posao spisak apotekacenovnik lekovatekstovikontakt

Author Topic: Poezija i proza koju volimo  (Read 77569 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Offline Enea

  • Ultra mega giga forumas
  • **
  • Posts: 2311
  • Gender: Female
  • Somewhere in Detroit
Poezija i proza koju volimo
« on: 27-04-2007, 13:59:20 »

.. jedna od meni najdrazih.. as learnt by heart, ostala je u glavi.. i citavo jutro se po njoj mota... i dalje se jezim.. moram da je podelim sa vama!





             Matija Beckovic
 
VERA PAVLADOLJSKA

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilistima u rudnicima boksita
Ubedjivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Gresile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrcala medju liticama
Gonjen tocilima krsima i gubom
Do grla u zivom blatu mislio sam
Kolko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao zivotinja
Grom u lancima camio za brdima
Molio sam za sluh fizickih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladica
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod laznim imenom leci svoj pepeo
U mrcavi medju dvojnicama
Dok muzika sneg u usi ubacuje
Kleo sam se u obe ruke narocito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolasina
Govorio istine na svim jezicima
Zario i palio da ih poveruje
Dok je cutala secao sam se
Da si mi najkrupnije lazi verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsecalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaza da ti se uzalud udvara
Kako te teram da idees iz glave
I kako neces
Vera Pavladoljska

Kulo crnog zara pod slepim ocima
Zarazna zvezda sve i svasta sazdi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kada sam u zavicaje bezdane padao
Pricali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bezao u gore
Da te glasno zovem da niko ne cuje
Bio sujeveran-pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamisljaju
Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nesto protiv
Zedj za rakijom slicna je fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su sve usne nepismenih zena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oci jedne zene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve sto imam u zivotu
Misleci na tebe
Vera Pavladoljska

Pita mene metak lutalica
Sada me pogresno trazi oko zemlje
Vucen tajnim magnetima mog cela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kusa vazduh i podmicuje
Ti ces me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlasica sklon je porocima
I jedni idrugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko drzava tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvoga imena
U mrtvim i laznim jezicima u pogresnim naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

1960.


A OVAJ MATIJA BECKOVIC, JER IZDAO SKORO NEKI CD PLOCU ILI KASETU?



svaka chast za Veru
AquA

 :happy:


« Last Edit: 27-04-2007, 17:53:13 by AquArius »


Offline AquArius

  • .. sfumato ..
  • Daktilograf pocetnik
  • ***
  • Posts: 3329
  • Gender: Female
  • AnAnymous
Odg: Poezija i proza koju volimo
« Reply #1 on: 18-05-2007, 12:56:18 »
Teška bolest
Dusko Trifunovic


Kakve li su tvoje misli
dok ja smišljam
kako da te pitam za njih

za te misli
sakrivene
iza tvoga mirisnog lica
na koje se privikavam

Eto ležiš
Evo ležim

oko nas je besposlena romantika
nož u zidu
i haljina tvoja njime
samo meni na videlu
prikovana


ja slušam tvoje srce
ono mojoj ljubomori malo kaže

ja hoću tvoje misli
ja hoću da uništim zadnju kap
u tvom tajnom kapilaru
gde se krije

povremeni san o njemu
o detinjstvu
o slobodi

ja hoću tvoje misli
sakrivene
iza tvoga opasno lepoga lica
na koje se ubistveno privikavam

A ti ćutiš
Nema leka


..
« Last Edit: 18-05-2007, 12:59:43 by AquArius »

Offline AquArius

  • .. sfumato ..
  • Daktilograf pocetnik
  • ***
  • Posts: 3329
  • Gender: Female
  • AnAnymous
Odg: Poezija i proza koju volimo
« Reply #2 on: 19-05-2007, 13:20:27 »
..

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živio sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene riječi.

"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit ću",
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovjekovu biću,
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
stvorena i za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu.
vezan protiv želje, utonem u sjeti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji ..


Jesenjin

Offline AquArius

  • .. sfumato ..
  • Daktilograf pocetnik
  • ***
  • Posts: 3329
  • Gender: Female
  • AnAnymous
Odg: Poezija i proza koju volimo
« Reply #3 on: 03-06-2007, 11:16:11 »
Evo i teme za sve one pesme .. koje se ne pevaju
(mada se neke i pevaju  :happy: )
a koje ne mozemo da zaobidjemo

kad nam je lepo
kad nam je tesko
kad volimo
kad ne volimo

..

takodje,
ako se setite neke pesme koju ste postovali,
a koja je u nekoj drugoj temi
posaljite mi na pm,
pa da spajamo

 :)
« Last Edit: 03-06-2007, 11:50:38 by AquArius »

Offline nasty girl

  • Verna Grobarka
  • Daktilograf pocetnik
  • ***
  • Posts: 4230
  • Gender: Female
  • P*A*R*T*I*Z*A*N
Odg: Poezija i proza koju volimo
« Reply #4 on: 03-06-2007, 11:35:05 »
Barbara

Seti se Barbara, bez prestanka je kišilo
nad brestom toga dana, a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, očarana, pod kišom
seti se Barbara, bez prestanka je kišilo nad brestom
a ja sam te sreo u ulici Sijama
smešila si se, i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao,
ti koja me nisi poznavala
seti se
seti se toga dana
ne zaboravi
neki čovek je stajao u tremu i
viknuo tvoje ime, Barbara
a ti si po kiši k njemu potrčala
radosna, prokisla, očarana
u njegov zagrljaj pala
seti se toga Barbara,
ne ljuti se što ti govorim ti
ja kažem ti svima koje volim
čak i onima koje sam jednom video
ja kažem ti onima koji se vole
čak i onima koje nisam upoznao.
seti se Barbara i ne zaboravi
tu kišu mudru i sretnu, na svome licu sretnom
nad ovim gradom sretnim
tu kišu iznad mora i iznad arsenala
tu kisu sto je pala na brod iz Cezana
oh, Barbara rat je je svinjarija velika i šta je sa sobom sada
pod kišom kanonada ognja, krvi i čelika
a onaj koji te je grlio, zaljubljeno
je li umro,
nestao,
ili još uvek živi.....
oh, Barbara
bez prestanka kiši nad Brestom
jednako kao i tada
ali to nije isto, i sve je srušeno
to su porotne kiše, strašne i neutešne
to nije oluja više od ognja, krvi i čelika
to su naprosto oblaci
što kao pseta crkavaju
kao pseta što nestaju u mlazu vode
nad brestom
da trunu negde daleko, daleko, daleko od bresta
od koga ništa ne osta...

(Zak Prever)


Barbara

Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur Brest ce jour-la
Et tu marchais souriante
Epanouie ravie ruisselante
Sous la pluie
Rappelle-toi Barbara
Il pleuvait sans cesse sur Brest
Et je t'ai croisee rue de Siam
Tu souriais
Et moi je souriais de meme
Rappelle-toi Barbara
Toi que je ne connaissais pas
Toi qui ne me connaissais pas
Rappelle-toi
Rappelle-toi quand meme ce jour-la
N'oublie pas
Un homme sous un porche s'abritait
Et il a crie ton nom
Barbara
Et tu as couru vers lui sous la pluie
Ruisselante ravie epanouie
Et tu t'es jetee dans ses bras
Rappelle-toi cela Barbara
Et ne m'en veux pas si je te tutoie
Je dis tu a tous ceux que j'aime
Meme si je ne les ai vus qu'une seule fois
Je dis tu a tous ceux qui s'aiment
Meme si je ne les connais pas
Rappelle-toi Barbara
N'oublie pas
Cette pluie sage et heureuse
Sur ton visage heureux
Sur cette ville heureuse
Cette pluie sur la mer
Sur l'arsenal
Sur le bateau d'Ouessant
Oh Barbara
Quelle connerie la guerre
Qu'es-tu devenue maintenant
Sous cette pluie de fer
De feu d'acier de sang
Et celui qui te serrait dans ses bras
Amoureusement
Est-il mort disparu ou bien encore vivant
Oh Barbara
Il pleut sans cesse sur Brest
Comme il pleuvait avant
Mais ce n'est plus pareil et tout est abime
C'est une pluie de deuil terrible et desolee
Ce n'est meme plus l'orage
De fer d'acier de sang
Tout simplement des nuages
Qui crevent comme des chiens
Des chiens qui disparaissent
Au fil de l'eau sur Brest
Et vont pourrir au loin
Au loin tres loin de Brest
Dont il ne reste rien.

(JACQUES PRÉVERT)

Offline Korisnicko Ime

  • Ultra mega giga forumas
  • **
  • Posts: 1817
  • Gender: Male
  • Neću žvaku, hoću kusur!!!!!!!
Odg: Poezija i proza koju volimo
« Reply #5 on: 03-06-2007, 11:39:24 »
"BESMRTNA PESMA", Miroslav Antić

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.


A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.


Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

 




Offline besno pile

  • Elitni clan
  • **
  • Posts: 405
  • Gender: Female
Odg: Poezija i proza koju volimo
« Reply #6 on: 04-06-2007, 12:38:05 »
DORUCAK


Sipao je kafu
U solju
Sipao je mleko
U solju sa kafom
Stavio je secer
U belu kafu
Kasicicom je
Promesao
Popio je belu kafu
Spustio solju
Bez reci
Zapalio je
Cigaretu
Pravio je
Kolutove od dima
Otresao je pepeo
U pepeljaru
Bez reci
Ne pogledavsi me
Ustao je
Stavio
Sesir na glavu
Navukao
Kisni mantil
Jer je padala kisa
I otisao je
Bez ijedne reci
Ne pogledavsi me
A ja sam se
Uhvatila za glavu
I zaplakala.



            PREVER
(nisam bas neki poklonik poezije,ali ovu volem)

Offline aziraphale

  • Elitni clan
  • **
  • Posts: 448
  • Gender: Male
    • Facebook
Odg: Poezija i proza koju volimo
« Reply #7 on: 05-06-2007, 15:01:08 »
ovu bas dugo nisam procitao. mnogo je dobra. ne mogu da se setim, pile, da li ti ova visi u sobi ili sam je procitao u nekoj knjizi (prevera nikad nigde nisam citao sem kod tebe  :wink: )?

kad je vec pocelo, da dam svoj skromni doprinos...

ovako je mali mujica, tj. ja, poceo i poeziju da cita. kad je pokusao to isto na srpskom malko se zgadio prevedenim, stoga izvolite u originalu. daklem, Edgar Alan i njegova Anabel.

Annabel Lee

It was many and many a year ago,
In a kingdom by the sea,
That a maiden there lived whom you may know
By the name of Annabel Lee;
And this maiden she lived with no other thought
Than to love and be loved by me.

I was a child and she was a child,
In this kingdom by the sea;
But we loved with a love that was more than love -
I and my Annabel Lee;
With a love that the winged seraphs of heaven
Coveted her and me.

And this was the reason that, long ago,
In this kingdom by the sea,
A wind blew out of a cloud, chilling
My beautiful Annabel Lee;
So that her highborn kinsman came
And bore her away from me,
To shut her up in a sepulchre
In this kingdom by the sea.

The angels, not half so happy in heaven,
Went envying her and me -
Yes!- that was the reason (as all men know,
In this kingdom by the sea)
That the wind came out of the cloud by night,
Chilling and killing my Annabel Lee.

But our love it was stronger by far than the love
Of those who were older than we -
Of many far wiser than we -
And neither the angels in heaven above,
Nor the demons down under the sea,
Can ever dissever my soul from the soul
Of the beautiful Annabel Lee.

For the moon never beams without bringing me dreams
Of the beautiful Annabel Lee;
And the stars never rise but I feel the bright eyes
Of the beautiful Annabel Lee;
And so, all the night-tide, I lie down by the side
Of my darling - my darling - my life and my bride,
In the sepulchre there by the sea,
In her tomb by the sounding sea.

seraph - andjeo
sepulchre - grobnica
« Last Edit: 05-06-2007, 15:02:55 by aziraphale »

Offline besno pile

  • Elitni clan
  • **
  • Posts: 405
  • Gender: Female
Odg: Poezija i proza koju volimo
« Reply #8 on: 05-06-2007, 22:04:11 »
ne mogu da se setim, pile, da li ti ova visi u sobi ili sam je procitao u nekoj knjizi

ili u sobi nekog drugog?  :K

visila je

Offline Masha

  • Ultra mega giga forumas
  • **
  • Posts: 2339
  • Gender: Female
  • Budi gospodar svoje volje, sluga svoje savesti.
Odg: Poezija i proza koju volimo
« Reply #9 on: 10-06-2007, 21:43:23 »
Gavran

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom "Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
odleteše i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: "Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: "Nikad više."
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i glave na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: "Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oèi do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
"Nesrećniče - viknuh tada - božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: "Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!

Edgar Alan Po

29. januara 1845. u njujorskim novinama Evening Mirror po prvi put je objavljena poema Gavran, za koju je njen autor, Edgar Alan Po placen 15 dolara. Opisana kao refleksija njegove duše, poema govori o gavranu koji slece na njegov prozor i zapocinje razgovor o pesnikovoj pokojnoj ženi koju, kako kaže, andjeli zovu Lenora. Iako je ton poeme veoma tužan, skoro morbidan, poema je stekla veliku popularnost kod publike, što je doprinelo Poovoj pesnickoj karijeri. Gavran je i danas jedno od njegovih najpoznatijih dela. Edgar Alan Po umro je od posledica alkoholizma u cetrdesetoj godini.

Offline aziraphale

  • Elitni clan
  • **
  • Posts: 448
  • Gender: Male
    • Facebook
Odg: Poezija i proza koju volimo
« Reply #10 on: 10-06-2007, 21:59:14 »
@Masha

aaaa! zeznula si me!  :> hteo sam je u originalu ("once upon a midnight dreary while i pondered weak and weary..."). nema veze, respect za trud, svakako.  :wink: (ko je preveo?)

takodje od dragog alkosa, koji je u ovoj svojoj kracoj pesmici pokazao koliko covek, jel te, moze da odlepi kad se zaljubi. pesmu je posvetio svojoj tasti, koju je, kako sam kaze, voleo vise od svoje majke. toliko je ljigava da se ni muva ne moze na ovo navatati. zasto? pa procitajte. dakle...

To My Mother
[his mother-in-law, Mrs. Clemm]

Because I feel that, in the Heavens above,
   The angels, whispering to one another,
Can find, among their burning terms of love,
   None so devotional as that of "Mother,"
Therefore by that dear name I long have called you -
   You who are more than mother unto me,
And fill my heart of hearts, where Death installed you
   In setting my Virginia's spirit free.
My mother - my own mother, who died early,
   Was but the mother of myself; but you
Are mother to the one I loved so dearly,
   And thus are dearer than the mother I knew
By that infinity with which my wife
   Was dearer to my soul than its soul-life.

Offline Masha

  • Ultra mega giga forumas
  • **
  • Posts: 2339
  • Gender: Female
  • Budi gospodar svoje volje, sluga svoje savesti.
Odg: Poezija i proza koju volimo
« Reply #11 on: 10-06-2007, 22:17:36 »
Evo i u originalu  :wink:. Inace, prevod koji sam postovala uradio je Antun Soljan. Medjutim, ja imam Sginfa - izbor iz dela Edgara Alana Poa u izdanju izdavacke kuce Mono&Manana iz 2003. i tu se nalazi njegov prevod koji je, po mom misljenju, jos bolji od ovog.

 The Raven

Once upon a midnight dreary, while I pondered, weak and weary,
Over many a quaint and curious volume of forgotten lore,
While I nodded, nearly napping, suddenly there came a tapping,
As of some one gently rapping, rapping at my chamber door.
"'Tis some visitor," I muttered, "tapping at my chamber door -
            Only this, and nothing more."

Ah, distinctly I remember it was in the bleak December,
And each separate dying ember wrought its ghost upon the floor.
Eagerly I wished the morrow; - vainly I had sought to borrow
From my books surcease of sorrow - sorrow for the lost Lenore -
For the rare and radiant maiden whom the angels name Lenore -
            Nameless here for evermore.

And the silken sad uncertain rustling of each purple curtain
Thrilled me - filled me with fantastic terrors never felt before;
So that now, to still the beating of my heart, I stood repeating,
"'Tis some visitor entreating entrance at my chamber door -
Some late visitor entreating entrance at my chamber door; -
            This it is, and nothing more."

Presently my soul grew stronger; hesitating then no longer,
"Sir," said I, "or Madam, truly your forgiveness I implore;
But the fact is I was napping, and so gently you came rapping,
And so faintly you came tapping, tapping at my chamber door,
That I scarce was sure I heard you"- here I opened wide the door; -
            Darkness there, and nothing more.

Deep into that darkness peering, long I stood there wondering, fearing,
Doubting, dreaming dreams no mortals ever dared to dream before;
But the silence was unbroken, and the stillness gave no token,
And the only word there spoken was the whispered word, "Lenore?"
This I whispered, and an echo murmured back the word, "Lenore!" -
            Merely this, and nothing more.


Back into the chamber turning, all my soul within me burning,
Soon again I heard a tapping somewhat louder than before.
"Surely," said I, "surely that is something at my window lattice:
Let me see, then, what thereat is, and this mystery explore -
Let my heart be still a moment and this mystery explore; -
            'Tis the wind and nothing more."

Open here I flung the shutter, when, with many a flirt and flutter,
In there stepped a stately raven of the saintly days of yore;
Not the least obeisance made he; not a minute stopped or stayed he;
But, with mien of lord or lady, perched above my chamber door -
Perched upon a bust of Pallas just above my chamber door -
            Perched, and sat, and nothing more.

Then this ebony bird beguiling my sad fancy into smiling,
By the grave and stern decorum of the countenance it wore.
"Though thy crest be shorn and shaven, thou," I said, "art sure no craven,
Ghastly grim and ancient raven wandering from the Nightly shore -
Tell me what thy lordly name is on the Night's Plutonian shore!"
            Quoth the Raven, "Nevermore."

Much I marvelled this ungainly fowl to hear discourse so plainly,
Though its answer little meaning- little relevancy bore;
For we cannot help agreeing that no living human being
Ever yet was blest with seeing bird above his chamber door -
Bird or beast upon the sculptured bust above his chamber door,
            With such name as "Nevermore."

But the raven, sitting lonely on the placid bust, spoke only
That one word, as if his soul in that one word he did outpour.
Nothing further then he uttered- not a feather then he fluttered -
Till I scarcely more than muttered, "other friends have flown before -
On the morrow he will leave me, as my hopes have flown before."
            Then the bird said, "Nevermore."

Startled at the stillness broken by reply so aptly spoken,
"Doubtless," said I, "what it utters is its only stock and store,
Caught from some unhappy master whom unmerciful Disaster
Followed fast and followed faster till his songs one burden bore -
Till the dirges of his Hope that melancholy burden bore
            Of 'Never - nevermore'."

But the Raven still beguiling all my sad soul into smiling,
Straight I wheeled a cushioned seat in front of bird, and bust and door;
Then upon the velvet sinking, I betook myself to linking
Fancy unto fancy, thinking what this ominous bird of yore -
What this grim, ungainly, ghastly, gaunt and ominous bird of yore
            Meant in croaking "Nevermore."

This I sat engaged in guessing, but no syllable expressing
To the fowl whose fiery eyes now burned into my bosom's core;
This and more I sat divining, with my head at ease reclining
On the cushion's velvet lining that the lamplight gloated o'er,
But whose velvet violet lining with the lamplight gloating o'er,
            She shall press, ah, nevermore!

Then methought the air grew denser, perfumed from an unseen censer
Swung by Seraphim whose footfalls tinkled on the tufted floor.
"Wretch," I cried, "thy God hath lent thee - by these angels he hath sent thee
Respite - respite and nepenthe, from thy memories of Lenore
Quaff, oh quaff this kind nepenthe and forget this lost Lenore!"
            Quoth the Raven, "Nevermore."

"Prophet!" said I, "thing of evil! - prophet still, if bird or devil! -
Whether Tempter sent, or whether tempest tossed thee here ashore,
Desolate yet all undaunted, on this desert land enchanted -
On this home by horror haunted- tell me truly, I implore -
Is there - is there balm in Gilead? - tell me - tell me, I implore!"
            Quoth the Raven, "Nevermore."

"Prophet!" said I, "thing of evil - prophet still, if bird or devil!
By that Heaven that bends above us - by that God we both adore -
Tell this soul with sorrow laden if, within the distant Aidenn,
It shall clasp a sainted maiden whom the angels name Lenore -
Clasp a rare and radiant maiden whom the angels name Lenore."
            Quoth the Raven, "Nevermore."

"Be that word our sign in parting, bird or fiend," I shrieked, upstarting -
"Get thee back into the tempest and the Night's Plutonian shore!
Leave no black plume as a token of that lie thy soul hath spoken!
Leave my loneliness unbroken!- quit the bust above my door!
Take thy beak from out my heart, and take thy form from off my door!"
            Quoth the Raven, "Nevermore."

And the Raven, never flitting, still is sitting, still is sitting
On the pallid bust of Pallas just above my chamber door;
And his eyes have all the seeming of a demon's that is dreaming,
And the lamplight o'er him streaming throws his shadow on the floor;
And my soul from out that shadow that lies floating on the floor
            Shall be lifted - nevermore!

Edgar Allan Poe
« Last Edit: 10-06-2007, 22:19:53 by Masha »

Offline besno pile

  • Elitni clan
  • **
  • Posts: 405
  • Gender: Female
Odg: Poezija i proza koju volimo
« Reply #12 on: 11-06-2007, 17:49:37 »
vidim ja da ovde svako gura svog favorita.....
e,onda cu i ja svog  :>


dakle,

MLADA DOBRA VREMENA
(od dragog mi Prevera)


Reke su bile bistre
more cisto
hleb je bio dobar
godisnja doba su padala kad im
je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

 :happy:

Offline AquArius

  • .. sfumato ..
  • Daktilograf pocetnik
  • ***
  • Posts: 3329
  • Gender: Female
  • AnAnymous
Odg: Poezija i proza koju volimo
« Reply #13 on: 12-06-2007, 01:00:43 »
Verlen


Vodič mi citira Verlena
svojim glasom tako umiljatim
i dok citira, tog trena
i kiša ga evo počinje da prati.
I te strofe žubore nepovratno
kao neka zvjezdana voda.

>>Mesje,
         no kako
                 zar nije prijatno?<<

Ja klimam glavom

                >>Prijatno ... Da ...<<

Šta kraće nego pamćenje Pariza,
i sad kao da je to naređenje samog boga,
u buržuja svakog na policama
po jedan Verlen. Jer, zaboga,
šta prijatnije nego, popivši džin sa džusom
i unaprijed uživajući u krepkom snu,
citirati naglas, s ukusom
Verlena uz kiše šum
Prijtno? Da.
                    Ali pamćenju Pariza
ja dodajem svoje u ovaj čas.
Sjetite se koliko vas je on stajao muka,
gospodo,
          dok je živ koračao kraj vas.
On nikako nije mogao da stane
u ramove vaših laži i intriga
S čašom u ruci dok ne svane,
on je bio vječni izvor vaših briga.
Možda je moj sud previše nagao
Prijatno? Da.
                   Bilo kako bilo
njega je to sve u smrt otjeralo
sve to skupa njega je ubilo.
Njega je ubilo sve što je podsjećalo
na vaš smijeh za uglom što zvoni podmuklo.
Sve što se zvalo vašim moralom,
sve to skupa njega je dotuklo.
Prijatno? Da.
                  Uostalom na kraju
ja s tugom mislim o tom
pjesnike često ubijaju
da bi ih citirali potom.



Evgenij Jevtušenko
« Last Edit: 12-06-2007, 01:02:47 by AquArius »

Offline Darker

  • Osnivac Farmacija foruma
  • Magistar daktilografije
  • ***
  • Posts: 6522
  • Gender: Male
Odg: Poezija i proza koju volimo
« Reply #14 on: 12-06-2007, 22:25:36 »
Sloboda

pio je vino čitave noći
i stalno mislio o njoj:
o načinu na koji hoda, govori i voli
i priča mu stvari koje liče na istinu
ali nisu,
i znao je boju svake
njene haljine
i njenih cipela - znao je oblik i krivinu
svake štikle
i noge koja je nosi.

i opet nije bila tu kad se vratio
i opet će doći sa tim smardom na sebi
i jeste
došla je u tri ujutro
gadna kao svinja što ždere balegu
i on izvadi kasapski nož
a ona vrisnu
i ustuknu ka zidu nihove bedne sobe
još uvek lepa
uprkos zadahu snošaja
i on iskapi vino iz čaše.

ta žuta haljina
koju najviše voli
a ona ponovo vrisnu

i on podiže nož
cimnu kaiš
pokida odeću pred njom
i odreza jaja.

poneo ih je u šakama
kao kajsije
bacio ih u šolju
i pustio vodu
a ona je i dalje vrištala
i soba je postala crvena.

BOŽE O BOŽE!
ŠTA SI UČINIO!

a on je sedeo i držao tri peškira
među nogama
ne mareći sada da li je otišla
ili ostala
da li nosi žuto ili zeleno ili
nema ništa na sebi.

i držeći se jednom rukom
pružio je drugu
i natočio novu čašu vina.

Bukovski :Bog :Bog :Bog :Bog

 

ALIMS :: Ministarstvo zdravlja :: Farmaceutska komora :: RFZO :: Farmaceutski fakultet
Sajt info: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: Disclaimer
Tekstovi objavljeni na ovom sajtu su autorsko delo i zajednicko vlasnistvo vlasnika www.farmaceuti.com sajta i autora tekstova. Dalja distribucija tekstova dozvoljena je iskljucivo u nekomercijalne svrhe i uz jasno citiranje izvora i autora poruke, kao i internet adrese na kojoj se original nalazi. Za sve ostale vidove distribucije, obavezni ste da prethodno zatrazite odobrenje od vlasnika www.farmaceuti.com sajta ili autora teksta. Kompletnu odgovornost za sadrzaj objavljenih tekstova kao i posledice koje mogu nastati usled objavljivanja snose iskljucivo njihovi autori, ciji je pseudonim oznacen pored sadrzaja teksta.
Copyright © 2006-2021 "Farmaceuti.com", all rights reserved - sva prava zadrzana