očekuje da ga polimeraza množi. Na ovom polju je postignut veliki napredak, u smislu preciznosti i repetitivnosti, a, samim tim, i pouzdanosti za svakodnevno
korišćenje ove metode. U visokokvalifikovanim naučnim laboratorijama, moguće je da se replikuju odsečci genoma u veličini skoro celokupne dužine virusa. U početku, to, svakako, nije bilo moguće i naučnici su se zadovoljavali dobijenim pojedinačnim delovima genoma. Medjutim, i ti pojedinačni geni su toliko specifični da je izuzetno malo verovatno da se unutar jedne vrste (speciesa) ponavljaju dva puta iste sekvence gena. Takav pristup je svima poznat pod jednim modernim nazivom – genetski tehnološki "finger printing (otisak prstiju)".
Sa tako preciznim metodama, ako se uporedi rezultat dobijen čitanjem gena pomoću drugih metoda brojanja ili detekcije virusa sa rezultatima koji su dobijeni korišćenjem starijih metoda i ukoliko se
ti rezultati poklope, onda naučnici koji se bave molekularnom genetikom nemaju razloga da sumnjaju u tačnost dobijenih nalaza. A najmanje imaju razloga da sumnjaju u postojanje jednog genoma
koji je toliko precizno definisan i koga je moguće detektovati korišćenjem velikog broja različitih metoda.
Izvesna nejasnoća, ipak, postoji oko jedne vrlo važne stvari, a to su tzv. regulatorski proteini. Oni se, naime, nalaze i u genomu jednog virusa, uključujući i genom HI-virusa, i sintetišu se unutar jedne ćelije, a funkcija im je da upravljaju odredjenim dinamičkim procesima prilikom transkripcije viralnog genoma. Sada već postaje jasno zašto treba pridati takav značaj ovom pitanju, budući da ove genetske sekvence upravljaju onim osobinama virusa koje nazivamo virulentnošću i, samim tim, utiču i na patogenost jednog virusa.
Do danas je otkriven čitav niz takvih regulatorskih proteina i kod HI-virusa i počela se sve preciznije definisati njihova uloga. Aspekt gledanja jedne fotografije je telesni prikaz, a stvari treba postaviti trodimenzionalno (u prostoru) da bi se stekla prava slika. Ovaj virus nema kapsid, o kome je ranije bilo reči, a koji je neka vrsta čvrstog omotača, sastavljenog od relativno malih proteina, u jednoj relativno ravnoj šemi i kvazi-kuglastog je oblika. Pored toga postoji i spoljni omotač koji se, na opšteprihvaćenoj slici, vidi u obliku čioda, buzdovana (uprošćeno objašnjenje). Taj spoljni omotač je, svakako, potrebno zamisliti mnogo minucioznije, u njegovom životnom okruženju. Na neki način, može se uporediti, naravno samo radi boljeg razumevanja, sa meduzom. Meduza u moru, odnosno virus u serumu ili citoplazmi, na kraju krajeva – u vodi. Pokušajmo još malo da razvijemo taj model i zamislimo da je onaj unutrašnji deo, koji nazivamo kapsid, sličan ljusci jajeta, koje je skoro kuglastog oblika.
Ako sada zamislite takvu "meduzu" izvan svog uobičajenog medijuma – na plaži, suncu, bez vode, suvu... od spoljnog omotača ne ostaje ništa. Svejedno, u našem vizuelnom modelu onaj unutrašnji relikt i dalje postoji, ono "jaje", i to jaje se, pretpostavimo, oseća sasvim dobro, kao da je u vodi. Dalje, možemo da zamislimo da se virus ne ugnezdi u jednom organizmu, ćeliji zato što mu je, takoreći, preko potreban tehnički aparat za replikaciju, jer je takva priča stvar medicinskog pomodarstva, u cilju stvaranja zaokružene priče. Postavka u vezi sa Hi-virusima, koju je i Dizburg, kao jedan od velikih specijalista za retroviruse, u kasnijoj fazi svoga istraživanja ne prihvata "zdravo za gotovo" jeste ona koja se odnosi na pitanje integracije genoma virusa i genoma ćelije.
Ukoliko uzmemo u obzir ono što je važno u vezi sa izgledom HIV-a u prirodi, uvidećemo da on ulazi u ćelije uglavnom zbog toga što mu je potrebna energija. Virus, kao što je poznato, nema sopstveni metabolizam. Radi se o jednom mikroorganizmu, ponovo ću dati uprošćeni prikaz, koji mora da živi pomoću vlastitog energetskog polja u jednoj energetskoj okolini i koji treba i ume da koristi tu energiju kada mu zatreba za odredjene procese – izgradnju proteina, sintezu organela i druge, za koje ćelija koristi vlastitu energiju.
Medjutim, sve ovo ne funkcioniše po principu – virus jednostavno pritisne dugme, kako bi ušao u kompjuterski mozak ćelije i reprogramirao ga za svoje potrebe. Virus to radi mnogo direktnije, koristeći neke od faktora, recimo, ćelijske organele, koje obavljaju relativno jednostavne funkcije, kao što je sinteza proteina. Pa i tom korišćenju ćelijskih funkcija HIV retko pribegava. Mi znamo za faze, nazvane latentnim, a koje u većini slučajeva dugo traju i tek po njihovom završetku, kada virusi počinju da se replikuju i da koriste, gore pomenute, ćelijske funkcije.
Vratimo se, za trenutak, na sliku meduze u prirodnoj sredini, ona se nalazi ne samo prosto u vodi, već u jednoj energetskoj okolini, energetskom telu, u jednoj ćeliji... a u makrokontekstu, nalazi se u energetskom organizmu ljudskog tela. Za virus je sve ovo veoma komplikovano, budući da posle prvog kontakta sa organizmom mora što brže da ulazi u ćelije i tek u tom kontekstu može postati razumljiva problematika oko snimanja HI-virusa.
Zašto elektronske mikrofotografije virusa nisu jasno vidljive? Kako postoje avioni i druge letilice nevidljive za radare tako postoje i virusi i njihovi sastavni delovi (sintetski regulatorski proteini) koji su ne vidljivi za elektronsku mikroskopiju. Kad analiziramo tehniku koja nam stoji na raspolaganju u te svrhe (elektronski mikroskop), ne treba da nas začudi da je ono što vidimo kao fotografiju pseudoslika.
Ne radi se o jednom zraku svetlosti koji pada na ultrafine čestice srebra i izaziva potamnjenje ili nešto drugo na jednom foto papiru, već se primenjuje postupak sličan rentgenu – emituju se sitne čestice, koje se nazivaju elektroni, za koje se zna da su daleko manje mase od npr. nukleusa. Na osnovu te činjenice, bez obzira što se elektroni ubrzavaju milionima volti (prilikom korišćenja elektronskog mikroskopa), oni brzo uspore kada naidju na prepreku. Pogotovo ako je medijum voda, budući da se citoplazma u najvećem procentu sastoji od nje, a u jednoj grupi ćelija je i veća gustina citoplazme.
Drugim rečima, ne može se jednostavno uzeti komad tkiva, pa čak ni jedna jedina ćelija u svojoj prirodnoj okolini, naime u jednom medijumu koji je potreban za opstanak ćelije u laboratorijskim uslovima i koji se u Petrijevoj šolji snabdeva svime što je neophodno. Ne može se, stoga, prikazati ni virus, ni organele i ostali sastavni elementi ćelije u prirodnoj funkciji. To je jedan nedostatak koji ni mikrobiolozi, ni celularni biolozi ne mogu da otklone. Dovoljno je zamisliti našu meduzu skoro potpuno osušenu, sa samo delićem vode u sebi, koju su naučnici uspeli da fokusiraju u specijalnim komorama, postavljenu na izuzetno male držače, i tada se može smatrati izuzetnom srećom ako uspeju da detektuju baš taj retki momenat ulaženja kroz omotač ćelije. To se, čak, može jednostavnije uraditi pomoću fotografije, jer tada celokupan sadržaj citoplazme ne remeti snimanje. U onom trenutku kada je virus izdvojen iz prirodnog ambijenta, on je praktično i uništen.
Postoje načini da se snime organele, kao što je duboko zamrzavanje, ali koriste se i razni drugi trikovi. Tek skidanjem, poput poklopca, polutke ćelije, postalo je moguće da se snimi virus unutar ćelije.
Pomoću jasnoće snimaka jednog virusa koji je duboko zamrznut ili zaliven epoksidnim masama, mogu se doneti zaključci o njegovom energetskom stanju (a iz toga, i o njegovoj virulentnosti i patogenosti), u trenutku kada je "uhvaćen". Kada je reč o patogenosti, treba se vratiti na analizu regulatorskih proteina i opisu njihovih funkcija.
Dr Dizburg je rekao da je jedan retrovirus, generalno, suviše slab da bi prouzrokovao bolest kakva je AIDS, a nešto slično tvrdio je i dr Malis. Ovim ljudima treba iskazati zahvalnost za dve stvari – prva obuhvata sistematsko i profesionalno dugogodišnje bavljenje retrovirusima, uopšte, a druga se ogleda u jednoj vrlo otvorenoj i stabilnoj analizi postojećeg statističkog materijala. Oba momenta su od izuzetnog značaja za Todoxinovu naučnu grupu. Mi verujemo da postoje dve komponente napora usmerenih na rešavanje problematike HIV-a – bavljenje retrovirusima, generalno, posebno u genezi i patologiji kancera i rad na statističkim podacima, u kontekstu onoga što je poznato kao "epidemija AIDS-a".
Kada analiziramo stvari koje se internacionalno "prodaju" kao epidemija, dolazimo do mnogih iznenadjenja. Mnogo toga nije u skladu sa onim što se zna o virusima, specijalno retrovirusima. Jedno od najupečatljivijih pitanja koje iskrsava jeste kako je moguće da ljudska sperma u jednoj analnoj sluzokoži ima neuporedivo veću efektivnost, nego na sluzokožu vagine? Zatim, postoji osnovana pretpostavka da, na primer, u Africi postoji način distribucije virusa koji podrazumeva da se infektivni agens podjednako raširi medju muškim i ženskim delom populacije. Treba se pozabaviti i pitanjem faktorskih preparata krvi koji su podvrgnuti jednim, za viruse smrtonosnim postupkom, pod potpuno suvim uslovima, ali i pored toga u njima dolazi do potpuno različite distribucije virusa.
Vratićemo se modelu meduze primenjenom na viruse, konkretno na njihov spoljni omotač koji služi za blokiranje receptora koji se nalaze na spoljnim membranama ćelije, što je prema rezultatima dugogodišnjih diskusija u medijima, merodavni i najvažniji mehanizam ulaženja virusa u ćeliju, u cilju ispunjavanja glavnog uslova za njegovu replikaciju. S toga je i ta tačka u epidemiološkom kontekstu, tj. tačka o putevima transmisije, potpuno nejasna. Naša naučna grupa je mnoge od tih nejasnoća shvatila kao potpuno logične i konsekventne, pošto smo otkrili neka svojstva virusa na genetskom nivou, posebno na nivou regulatorskih proteina koji su nam bili poznati i iz drugih speciesa.
Prvi putokaz je, zapravo, bila bakterija pastorela pestis (izazivač kuge). Ja sam proteine i genome kuge, koji su odgovorni za virulentnost te bakterije, sistematski uporedio sa odredjenim delovima HIV-a. To sam radio tzv. visinskim krivuljama i specijalnim tehnikama bojenja, čiji je intenzitet povezan sa odredjenim svojstvima. Korišćenje tih metoda, pokazalo je veliku srodnost izmedju virulentnih delova gena p. pestis i odredjenih regulatorskih proteina, što se može prikazati i dijagramom.
Potrebno je pojasniti i uzroke abnormalnih epidemioloških ponašanja HIV-a, koja nikada ranije nisu opisana, niti otkrivena u prirodi. To jedna "vruća" tema, u vezi sa kojom sam 1987. godine objavio hipotezu da je HI-virus manipulisan, tj. da potiče iz vojnih laboratorija i da je neko vršio različita testiranja na udaljenim delovima naše Planete. Drugim rečima, HIV je hibrid, sastavljen iz više delova, koji je na, takoreći, slučajan način pobegao iz laboratorija i koji sada hara svetom.
Problem sa pokušao da zaokružim sa više strana. Pre svega, kako je moguće da se u jednom virusu nalaze velike sličnosti u odredjenim genima i da li je stvarno moguće da je neko to uradio sa odredjenom namerom. Medjutim, kao naučnici, ne smemo u potpunosti da isključimo mogućnost da u prirodi postoje i takve slučajnosti. S obzirom da smo problem, ipak, zaokružili sa više strana, pokazalo sa kao jedino verovatno da je neko u više navrata manipulisao HIV-om. Tu se treba vratiti i na Dizburgovo tvrdjenje da je retrovirus suviše slab. U tom svetlu, želim da priložim neke činjenice koje potvrdjuju da je on stvarno razvijen za vodjenje biološkog rata.
Retrovirus HIV je veoma kompleksan i ima osobinu, budući da pripada retrovirusima, da se vrlo teško ili nikako ne prenosi na horizontalan način (sa čoveka na čoveka), barem ne kao infektivni agens. Imajući to u vidu, potrebno je naći druge uzroke za njegovu rasprostranjenost medju tzv. rizičnim grupama.
Kada se povede biološki rat, mora se misliti i o zaštiti sopstvenih vojnika. Znači, ako se npr. neki retrovirus koristi u vremenski i prostorno ograničenom kontekstu, u cilju slabljenja ili potpunog uništavanja odredjene populacije, to je nečija ideja i ta osoba, kao vojno lice, onemogućena je da koristi ogromne količine sredstava za dezinfekciju, pre nego što njegovi ljudi udju na "očišćenu" teritoriju. Potrebno je koristiti sredstvo koje na jednostavan način dospeva u ljudski organizam i opstaje u njemu, ali teško prelazi sa jednog domaćina na drugog. Naravno, ukoliko se koristi takvo oružje, mora se preduzeti nešto da taj retrovirus bude što "efikasniji" unutar pojedinačnog organizma. Retrovrusi, inače, nisu u toj meri agresivni i patogeni. U razdoblju izmedju dva svetska rata, 1930 – 1940. godine, a i za vreme II svetskog rata, vršen je veliki broj jednostavnih eksperimenata za koje nije bio potreban veliki inženjering i novac.
Jednostavnim zajedničkim kultivisanjem mikroorganizama, a posebno ako se radi o istoj vrsti, moguće je izazvati različite mutacije.
Taj postupak se, u to vreme, odvijao nekontrolisano, ali je mogao da posluži za selekciju isto kao što se i jednostavnim ukrštanjem može odabrati neka vrsta, prema odredjenim svojstvima, a da ne mora ništa da se uradi po pitanju čitanja gena. Na taj način je manipulisano i HI-virusom i, postepeno je dobijao važne dopune. U ovoj priči mora se ponovo istaknuti glavna crta retrovirusa – horizontalni, teško prenosivi, ali kada jednom dospeju u organizam domaćina moraju biti patogeni.
Pred pomenute dvojice, Dizburga i Malisa, nikako ne smemo zaboraviti na trećeg čoveka, koji je u tom kontekstu pao u medjunarodni zaborav, dobrim delom i sopstvenom voljom, a to je L. Montanje.

Interesantno je da je on već od svog prvog rada, 1983. godine, kontinuirano sve do 1995. godine kada mu je priznat patent otkrivača virusa, sprovodio naučni program opozitan radu R. Galoa. U ovom kontekstu, veći deo naučnog sveta smatra veoma zanimljivim dvoboj ovih dveju ličnosti. Medjutim, ne sme se zaboraviti da su oni samo predstavnici državnih nacionalnih institucija zdravlja i, s toga, cela stvar se ne može redukovati na dve osobe koje imaju pretenzije da budu prve zvezde.
U tih sedam godina konfrontacije, Montanje je neprimetno za veći deo javnosti radio na temama koje su, takoreći, "voda na moj mlin". On je ustanovio da se može "oštetiti" patogenost HIV-a i da se samo tako, u odredjenim kontekstima, izaziva AIDS. Naime, on je već 1984. godine, znači godinu dana posle prve publikacije, postavio vrlo interesantno pitanje razloga rane pojave AIDS-a kod HIV-pozitivnih.
Ja bih želeo da dodam da se AIDS razvija samo kod pacijenata koji su ranije imali, dobili, odnosno stekli odredjene infekcije i / ili infektivne agense. Drugim rečima, AIDS se razvija samo tamo i u tim slučajevima, kada su postojale, pre kontakta sa HIV-om, neke druge odredjene infekcije. Ne samo u organskom smislu, ako je neki organizam slab, star ili razoren od neke druge infekcije, koja nije u sklopu propratnih infekcija AIDS-a.
Montanje je počeo da sistematski ispituje čitav niz takvih kofaktora i imenovao ih, kao npr. Epštajn-Bar virus, herpes simpleks i dr. viruse iz te grupe. 1989. godine, ja sam izneo tvrdnju da je herpes zoster taj koji ima istu ulogu, a iste argumente naveo je i Galo, ali tek 1991. godine. U to vreme, Galo je bio "u vodi do grla" i nije mogao sam da publikuje radove. Značajnu ulogu odigrao je Dizburg, koji je godinama na polju onkologije saradjivao sa Galoom i koji je, kada je ponestalo državnog novca za finansiranje istraživanja izneo u javnost da mora postojati neki kofaktor i odmah dobio novac od države za praćenje tog kofaktora.
Prof. Lanke i njegovi saradnici su tvrdili da dokazivanje HI-virusa nije uspelo i da se kod širom sveta izolovanih čestica HIv-a radi o artefaktu leukemičnih ćelija, koje su se koristile za uzgajanje virusa. To isto se, po njima, vidi i na elektronskim fotografijama, koje navodno predstavljaju virus. U časopisu "Raum i cajt" publikovana je i studija australijske grupe naučnika u kojoj se kritikuju korišćene metode hibridizacije za provirusnu DNK, pomoću sonde. Oni tvrde da ove sonde nisu specifične, kao ni antitela-testovi za otkrivanje proteina HIV-a.
Genom navodnog virusa nije korektno opisan, jer je nemoguće otkriti toliko različitih sekvenci za jedan te isti virus.
Antitela-testovi pokazuju pozitivne i negativne rezultate na bolesti koje sa AIDS-om nemaju nikakve veze. Znači, tvrdnja da je neko HIV+ i, samim tim, bolestan od AIDS-a nije opravdana – gde ne postoji HIV, ne može da postoji ni AIDS. Svaka tačka ovih tvrdnji mogla da bi bude naširoko diskutovana i ljudima bi se moglo dokazivati da su sve te stvari zaludjujuće, ukoliko se izvuku iz širokog konteksta ili ako se zloupotrebe za vodjenje svojevrsnog krstaškog rata. Pre nego što se osvrnem na neka tehnička pitanja, želeo bih da napomenem da virus postoji, da je znatno patogeniji nego što većina naučnika misli i to smem da tvrdim mirne savesti. Laboratorijsko i kliničko praćenje dugoročne normalizacije virusom indukovanih patoloških položaja, usled primene Todoxinove terapije u tretiranju potpuno različitih manifestacija stečenog sindroma imunodeficijencije, kod pripadnika različitih rizičnih grupa, nameće zaključak da HIV postoji. On nije jedini, ali je glavni uzrok AIDS-a. Svako ko ozbiljno sumnja u genezu AIDS-a trebalo bi da da zadovoljavajuće odgovore na sledeća pitanja:

1) Terapijski uspeh Todoxina, koji podrazumeva nestanak svih kliničkih imunoloških simptoma, kao i eventualno perzistiranje tih simptoma, praćeno je medjunarodno priznatim metodama HIV kvantifikacije (RNK serum, plazma, koncentracija). Traženje razloga zbog čega je efekat terapije zadovoljavajući ili ne omogućava da se u laboratoriji vidi ono što se prati na nivou simptomatike.
2) Zašto prvo pada titar virusa u serumu, a tek sa zakašnjenjem od nekoliko nedelja ili čak meseci počinje rekonstrukcija imunog sistema u svim elementima, do normalnih vrednosti za HIV negativne osobe?
3) Zbog čega se pomoću korišćenih metoda merenja virusa u serumu može pratiti uobičajena prelazna simptomatika jedne viremije – temperatura, glavobolja, bolovi u zglobovima, otečeni limfni čvorovi, znojenje, neposredno posle prve infekcije, tzv. primarne infekcije, HI-virusom.
4) Zašto se relativno stabilan asimptomatični stadijum prema CDC2 pomoću priznatih metoda virusne kvantifikacije može jasno razdvojiti od progredijentnog simptomatičnog stadijuma i drugih stadijuma, do terminalnog?
5) Dalje, ako je imuni sistem razoren zbog upotrebe droge, raznih medikamenata, loše ishrane, nehigijene, a ne usled prisustva HIV-a, zašto se onda ova bolest može dokazati kod dece i to kod onih kod onih kod kojih može da se dokaže i HIV-RNK.
6) Treba se zapitati i šta je to konkretno pogrešno u primeni metoda koje se koriste prilikom istraživanja HIV-a. Naime, npr. DNK-hibridizacije, dehibridizacije, endonukleoznih analiza pomoću restrikcije, PCR-a, RNK-amplifikacije i sl?
Mi, danas, možemo da analiziramo bilo kakav protein, uključujući i one koji su virusnog porekla, tako precizno da ih možemo preko rekombinovanja, znači sintetski proizvedenih istih ili namerno promenjenih proteina, da mešamo i da kontrolišemo vezu izmedju genetskih sekvenci i strukturnih elemenata, a čak i funkcionalnih svojstava datog proteina.
Upravo te metode istraživanja se koriste širom sveta u istraživanjima vezanim za HIV. Niko se nije zaustavio na nivou prvobitnog rada Montanjea i Galoa. Naše znanje o strukturi i funkcionalnim svojstvima HIV-a se stalno proširuje. To je ono što je važno za pojedince koji su zainteresovani za otkrivanje patoloških mehanizama indukovanih HIV-om. HIV-testovi koje su prof. Lanka i drugi nazvali nestabilnim korišćeni su dugi niz godina za dokazivanje mnogih infektivnih agenasa, efikasni su u 90 – 99% slučajeva, jednostavni za rukovanje i jeftini. Imuni sistem proizvodi odbrambene proteine protiv proteina koji su strani organizmu i protiv nekih drugih molekula koji su prepoznati kao antigeni. Ti proteini su toliko specifični za svaki antigen da je stvorena kovanica – jedno antitelo odgovara svom antigenu kao ključ svojoj bravi. Ta antitela su toliko osobena da se pomoću njihovog prisustva može doneti zaključak o prisustvu odgovarajućeg antigena, čak i ako je on odsutan ili se ne može detektovati ili je uspešno eliminisan od strane imunog sistema. Antitela na HIV se, ukratko, mogu javiti kod osoba koje ne spadaju ni u jednu rizičnu grupu, koje niti su obolele, niti će ikada oboleti. To su oni slučajevi koji iako su zaraženi, nikad ne obole, jer zapravo i nisu bili inficirani. Osim tri, dobro poznate, rizične grupe, treba imati u vidu još neke rizične faktore. Na prvom mestu, to su vakcine koje stvaraju različite poremećaje u organizmu. Ovakve toksične vakcine se posebno koriste u Africi, Južnoj Americi, jugoistočnoj Aziji tj. na područjima sa najvećim prirodnim bogatstvima, iz nekih nedovoljno rasvetljenih razloga. Dobar primer predstavlja polio-vakcina i SV-40, koja je dovela do masovnog umiranja današnje populacije pedesetogodišnjaka, koji su kao deca (1957 – 1965 god.) primili ovu vakcinu. Kada novoredjenče, u porodilištu dobije ovakvu vakcinu, jednostavno ne može da bude zaštićeno. Period inkubacije je 0, 10, 50 ili 60 godina. Jedino rešenje bi bilo koristiti embrionalne diploidne plućne ćelije (ali, ne one iz američkih centara), umesto majmunskih bubrega za pasažu polio-virusa. U poslednje vreme, ni najmladji nisu poštedjeni od pogubnog dejstva različitih varijanti patogena. Zapaljenje krajnika nije najčešće nikakav problem. Pomoću antibiotika, koji se uzimaju redovno i dovoljno dugo, oboljenje brzo nestaje. Ako terapija nije uspešna, moguće posledice mogu biti teška oštećenja srca. Infekcija ždrela streptokokama tipa A su, u celom svetu, najčešći uzročnik smrtnog otkazivanja srca. Zanimljivo je da je prilikom istraživanja australijskih domorodaca uočeno da streptokoke tipa C i G, koje su, do tada, smatrane bezopasnim, izazvale veliki broj slučajeva tzv. reumatskih oboljenja. Infekcije ovim bakterijama najčešće ne pokazuju nikakve upadljive simptome. Za razliku od njih, ako bakterije tipa A nasele kožu ili disajne puteve, brzo se primećuju znaci početka bolesti. Javlja se osip, kraste ili grebanje u grlu, koje ide do katara. Uvećani krajnici ili šarlah su, takodje, znaci infekcije. Opasno postaje onda kada se izazivač izuzetno intenzivno razmnožava ili ako prodre u unutrašnjost ćelija. Bez odgovarajućeg lečenja, koža truli i otpada ili se javlja smrtonosni toksički šok. Ove infekcije su znatno učestalije u industrijski razvijenim zemljama i od njih se strahuje zbog visoke stope smrtnosti. Kasnije komplikacije infekcije streptokokama A se javljaju usled reakcije imunog sistema: stvaraju se odbrambene materije protiv uljeza. Medjutim, ta antitela, na nesreću, napadaju i belančevinu miozin, sastavni deo srčanog mišića. U izuzetnim slučajevima, ostaju trajna, po život opasna oštećenja srčanih zalistaka. Prilikom daljih ispitivanja se ispostavilo da miozin napadaju i antitela protiv tipa C i G. Svi oni koji pripadaju rizičnim grupama, kao i oni koji su oboleli od AIDS-a imaju krv punu antitela, uključujući auto-antitela. Auto-antitela uključuju anti-limfocite i, kao što je Montanjeov tim pokazao – anti-aktin i anti-miozin antitela (antitela na dva sveprisutna ćelijska proteina – aktin i miozin). U svojoj studiji iz 1983, Montanje i kolege su otkrili tri proteina: p25, p 45 i p80. Što se tiče p45, oni su tvrdili da protein 45K može biti zbog kontaminacije virusa ćelijskim aktinom koji je bio prisutan u imuno-talozima svih ćelijskih ekstrakata. Pošto su i serumi pacijenata i serumi davalaca krvi ponavljano reagovali sa p45 / p43 proteinom iz inficiranih i neinficiranih ćelija, bilo bi za očekivanje i da je Galo detektovao ovaj protein. Medjutim, ni Galo, ni bilo ko drugi, od tada nije izvestio o takvoj grupi, nezavisno od metoda koji je korišćen za detekciju reakcije antigen / antitelo. Neslaganje može biti razrešeno ukoliko se uzme u obzir činjenica da se na migraciju proteina u elektroforetičkoj traci, pored molekulske težine, može uticati i drugim faktorima, npr. nabojem koji nosi protein. Tako, jedan isti protein može imati neznatno različitu molekulsku masu, kada se detektuje pomoću RIPA ili WB. Tako se i p25, koji je detektovao Montanje, i p24, koji je detektovao Galo, danas smatraju za jedan isti HIV protein – p24. Molekulska težina aktina nije 45000, ni 43000, već 41000. Montanje je pokazao da serum AIDS pacijenata i onih koji pripadaju rizičnim grupama sadrži antitela koja reaguju sa aktinom. Protein p24 nije dovoljan za dijagnozu infekcije HIV-om, zato što nije specifičan.Zaista, nijedan drugi HIV protein, pa čak ni p41 (p45 / p43) ne reaguje češće sa serumom zdravih osoba. Niti su otkrivena monoklonska antitela koja reaguju češće sa proteinima prisutnim u neinficiranim kulturama ili serumima osoba koje ne spadaju u rizične grupe. Prema Montanjeu, to je zato što su ovo ćelijski proteini koji se sreću svuda (postoji nespecifični pozadinski šum); jedan takav protein je aktin, koji ima molekulsku težinu 45 / 43; ovaj protein reaguje sa serumom osoba koje ne pripadaju rizičnim grupama; p45 / 43 predstavlja ćelijski, a ne virusni protein. Medjutim, budući da je miozin svuda prisutan, kao i aktin, i ima laki lanac sa molekulskom težinom od 24000, postavlja se pitanje zbog čega niko ne uzima u obzir da p24 grupa predstavlja miozin, a zna se da on, zajedno sa aktinom, igra glavnu ulogu u pupljenju i oslobadjanju HIV čestica, a i sam Montanje je pokazao da pacijenti sa AIDS-om i pripadnici rizičnih grupa imaju anti-miozin antitela. Oksidacija imunog sistema domaćina dovodi do imunosupresije, a samim postoji velika verovatnoća da svi virusi, u manjem ili većem stepenu, imaju suprimirajuće dejstvo na imuni sistem. Ciklus propadanja imunog sistema započinje, kao što je već navedeno, oksidativnim stresom. Prvo, dolazi do makrofagne reakcije Il-1 (interleukinom 1 ), signal biva prosledjen preko ovih citokina do T-ćelija, one luče Il-2 (interleukin 2), TGCF (faktori rasta) i ciklus biva pokrenut. Najvažnija karika u lancu imunosupresije je da ne dolazi do opadanja broja T-4 limfocita, već do njihovog prelaska u T-8 limfocite. Produkcija miozina (mišićni protein) stvara lažan broj kopija gp-120, a aktina (takodje protein koji gradi mišićna vlakna) – gp-41. Nikada niko nije dokazao da nukleozidni analozi i / ili proteaze inhibitori deluju na reverznu transkriptazu i / ili HI viruse. Treba se zapitati da li su oni, možda, samo neutralizatori faktora rasta i množenja tzv. virusnih čestica, odnosno kopija. Dva virusa, citomegalovirus i Epštajn-Bar virus, iako prisutni medju homoseksualnim muškarcima, izgleda da su karakteristični za sve pacijente koji boluju od AIDS-a, kao rezultat reaktivacije latentnih virusa. Groznica, osip, limfadenopatija i povećana sklonost ostalim infekcijama su uobičajene manifestacije koje su javljaju u slučaju infekcije ovim virusima, a takva klinička slika se sreće i kod pacijenata obolelih od AIDS-a. Poremećaj proporcije T4 : T8 limfocita, kod ljudi i životinja je još jedan dokaz da ovi virusi izazivaju imunosupresiju. Oba virusa su bila izolovana sa mnogih mesta, uključujući Kapoši sarkom, kod skoro svih obolelih od AIDS-a. HIV nikada nije izolovan kao nezavisna stabilna čestica iz svežih AIDS tkiva, niti iz kultura, što znači da njegovo postojanje nije dokazano. Uočene pojave (čestice, reverzna transkriptaza, reakcije antitelo – antigen), za koje zvanična medicina tvrdi da dokazuju postojanje HIV-a, nisu bili specifični za pomenuti retrovirus, pa čak ni za retroviruse uopšte. Pod izolacijom ovog virusa se, zapravo, podrazumeva kratkotrajna, prolazna detekcija u ćelijskoj kulturi : virusnih antigena, virusnih antitela, reverzne transkriptaze (RT) i čestica nalik na virus koje klijaju iz ćelijske opne u unutarćelijski prostor. U većini slučajeva izolacija se poistovećuje sa detekcijom RT. Medjutim, nezavisno od RT, ove kulture imaju gotovo svaki drugi enzim uključen u sintezu DNK i nije isključeno da su virusne transkriptaze ćelijski enzimi. Veruje se da virusnu specifičnost RT daje početni šablon koji ona koristi. Galo i njegovi saradnici su, u ranijim dokumentima, dokazali da DNK polimeraza upotrebljava isti šablon kao što je onaj koji se koristi za izolaciju HTLV-III / LAV-a. Treba imati u vidu i to da vrsta šablona koji polimeraza koristi i njena aktivnost zavise od stanja kulture i od stanja ćelijskog razvoja tj. aktivnost zavisi od pravilnosti i nepravilnosti ćelije. U retkim slučajevima se, pod izolacijom, podrazumeva otkrivanje čestica nalik na virus, u T-ćelijama, in vitro ili u drugim ćelijama, osim T-ćelija, u svežem AIDS tkivu. Ove čestice ne samo da se teško mogu detektovati, već u nekim slučajevima su one normalne ćelijske organele, a ne virusi. Smatra se da je nagomilavanje čestica i klijanje odredjeno interakcijom aktina i miozina. Oksidativni agensi mogu izazvati interakciju aktina i miozina, a samim tim i nagomilavanje i klijanje čestica. Eliza test je trenutno najčešće korišćeni test za traženje antitela na HIV. Po pravilu se priprema jedan nosač na koji se stavljaju antigeni protiv kojih imuni sistem stvara antitela. Tako pripremljen nosač se dovodi u kontakt sa serumom pacijenta i naknadno se kontroliše, radi utvrdjivanja da li su otkrivena odgovarajuća antitela u serumu tj. da li je došlo do efikasnog vezivanja antitela za prisutne antigene. Pri tome se mora obratiti pažnja na to da su neki mikroorganizmi kao HIV, sastavljeni od više različitih proteina. Imuni sistem zato proizvod različita antitela protiv virusa i njegovih sastavnih komponenata. Od momenta otkrivanja HI-virusa, genetskim istraživanjima je otkriveno, do danas, devet divergentnih subtipova HIV-1, koji se uglavnom razlikuju u sekvencama tzv. envelop (eng. omot)- gena, tj. gena determinanta spoljnog omotača virusa, a to je pre svega p-24. Već iz samog ugla gledanja se može zaključiti da je, zbog otkrivanja novih podtipova HIV-a, potrebno da se postojeći testovi dopune ili zamene testovima novije generacije. Nedostatak svih testova sa antitelima leži u činjenici da postoje izuzetne situacije, u kojima ne postoje nikakva antitela u krvi. Najvažniji takav momenat je prisutan od 4. do 12. nedelje posle prve infekcije (u manje od 5% slučajeva čak i do 6 meseci kasnije), tek posle isteka tog vremena, imuni sistem počinje da proizvodi antitela protiv novog antigena. Drugi specijalan slučaj jeste onaj kada ne postoje antitela u krvi, iako postoji infekcija. To se, na primer, dogadja kod pacijenta koji čeka na transplataciju i koji je namerno imunosuprimiran. Treba pomenuti i situaciju kada postoji puna slika AIDS-a, znači pacijent, iako je u tom stadijumu, nema nikakva antitela i pored toga što virusni titar može da bude izuzetno visok. Navedeni rezultati se odnose na lažno negativne rezultate testa. Medjutim, postoje i slučajevi lažne pozitivnosti. Oni se javljaju kada antitela protiv drugih agensa, kao npr. influence i to neposredno posle vakcinacije protiv gripa, reaguju na Eliza test privremeno pozitivno. Zbog navedenih situacija je odlučeno da se u slučajevima pozitivnosti utvrdjenih Eliza testom, radi obavezno i jedna kontrola za koju se koristi Western blot metoda. Ona podrazumeva da se antitela na HIV, ukoliko se nalaze u krvi, elektroforetskim metodama nanižu prema molekulskoj težini. Tako je moguće da se u jednoj krvnoj probi utvrdi da li nema nikakvih ili ima nekih ili svih antitela. Ako nisu prisutna nikakva antitela, rezultat je negativan, a ukoliko su prisutna sva ili većina, onda je rezultat probe pozitivan. Poznati su slučajevi u kojima ne postoje antitela protiv glavnih strukturnih elemenata spoljašnjeg ili unutrašnjeg omotača HIV-a. U tim situacijama, neophodno je posle izvesnog vremena ponoviti test, kako bi se došlo do jasnijeg zaključka ili bi trebalo pokušati direktno detektovati virus. Pošto za Western blot test važi ista situacija u vezi sa lažnom pozitivnošću i negativnošću kao za Eliza test, uočena je potreba za razvijanjem drugih metoda kojima bi se neposredno moglo utvrditi prisustvo HIV-a. Metoda koju su u tu svrhu koristili Montanje i Galo, u nešto modifikovanom obliku, i danas je u upotrebi. Radi se, naime, o propagiranju virusa preko perifernih limfocita. Aktiviranim limfocitima u kulturama se dodaje plazma ili serum HIV+ pacijenta, a prisustvo infektivnog HIV-materijala se može detektovati osetljivim specifičnim metodama, kao što su PCR, reverzna transkriptaza, sonda za DNK ili metoda amplifikacije DNK. Upotrebom ovih metoda virus se može dokazati posle nekoliko dana. Pored toga, u tim testovima se indukuju HIVspecifične promene, npr. stvaranje više nuklearnih gigantskih ćelija fuzijom HIV-inficiranih i neinficiranih CD4 limfocita (tzv. pomoćničke ćelije, eng. helper cells ). U tom slučaju, dolazi do smanjenja CD4 markera ili, čak, do smrti ćelija. Dr Lanka je izneo postavku da je HI-virus artefakt iz leukemičnih ćelija, koje se koriste za propagiranje virusa. Da se ne bismo bavili svim argumentima koji se protive njegovom mišljenju, dovoljno je pomenuti da se HIV može kultivisati u sasvim normalnim perifernim limfnim ćelijama HIV- osoba ili u limfocitnim kulturama HIV-disociranih limfnih čvorova, a taj postupak je, svojevremeno, koristio i sam Montanje. Upravo je podatak da normalne nekancerogene ćelije umiru posle uspešnog množenja virusa snažan argument za dokazivanje patogenosti HIV-a. Ako se ne radi o jednom virusu, potrebno je objasniti zbog čega HIV daje "prednost" CD4 ćelijama. Opasnost od mogućnosti zamene sa endogenim repro elementima ne postoji, budući da pored genetske razlike prema sekvencama humano-evolutivnog porekla HI-virusa, on ima izuzetno visoku sposobnost retromutacije, koja je karakteristična samo za egzogene viruse. PCR je danas široko prihvaćen postupak za rutinsko dokazivanje HIV-infekcije. Pomoću njega je postalo moguće direktno iz seruma i plazme, kao i u izotopima kultura, dokazati i najmanje količine precizno odredjenih DNK i, indirektno, RNK. Ova metoda je, tokom jedne decenije, stalno poboljšavana i danas se može smatrati jednom od najpouzdanijih visokoosetljivih i kvantitativno primenjivih metoda. Njena osetljivost je na donjoj lestvici od 20 RNK-kopija po mililitru seruma, a na gornjoj lestvici ide do 1 milijarde kopija po mililitru. Glavni nedostatak ovog postupka se ogleda u tome da se njegovim korišćenjem dobija ukupan broj RNK-kopija (infektivnih i neinfektivnih čestica, pri čemu se i neinfektivne čestice broje kao virusne), ali ne i broj infektivnih čestica zasebno, kao prilikom korišćenja NASBA metoda (Nukleic Acid System Based Application ). Prilikom upotrebe PCR metode, u serumima pacijenata sa niskim PCR i RNK-titrovima ne uspeva uobičajeno propagiranje ćelijskih kultura. U, prethodno pomenutoj, australijskoj studiji naveden je problem varijabilnosti iz genoma, a on se uglavnom javlja na području envelop-gena. Pošto se taj gen u okviru PCR metode ne koristi, nisam naišao u praksi na probleme koji su navedeni u australijskoj studiji. PCR metod i RNK/amplifikacija su trenutno stanje tehnike za rutinsku dijagnostiku i za kontrolu terapije. Pored toga, za nauku se stalno razvijaju specijalne metode, koje omogućavaju nova saznanja iz oblasti virusologije. Želeo bih, s toga, da navedem i neke metode koje sam i sam koristio, kao npr. tehniku fenotipizacije pomoću zadnjih koloida, koja je vezana za jednu in sito hibridizaciju, kojom se, pomoću enzimske reakcije boja, mogu gledati HIV-inficirane ćelije pod normalnim mikroskopima. Na taj način se ćelijski eksperimenti mogu sprovesti u mešanim populacijama i istovremeno se mogu uočiti interakcije odredjenih ćelija i morfološke promene koje su u vezi sa infekcijom. Zatim, postoje i DNK-sonde sa flourescentnim konjugatima, koji se koriste u flourescentnoj mikroskopiji ili čak kod floucitometrije sa instrumentima za automatsko sortiranje ćelija. Korišćenjem ovog postupka, može se analizirati infekcija odredjenih ćelija sa svim podgrupama i populacijama, kao i sa svim njihovim markerima aktiviranja, pa čak membranskim naponima. Jedan sasvim drugačiji pristup se, na primer, koristi ukoliko se priprema jedna CD4 limfocitna kultura (kultura sa pomoćničkim ćelijama) sa specijalnim galaktolijoznim genom iz ekvolija pod kontrolom HI-virusnog long terminal ripid dela ili elementa gena. Ukoliko se takvoj kulturi doda serum HIV+ osobe i ako dodje do produkovane infekcije ovih ćelija, onda se u takvoj ćeliji aktivira long terminal ripid promoter i, samim tim, pokreće se produkcija β-galaktozidaze, što se manifestuje promenom boja. Da bi se bolje razumela osnovna problematika HIV-a, treba razmotriti još neka stanovišta eksperata iz te oblasti: Tako, prof. Ort tvrdi da HIV postoj, ali je bezopasan i beznačajan za razvoj imune deficijencije. Njegova "formula" glasi: antibiotici + gljivične infekcije + patološki izmenjena flora digestivnog trakta + krvne mikoze = AIDS Hetriks smatra, takodje da egzistenciju HIV-a ne treba dovoditi u pitanje, ali je njegov učinak u razvoju AIDS-a beznačajan. Njegova "formula" glasi: hronično opterećenje krvi gvoždjem + slobodni radikali kiseonika + stres = AIDS. Dizburg i Malis imaju isto mišljenje u vez sa postojanjem HIvirusa i njegovom ulogom u nastanku AIDS-a. Njihova "formula" glasi: droge + nedostatak higijene + loša ishrana = AIDS. U prethodnom segmentu teksta, pokušali smo da dokažemo realnu egzistenciju HIV-a, na osnovu korišćenja različitih metoda dokazivanja i praćenja. U nastavku bih želeo bih da posvetim pažnju mehanizmu pomoću koga HIV, sa opšte prihvaćenog gledišta, i, nešto drugačije, sa moje tačke gledišta dovodi do kraha imunog sistema. Odnosno, pokušaću da predstavim patogenezu indukovanu HIV-om, sa svim medjuzavisnostima koje sam uočio. Na gore navedene hipoteze se neću detaljno osvrtati, već ću ostaviti čitaocu da sam donese zaključke. Razumevanje patogeneze indukovane HIV-om nije moguće bez poznavanja patogenih svojstava i mehanizma delovanja uzročnika. HIV je RNK-virus sa kapsidom i jednom lipidnom membranom. Prema kapsidnoj simetriji, lipidnom omotaču, veličini i morfogenezi nukleinske kiseline, kao i prema vrsti replikacije, on spada u grupu retrovirusa. U cilju razmnožavanja, retrovirus integriše svoju genetsku informaciju u ćeliju domaćina i to u obliku dvostrukog lanca RNK. Za transfer RNK u DNK, retrovirusi koriste poseban enzim – reverznu transkriptazu. Na osnovu svog svojstva, da uvodi hronične upalno-degenerativne procese sa propratnim neurološko-hematološkim imunim i respiratornim simptomima, HIV spada u podfamiliju lenti-virusa. Genom egzogenih replikaciono-kompetentnih retrovirusa se sastoji od dva identična molekula i jedne jednostruke RNK. Sadrži najmanje tri gena koji kodiraju envelop, GAK (proteine kapsida) i pol za reverznu transkriptazu. Oni su izmedju (sa leve i desne strane) plankirani (ogradjeni, oivičeni) long term ripid-om, koji je odgovoran za integraciju virusnog u celularni genom. Proteini "prethodnici" se prevode u završni oblik, tek, preko enzima koji sadrži sam virus. Morfogeneza u infektivnu virusnu česticu se odvija na membrani ćelije "domaćina": Mnoga patogena svojstva, koja je virus dobio preko raznih gena, se u ćeliji, plazmi odvajaju od virusa i slobodno plutaju, tražeći novog "domaćina" da bi se tu ugradili i sa njim napravili opasni hibrid. To se odvija preko tzv. pupčanjem, tj. kapsid sebi stvara omotač sa elementima duple lipidne membrane, kakvu ima ćelija "domaćina". Za patogenost retrovirusa je važno njihovo svojstvo zahvaljući kome nose to ime. Njihova genetska informacija se ugradjuje u genom inficirane ćelije i, s toga, se deli zajedno sa DNK domaćina. Ova hromozomska interakcija u ćeliji domaćina odredjuje da je izlečenje jedne takve infekcije potpuno tek kada u telu nema nikakvih slobodnih virusa, inficiranih ćelija, niti patogenih čestica koje ne pripadaju prirodnom virusu. Kao dodatak tom karakterističnom obimu genetske informacije životinjskih patogenih retrovirusa, HIV ima jednu genetsku kompleksnost, koja nikada ranije nije bila zapažena u prirodi. Pored uobičajenih gena potrebnih za replikaciju – LTR, envelop, GAK i pol, otkriveno je još najmanje 5 dodatnih gena, koji imaju presudan uticaj na patogenost HIV-a. Što se tiče patogeneze, neophodno je, prvo, prikazati uobičajen tok bolesti. HIV može biti prenet sa ćelijama, kao slobodan virus ili kombinacijom oba ova vida. Posle ulaska (penetracije) u organizam domaćina preko mukoze (sluzokože) ili direktno u krvotok, u toku nekoliko nedelja, dolazi do značajnog povećanja plazma-viremije i do inficiranja 1% pomoćničkih (CD4) ćelija u perifernoj krvi. Skoro istovremeno, može se zapaziti i smanjenje broja ovih ćelija i do 50%, u odnosu na normalne vrednosti. U toj fazi, slobodan virus i / ili inficirane ćelije se eliminišu iz krvotoka, delovanjem cirkulišućih citotoksičnih limfocita i posredstvom limfnog sistema. U zavisnosti od sposobnosti, odnosno efikasnosti, odredjenog imunog sistema, "sveže" inficirana osoba razvija više ili manje izražene simptome. Ova faza je prelazna (transcedentna) i traje oko 3 – 4 nedelje. 40 – 60% novoinficiranih razvija nespecifične znakove bolesti, kao što je: temperatura, znojenje, upala grla, eflorescencija kože (kožne manifestacije), natečeni limfni čvorovi, aseptični meningitis i dr. U nekim slučajevima dolazi i do pojave pneumonije u nekih oportunističkih infekcija. Posle faze tog akutnog sindroma sa visokim plazma-viremijama i supresijom broja CD4 , broj pomoćničkih ćelija se vraća u normalu i plazma-viremija se smanjuje za oko 90%. Tek 3 – 12 nedelje posle infekcije, dolazi do serokonverzije, tj. u serumu se stvaraju HIV-specifična antitela. Asimptomatična faza traje 3 – 10 godina. Za vreme njenog trajanja, replikacija se, subakutno, nastavlja i pacijent postaje infektivan. U germinalnim centrima limfnih čvorova timusa, slezine i koštane srži, HIV se zaustavlja na dendritičnim retikularnim ćelijama i to prema spolja, time dolazi do jedne folikularne hiperplazije u parakortikalnim područjima. Oko germinalnih centara nalaze se veće skupine CD4 i CD8 limfocita (pomoćničkih i supresorskih-citotoksičnih ćelija). Ove ćelije se pokazuju sa aktivacijom HIV-čestica, eventualno, zajedno sa ostalim fagocitirajućim ćelijama, kao što su makrofazi ili Langerhansove ćelije ulaze u germinalne centre. Zbog toga, ovi centri svih limfnih čvorova predstavljaju stalni izvor virusne desiminacije i replikacije. To bi moglo da bude objašnjenje za zapaženu viremiju u svim fazama oboljenja, kao i za infekciju novih CD4 ćelija, uključujući i one koje recirkulišu iz perifernog krvotoka. Time bi moglo da se objasni i smanjenje CD4 ćelija u perifernom krvotoku, u toku trajanja infekcije HI-virusom. Čestom aktivacijom i interakcijom antigen-prezentirajućih i citotoksičnih ćelija, tokom vremena, dolazi do razaranja pravilne strukture germinalnih centara i do degeneracije HIV-filter funkcije mreže koju stvaraju dendritične ćelije. U ovome bi se sastojalo objašnjenje asimptomatične faze infekcije HIV-om. Ona je praćena: značajnim povećanjem plazma-viremije, povećanim nivoima p-24 u plazmi, značajnim smanjenjem broja pomoćničkih (CD4) ćelija i opštim pogoršanjem imunog statusa. Početak ove faze se ogleda u perzistirajućim kliničkim simptomima udruženim sa HIV-infekcijom, a to su: oralna kandidijaza, slabost, idiopatske temperature, generalizirani otečeni limfni čvorovi, noćno znojenje, dijareje i gubitak telesne težine. U toku 2 – 3 godine, posle početka akutne faze, imunosupresija je, po pravilu, toliko uznapredovala da dolazi do pojave niza oportunističkih oboljenja, koje, po definiciji, odgovaraju punoj slici sindroma stečene imunodeficijencije. Radi se, uglavnom, o sledećim infekcijama: aspargilos, Epštajn-Bar virus, Berkitov limfom, multifokalna encefalomielopatija, histoplazmoza i izosteroza. Navedeni prikaz patogeneze AIDS-a nastoji da prikaže jasnu vezu izmedju infektivnog agensa HIV-a i imune slabosti koju on prouzrokuje. Glavne tvrdnje su ostale nepromenjene od otkrića HIV-a. One su samo dopunjene proširenim razumevanjem patogenosti HIV-a, na molekularno-biološkom i celularnoeksperimentalnom nivou. Pomoću PCR metode, dobijen je zaključak da u svakoj fazi oboljenja postoji aktivna replikacija HI-virusa i odgovarajući imuni odgovor. Asimptomatična faza je, dakle, u najmanju ruku jedna vrsta kliničke latentnosti, u kojoj postoji ravnoteža izmedju stvaranja novih virusa i njihovog uništenja, odnosno pojave novih infekcija imunokompetentnih ćelija i uništenja tih ćelija. U najvećem broju opštih radova, koji se bave patogenezom HIvirusa i na plenarnim sednicama nekih konferencija, koje bi trebalo da daju jednu vrstu sinteze mngobrojnih medjunarodnih nastojanja nauke, može se zapaziti jedna vrlo uska orijentacija na oficijelno mišljenje najmoćnijih AIDS/centara, kao što je NHI (eng. National Health Institute, Nacionalni institut zdravlja). Vrlo je dominantno forsiranje jedne specifične tačke gledanja. Naime, HIV dovodi do sloma imunog sistema i to treba, svakako, dokazati, ali dokazivanje se svodi isključivo na dva nivoa: 1) Mikromolekularnim genetskim virološkim eksperimentima i 2) klinički, odnosno simptomatski. Celokupno područje makro i mikrofiziologije, pored svih nerazdvojivih mehanizama upravljanja i kontrole, se isključuju prema ovoj tački gledišta. Znanja iz ovih dveju oblasti se jedino primenjuju u upotrebi surogatnih markera za obeležavanje imunog statusa. Na taj način, dolazi do jedne optimizacije nauke o AIDS-u u jedno usko prilično nepovezano područje. Medjusobna povezanost naučnih radova preko deset hiljada naučnika u svetu u pravcu deklasiranog cilja nauke – lečenje AIDS-a, u mnogim slučajevima, ne može da se dokuči (više se ne može uočiti povezanost u cilju pronalaženja jedne delotvorne terapije koja će se jednog dana primeniti). Moguće da se situacija namerno baš u tom stanju održava. Imajući u vidu moje dosadašnje iskustvo, imam pravo da izrazim takvu sumnju. Ubrzo posle uvodjenja proteaze inhibitora i inhibitora nenukleozidne reverzne transkriptaze u vodjenje HIV infekcije, klinički radnici su zapazili neočekivane kardiovaskularne dogadjaje medju pacijentima koji su dobijali ovaj nov, kombinovani, visoko aktivni antiretroviralni tretman. Angina, infarkti miokarda i udari su se dešavali kod relativno mladih pacijenata. Lekari su počeli da sumnjaju da su ovi dogadjaji povezani ili sa hroničnom HIV-infekcijom, pošto su pacijenti preživljavali duže periode nego ranije ili sa novim anti-HIV tretmani, koji su povezani sa značajnim metaboličkim abnormalnostima. Moguće je da sama HIV-infekcija može promovisati npr. arteriosklerozu kroz proinflamatorni efekat na endotelijalne ćelije, slično mehanizmu koji je hipotetički postavljen za druge infektivne agense, kao što su citomegalovirusi, herpes simpleks virusi ili hlamidije. Isto tako, HIV-infekcija promoviše kardiovaskularne bolesti i na indirektan način, putem abnormalnosti lipida koje uzrokuje. Zaraženost HIV-om je povezana sa redukcijom nivoa HDL holesterola, kao i sa redukcijama nivoa ukupnog holesterola i holesterola lipoproteina niske gustine. Hipertrigliceridemija je povezana sa progresijom bolesti i HIV-viremijom. Antiretroviralni lekovi, sami, promovišu arteriosklerozu i direktno i indirektno. Naime, kada je indinavir, tokom četiri nedelje administriran zdravim dobrovoljcima, uzrokovao je značajne endotelijalne disfunkcije, nezavisno od alteracija u krvnom pritisku uzrokovanih lekovima ili profilima lipida. Endotelijalne disfunkcije otkrivene u toku ovog eksperimenta su u korelaciji sa koronarnim arterijskim oboljenjima i razvojem kliničkih dogadjaja koji slede, sugerišući direktne mehanizme kojima lekovi mogu promovisati kardiovaskularne bolesti, time što utiču na sposobnost endotelijalnih ćelija da proizvode NO (azotmonoksid). Kada je ustanovljena, tomografijom izračunatom elektronskim zrakom, pokazalo se da koronarno-arterijska kalcifikacija ima mnogo veću učestalost kod HIV+ pacijenata, nego kod neinficiranih osoba. Slično tome, dokumentovani su ultrasonografski dokazi karotidnog intimalnog zadebljanja. Oba ova otkrića su predvidjajuća za pojavu kliničkih dešavanja medju pacijentima koji nisu inficirani HIV-om, pa su, s toga, razlog za zabrinutost. AIDS, medicinski gledano, nije nikakva enigma. Svakom zainteresovanom pojedincu nije teško da razume zbog čega HIV, na kraju, dovodi do degeneracije i sloma imunog sistema. Da li je baš slučajno da su upravo oni koji se nalaze na vrhu medjunarodne piramide istraživača AIDS-a, kao što su A. Fauči i L. Montanje, posvetili veliki deo svog aktivnog naučnog rada ovoj oblasti imunopatologije, sada zvanično proglašeni za sporedne? Da li ovi ljudi znaju koliki bi njihov doprinos mogao biti u razjašnjavanju AIDS-patogeneze? Naravno da znaju. Sledeće pitanje o kome treba razmišljati jeste ključno za patogenezu AIDS-a, a izolovani odgovori na njega su davani u prošlosti, medjutim neophodno je sagledati te odgovore u odnosu medjusobne povezanosti. Kako dolazi do inhibicije NK ćelija (eng. natural killers, ćelije prirodne ubice) za koje se zna da spadaju u prvu borbenu liniju imunog sistema i mogu da, u odsustvu antigene stimulacije, pomoću antigen-prezentirajućih ćelija, razaraju viruse, bakterije i, čak, tumorske ćelije. Njihovo učestalije pojavljivanje u aktiviranom stanju u perifernoj krvi spada u prve imune reakcije, po infekciji HIV-om. Osim odbrambene uloge, ove ćelije imaju i niz drugih važnih funkcija kontrole i upravljanja, poseduju iznenadjujuće raznovrsnu mogućnost interakcije sa celim spektrom imunokompetentnih ćelija. NK ćelije mogu da luče sve poznate citotoksične i citolitičke molekule, kao što su: interferon α, β i χ; interleukin 1 i 2, B-ćelijski faktor rasta; limfotoksine u znatnim količinama. Igraju i veliku ulogu u maturaciji, diferenciranju, proliferaciji i aktiviranju: T-limfocita, B-limfocita, Mo / Ma eozinofila, Langerhansovih ćelija i, čak, premieloidnih i mieloidnih ćelija. Evo nekih ključnih pitanja, čiji spisak može izgledati beskrajan i suvišan, ako se uporedjuje sa preglednim, zvaničnim modelom patogeneze HIV-a:
1) Zbog čega se mogućnost aktiviranja neinficiranih limfocita HIV+ osoba, in vitro, inhibira inaktiviranim HIV-1 i zašto se tom prilikom redukuje transverinski receptor?
2) Zašto je prednost proliferacije neinficiranih limfocita kod HIV+ osoba u simptomatskim stadijumima, in vitro, značajno redukovana?
3) Iz kog razloga se antigen-prezentujuće ćelije Mo / Ma i dr. sve do Langerhansovih ćelija, u prisustvu HIV-antigena gp 120, in vitro, ne mogu pokrenuti na citotoksičnu aktivnost? Zbog čega im se, posle vadjenja gp120 iz Petrijeve šolje, vraća, u potpunosti, fagocitarna funkcija?
4) Zašto se u progredijentnim stadijumima sve više razvija anergija kožnog testa?
5) Zbog čega se u simptomatičnim stadijumima HIV-infekcije ne razvija samo CD4-limfopenija, nego je ona opšteg tipa?
6) Iz kog razloga, u progredijentnim stadijumima, dolazi do progresivnog gubitka broja i funkcija svih značajnih imunokompetentnih limfocita u perifernoj krvi, uključujući CD3, CD8, CD16, CD20, ako je samo 1% CD4 u prodromalnom stadijumu, znači kod latentne infekcije?
7) Zbog čega se, kod progredijentnih stadijuma, HIV-infekcije osim opšte leukopenije razvija i anemija i trombocitopenija?
Cool Zašto se u plazma serumu HIV+ osoba, kod kojih je prilikom ispitivanja PCR metodom utvrdjeno da imaju više od nekoliko hiljada kopija HIV-1 po mililitru krvi, vrlo retko može inficirati limfocitna kultura?
9) Iz kog razloga plazma-ćelije proizvode samo slabovezujuća, neutralizirajuća antitela protiv HIV-a, a zašto su, istovremeno, antitela-testovi, Eliza i drugi, efektivni?
10) Zašto početak simptomatskih faza, po pravilu, ima karakterističan tok – temperatura, uvećane limfne žlezde (PGL), dijareje, noćno znojenje, gubitak težine, slabost, kandidijaza i, potom, fatalna oportunistička oboljenja? Zbog čega su dijareje često sterilne? Zašto se jedan deo simptoma, najčešće, javlja noću? Da li su promenjene koncentracije odredjenih vitamina, oligoelemenata i minerala uzrok ili posledica HIV-infekcije?
11) Zbog čega je početak akutne PGL-ARK faze često povezan sa mogućnošću dokazivanja produktivne infekcije ili reaktivacije latentne infekcije sa odredjenim agensima, specijalno virusima iz grupe herpesa?
12) Zašto HIV-pozitivne osobe, već sa početkom razvoja bolesti, imaju perzistirajuće krvne mikoze i zašto u svemu tome Aspergillus fumigatus igra dominantnu ulogu, u pogledu patogenosti?

Sve ovo može delovati teško shvatljivo, iako za većinu ovih pitanja postoje zadovoljavajući, medjusobno zavisni odgovori. Oni se mogu naći u relativno mladoj interdisciplinarnoj nauci – neuroimunoendokrinologiji, kao i brojnim istraživačkim radovima Todoxinove studijske grupe. Veza izmedju imunog i hormonalnog sistema ljudskog organizma do sada je većem delu medicinskog sveta poznata samo u jednom obliku – kortikosteroidi, kao antiflogistika i imunosupresiva. Poslednjih deset i više godina, pokazuje se da postoji daleko širi splet ova dva sistema. Neuroendokrini peptidi su se pokazali kao endogeni za imuni sistem, ne koriste se samo za zadatke upravljanja i kontrole celokupnog sistema, već i za medjusobnu komunikaciju izmedju neuroendokrinog i imunog sistema. Drugim rečima, T i B-limfociti, NK-ćelije, Mo / Ma, neutrofili, trombociti i dr. mogu da sintetišu neuroendokrine peptide, odnosno da i na njih reaguju. U vezi sa HIV-infekcijom, najvažniji takvi hormoni su: adenokortikotropin, kortikotropin-oslobadjajući faktor, vazoaktivni intestinalni peptid – VIP, timozin i hidrokortizon. Adenokortikotropin je hipofizni hormon, koji pokreće nadbubreg da proizvodi kortizon. Njegova identičnost sa interferonom limfocita je otkrivena krajem sedamdesetih godina. Adenokortikotropin dobija signal da bude izlučen iz hipotalamusnog hormona kortikotiznog faktora. Taj kortikotropenozni faktor je istovetan sa interleukinom1 (Il1). VIP je prvo opisan kao vazodilatator za enteralne (probavne) krvne sudove, ali je, u medju vremenu, pronadjen i u perifernom i centralnom nervnom sistemu, u inerviranju hipofize, timusa, slezine, srca, kože i bubrega. Za VIP je zapaženo da ima višestruko fiziološko dejstvo na stimulaciju: intestinalnih i pankreoznih sekrecija vode, izlučivanja hipofiznog prolaktina, hepatične i celebralne glikogenolize i inhibicije hipotalamusnog lučenja somastanina. VIP je snažan inhibitor aktivnosti NK-ćelija, proliferacije CD4 i CD8 limfocita i IL-2, kao i IFN-χ. Timozin α-1, takozvani CA-1, jedan je od najbolje ispitanih timusnih hormona. On povećava T-ćelijsku aktivaciju i produkciju citokina. U tom svom dejstvu, on je sinergičan sa interferonima i IL-2. Otkriven je u krvi, mozgu i slezini. Hidrokortizon se stvara u nadbubregu. To je glikokortikoid sa mnogostrukim neuroendokrinim, imunološkim i fiziološkim dejstvima, a neka od njih su: inhibicija celularnog imunog odgovora, hipotrofirajuće dejstvo na limfni sistem, uključujući timus i inhibiranje fibroblastične modulacije i hematotoze. Kao što je poznato, sa javljanjem HIV-infekcije i njenim daljim razvojem, postaje primetno da se HI-virus deponuje i akumulira u limfatičnom tkivu. Ono, tako, postaje dodatno mesto virusne produkcije i privlači sve veći broj HIV-osetljivih ćelija i, na kraju, dovodi do ireverzibilne detsrukcije limfatičnog tkiva i sve većeg opadanja broja imunokompetentnih ćelija. Protein unutrašnjeg virusnog omotača ima neka svojstva slična timozinu i postepeno indukuje nepovratnu atrofiju timusa, sa konsekventnim smanjivanjem limfocitnog programiranja i sazrevanja (maturacije), što sprečava celularni i humoralni imuni odgovor. Virusni omotač, u gp120-delu, podražava funkciju VIP hormona i postepeno indukuje disregulaciju proizvodnje kortizona, kao i dislokaciju T-limfocita, uključujući CD4 ćelije, iz periferne krvi na druga mesta, čime se smanjuje celularni imuni odgovor. Kontinuirana viremija i proizvodnja nezrelih i sve manje efektivnih antitela dovodi, u krajnjoj instanci, do formiranja imunih kompleksa. Dolazi i do pojave sve većeg broja citomatičnih procesa – od oksidativnog paljenja H2O2, zatim nekroze i apoptoze.

http://www.torexin.co.yu/clanci/o_aidsu.html
Title: Odg: HIV virus
Post by: Bred on 28-06-2006, 10:17:46
Na osnovu poznavanja zivotnog ciklusa HIV-a sintetisane su cetiri grupe lekova koji deluju razlicitim mehanizmima: nukleozidi/nukleotidi kao inhibitori reverzne transkriptaze, nenukleozidni inhibitori reverzne transkriptaze, inhibitori fuzije i ulaska virusa u celiju i inhibitori HIV proteaze.
Inhibitori HIV proteaze inhibiraju virusni proteoliticki enzim koji katalizuje raskidanje veza u polipeptidnom prekurzoru cime nastaju funkcionalni enzimi i proteini. Znaci, ako se spreci nastajanje funkcionalnih proteina sprecava se formiranje infektivne forme virusa. Inhibicija HIV proteaza je znacajna jer endopeptidaze nono3ra nemaju sposobnost cepanja amidnih veza N terminalnog kraja do prolina za razliku od HIV proteaza koje cepaju Tyr-Pro i Phe-Pro veze u gag i gag-pol proteinima sto omogucava izradu inhibitora visoke selektivnosti.
Nisam sigurna da je bilo od pomoci, ali toliko....

thanx 2 H5N1
Title: Odg: HIV virus
Post by: Bred on 29-11-2006, 11:05:28
Sida se ne prenosi poljupcem i zagrljajem
Virus HIV-a ne može se preneti poljupcem, zagrljajem, korišćenjem istog pribora za jelo...
Sida se, suprotno često rasprostranjenom mišljenju, ne može dobiti rukovanjem, poljupcem ili zaštićenim seksualnim kontaktom sa zaraženom osobom. Odlazak u restoran ili vožnja autobusom takođe ne spadaju u “rizična ponašanja”, jer se HIV ne može preneti korišćenjem pribora za jelo koje je koristila osoba zaražena HIV-om niti dodirom sa zaraženim.
(http://www.24sata.co.yu/_customfiles/Image/2006/novembar/29/srbija/poljubac.jpg)
ZABLUDE - Iako se o sidi dosta govori u medijima, česte su zablude o tome kako se ova bolest prenosi. Ljudi misle da ako dele pribor za jelo sa osobom zaraženom HIV-om mogu da obole od side, jer u pljuvačci virusa ima, ali u izuzetno malim količinama koje nisu u stanju da izazovu HIV infekciju u drugoj osobi - objašnjava za "24 sata" Ana Kranjc iz JAZAS-a i dodaje da se iz istog razloga HIV ne prenosi ni poljupcem, osim u slučaju kada oba partnera imaju velike posekotine u ustima ili desni koji jako krvare.

Znoj je takođe telesna tečnost s malom koncentracijom virusa, tako da rukovanje sa zaraženom osobom ne predstavlja nikakvu opasnost za HIV negativne.

Istraživanja pokazuju da HIV ne opstaje dugo na otvorenom vazduhu, tako da je nemoguće da se ovaj virus prenese pljuvanjem, kijanjem, grljenjem ili sviranjem istog muzičkog instrumenta. Takođe HIV-om se ne može inficirati u bazenu, u tuš kabini ili preko iste mašine za veš ili daske na wc šolji. Mnogobrojne studije nisu uspele da dokažu da insekti prenose virus čak ni u krajevima gde postoji mnogo slučajeva side. Dakle, ujed komarca nije način na koji može da se dobije sida.

Bitno je naglasiti i da, ako se pri seksualnom odnosu sa zaraženom osobom pravilno koristi ispravan kondom, rizik za infekciju ne postoji.

Najčešći načini inficiranja
- Nezaštićeni seksualni odnosi sa zaraženim partnerom
- Ubrizgavanje droge u venu korišćenjem igle koju je prethodno koristila inficirana osoba
- Vertikalna transmisija sa zaražene majke na dete
NAPOMENA: HIV se na ove načine prenosi zato što je virus prisutan u seksualnim tečnostima i u krvi zaraženih ljudi. Ima ga i u svim ostalim tečnostima u telu ali je samo u navedenima njegova koncentracija dovoljna da izazove infekciju.

Obrezivanje kao prevencija?
otkriće Izraelski eksperti su apelovali na Svetsku zdravstvenu organizaciju da promoviše obrezivanje muškaraca u zemljama Trećeg sveta, kako bi se smanjilo prenošenje HIV-a. Oni tvrde da je šest od deset obrezanih imuno na infekciju HIV-om. Stručnjaci ipak upozoravaju izraelske muškarce da ne shvate pogrešno njihovu poruku i pomisle da će biti sigurno imuni na virus HIV.
V. Latas ||||
http://www.24sata.co.yu/vesti.php?id=3456
Title: Odg: HIV virus
Post by: AquArius on 29-11-2006, 12:18:47
Misli si mi procitao, sinoc sam trazila tekst za ovu temu,
a i u susret 1. decembru!
 :happy:
Title: Odg: HIV virus
Post by: AquArius on 01-12-2006, 13:05:57
Epidemiološka situacija HIV/AIDS-a u Srbiji u periodu od 1984. do 20. novembra 2006. godine

Tokom 2006. godine, zaključno sa 20. 11. 2006. godine, u Institutu za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović-Batut" registrovana je 71 novodijagnostikovana HIV infekcija, 40 osoba obolelih od AIDS-a i 18 osoba umrlih od AIDS-a. Zaključno sa 20. novembrom 2006. godine
zvanično je registrovano 2088 osoba inficiranih HIV-om, od kojih je 1339 (64%) već obolelo od side, dok je 915 osoba umrlo od AIDS-a.

Prema dostupnim podacima naša zemlja spada u zemlje sa niskom prevalencijom HIV infekcije, sa procenjenom HIV prevalencijom 0,05-0,1%.
S druge strane, mali broj osoba se testira na HIV (u 2005. godini stopa testiranja je iznosila 4,7 na 1000 stanovnika).

U Srbiji je od 1984. zaključno sa 20. novembrom 2006. godine zvanično registrovano 2088 osoba inficiranih HIV-om, od kojih je 1339 (64%)
već obolelo od side, dok je 915 osoba umrlo od AIDS-a. Dominira grupisanje registrovanih HIV pozitivnih osoba (90%) na teritoriji centralne Srbije,
i to uglavnom na području grada Beograda (oko 80%), koji kao i svaka metropola ima više zastupljeno rizično ponašanje, ali i najveći broj testiranja
se obavi upravo u Beogradu.

Nakon kontinuiranog porasta registrovanih osoba sa kliničkom manifestacijom AIDS-a, od 1999. godine se zapaža postepeno opadanje broja
obolelih, s procenom da će taj trend zadržati i tokom narednog perioda. Takođe, od 1997. godine se registruje i kontinuiran pad broja umrlih,
tako da se od 2002. godine registruje prosečno oko 25 umrlih od AIDS-a na godišnjem nivou. Pad obolevanja i umiranja od AIDS-a svakako je
rezultat primene kombinovane,visoko aktivne antiretrovirusne terapije (HAART) koja je od 1997. godine dostupna i besplatna i kod nas.
Međutim, pad obolevanja i umiranja od AIDS-a nije istovremeno praćen i smanjenjem broja novootkrivenih osoba zaraženih HIV-om, pa uz
produžen životni vek raste i ukupan broj osoba koje žive sa HIV-om, odnosno potencijalnih prenosilaca infekcije.

Broj inficiranih, obolelih i umrlih muškaraca je trostruko veći u odnosu na žene, što ukazuje na veću izloženost muškaraca infekciji i slaže se sa
podacima iz Evrope i sveta. Međutim, praktično trostruko veća mogućnost transmisije HIV infekcije sa zaraženog muškarca na ženu seksualnim kontaktom svakako uslovljava trend porasta učešća žena u ukupnom broju HIV inficiranih i obolelih kako kod nas, tako i u Evropi. Sledstveni
porast rizika od prenosa HIV-a sa majke na potomstvo, čini da HIV infekcija sve više postaje problem opšte populacije.

Najviše HIV pozitivnih osoba dijagnostikovano u uzrastu 25-39 godina (58%), a sledi uzrast 40-49 godina (13%). Među decom uzrasta do
15 godina HIV infekcija je retka (3,3%), kao i među mladima uzrasta 15 -24 godine (12,8%).

Ukupno posmatrano vodeći način prenošenja HIV-a među obolelim osobama je korišćenje zajedničkog pribora za injektiranje među intravenskim korisnicima droge (44%), koji sa hemofiličarima i primaocima krvi (8% i to uglavnom pre 1987. godine, od kada se svi dobrovoljni davaoci krvi,
tkiva i organa u Srbiji obavezno testiraju na HIV), čine više od polovine svih obolelih od AIDS-a zaraženih putem krvi, odnosno krvnih derivata.
Drugu veliku transmisivnu grupu među obolelima čine osobe koje su HIV „uzele“ nezaštićenim seksualnim odnosom, bilo sa osobom istog ili
suprotnog pola (35,5%). Prenos HIV infekcije sa majke na dete je izuzetno redak (1,4%), dok za više od 10% obolelih, uglavnom muškaraca,
nije utvrđen ili prijavljen način zaražavanja, što pobuđuje sumnju da zbog izražene stigmatizacije homoseksualizma i homofobije u našem društvu, muškarci često prikrivaju svoje rizično ponašanje. Slične pretpostavke postoje i za neke druge zemlje, a naročito za zemlje istočne Evrope.

Međutim, ono što pored već navedenog čini epidemiološku situaciju u Srbiji nesigurnom je trend opadanja obolevanja među intravenskim
korisnicima droge (sa 72% 1991. na 21% 2005.), a sa druge strane izrazit porast obolelih među heteroseksualcima i muškarcima koji imaju
seksualne odnose sa muškarcima, naročito izražen u poslednjih desetak godina (sa 15% 1991. na 49% 2005.). Ovaj trend je još izraženiji
među novodijagnostikovanim osobama zaraženim HIV-om.

Tokom 2006. godine, zaključno sa 20. 11. 2006. godine, u Institutu za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović-Batut" registrovana je 71 novodijagnostikovana HIV infekcija, 40 osoba obolelih od AIDS-a i 18 osoba umrlih od AIDS-a.

Od 71 novootkrivene osobe inficirane HIV-om 12 (17%) je sa teritorije Vojvodine, a 33 (46%) iz Beograda. Ako se posmatra odnos polova, registrovano je trostruko više muškaraca (54 muškarca naspram 17 žena). Većina novootkrivenih osoba zaraženih HIV-om prijavljenih tokom
2006. godine pripada uzrastu 20-49 godina (60 osoba odnosno 85%), pri čemu je svaka treća osoba uzrasta 20-29 godina (20 osoba odnosno 28%). Što se tiče načina transmisije 45 novoregistrovanih HIV infekcija je prenešeno nezaštićenim seksualnim odnosom (63% odnosno 85% od
svih infekcija kod kojih je prijavljen način zaražavanja), od čega 28 seksualnim kontaktom među muškarcima. U istom periodu registrovano je
8 osoba inficiranih HIV-om (11%) među intravenskim korisnicima droge, dok za 18 osoba (25%) nije prijavljen način prenosa HIV-a. Još uvek
ne zadovoljava činjenica da je HIV infekcija dijagnostikovana u svom terminalnom stadijumu tj. u trenutku oboljevanja od AIDS-a, kod 28 osoba (39%), premda se od 2002. godine registruje kontinuiran pad otkrivanja pozitivog HIV statusa u trenutku obolevanja od AIDS-a (56%) verovatno
kao rezultat veće dostupnosti i kontinuirane promocije besplatnog savetovanja i dobrovoljnog testiranja na HIV u većem delu Srbije.

Od 40 novoregistrovanih osoba obolelih od AIDS-a 30 obolelih su osobe muškog, a 10 ženskog pola (odnos polova 3:1). Na teritoriji Vojvodine
je registrovano 4 slučaja AIDS-a (10%), a u Beogradu 25 (66%). Najviše obolelih od AIDS-a registrovano je u uzrasnoj grupi 30-49 godina
(29 osoba ili 73%), ali i jedno dete mlađe od 5 godina, koje je HIV infekciju dobilo od majke. Po načinu transmisije 16 novoobolelih (40%)
je registrovano među osobama koje su inficirane HIV-om seksualnim putem, 8(20%) među intravenskim korisnicima droge, a kod 15 (38%)
nije utvrđen način transmisije.

Od 18 osoba umrlih od AIDS-a 3 je sa teritorije Vojvodine, a 11 (65%) iz Beograda. Registrovano je 14 muškaraca umrlih od AIDS-a (odnos
polova 3,5:1), a najveći broj umrlih je registrovan u uzrastu 30-49 godina (16 osoba ili 89%). Takođe, najveći broj umrlih je registrovan među osobama koje su HIV stekle nezaštićenim seksualnim kontaktom (9 odnosno 50%), a 5 (28%) umrlih osoba je registrovano u populaciji
intravenskih korisnika droge. Među novoobolelima od AIDS-a tokom ove godine registrovano je 11 smrtnih ishoda, dok je 7 umrlih obolelo
ranijih godina.

Premda naša zemlja spada u zemlje sa niskom prevalencijom HIV infekcije epidemiološka situacija se može okarakterisati kao nesigurna, sa
tendencijom daljeg pogoršavanja, s obzirom na loše socijalno-ekonomske uslove, kao i prisutno rizično ponašanje. S druge strane, postoji
potencijalna opasnost od ekonomski uslovljene migracije iz zemalja istočne Evrope, koje su već teško pogođene HIV epidemijom.

U februaru 2005. godine Vlada Republike Srbije je usvojila Nacionalnu strategiju za borbu protiv HIV/AIDS-a u periodu 2005-2010. godina
koja ima jasno definisane ciljeve, mere i aktivnosti na polju dostizanja jedinstvenog i efektivnog nacionalnog odgovora na HIV/AIDS epidemiju.

U Beogradu, 23. 11.2006. godine

Materijal pripremila:
Dr Danijela Simić, epidemiolog

Izvor podataka:
Centar za prevenciju i kontrolu zaraznih bolesti- Institut za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović -Batut"

www.jazas.org.yu
Title: Odg: HIV virus
Post by: Bred on 21-08-2008, 00:48:31
Zanimljivi klipovi ...

[youtube=425,350]ptLJKKpJZAw[/youtube]

[youtube=425,350]9leO28ydyfU[/youtube]

[youtube=425,350]FErrWXDRD7o[/youtube]