posao spisak apotekacenovnik lekovakontakt

Author Topic: SIONSKE TAJNE VELIKOG MAJSTORA  (Read 2141 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Offline Bred

  • The S[h]ef
  • Administrator
  • Doktor daktilografskih nauka
  • *******
  • Posts: 17763
  • Gender: Male
  • Ekser koji se istupi sam sebe bruka
    • Farmacija forum
SIONSKE TAJNE VELIKOG MAJSTORA
« on: 03-09-2006, 16:01:58 »

Kome je i kako Leonardo slao šifrovane
                  poruke? Veštinom autora knjige “Da Vinčijev kod” ni to,
                  bezmalo, više nije tajna. Dok se Da Vinči kupao u reci Den
                  Braun se prikrao i odneo mu odelo. Tako smo saznali i kako je
                  kodirao svoje slike i za koga je radio. Ispostavilo se da nije
                  radio jedino za crkvu, finansijski, najzaslužniju za nastanak
                  većine njegovih dela.

U vreme kada je živeo Leonardo, ako je neko i znao
                  drugačiju priču o delu i životu Isusovom, morao se plašiti da
                  o tome govori i sam sa sobom, a za javnu jeres mogla se
                  očekivati samo smrtna kazna. To je i suština problema oko koga
                  se tek sada, pravom najezdom knjiga i filmova o Da Vinčijevoj
                  tajni, digla tolika prašina. Den Braun je prvi imao pameti i
                  sreće da se seti stare priče, ali i dovoljno veštine da je
                  učini pitkom i jednostavnom, a da ipak zadrži čari zagonetke.
                  Čitaoci dužeg pamćenja znaju da je sve slično započelo još od
                  Denikena, zatim su se istom formulom poslužili autori knjige
                  „Sveta krv i sveti gral“. Odmah potom je objavljeno
                  „Mesijansko proročanstvo“, „Ime ruže“, Umberta Eka, a na
                  sličnom vetru prohujala je i Džoana Rouling, dečijom verzijom
                  starih mitova i tajni. Iako je književni put već bio duboko
                  utaban, nije čudno da je Den Braun ipak uspeo da stvori još
                  jednog bestseler giganta. Tajna njegovog uspeha počiva na
                  ozbiljnom naporu da istraži manje-više dobro poznat mit o
                  istorijskoj prevari pod okriljem crkve, a s druge strane, na
                  činjenici da prikazuje uglavnom nepoznate detalje iz života
                  „dobrih momaka“, kao što je Leonardo, i pokaže sa koliko
                  umešnosti i sa koliko rizika su ipak uspevali da proture
                  istinu.
Naravno, hrišćanska crkva je
                  lako primetila da je zahvaljujući Den Braunovoj knjizi dospela
                  u centar pažnje. Ubrzo posle njenog objavljivanja, 2003.
                  godine, pojavila se i knjiga „Dešifrovan Da Vinčijev kod“, u
                  kojoj se deo po deo demontiraju gotovo sve Den Braunove teze.
                  Crkva je to morala da učini i to je potpuno razumljivo. Već
                  dve hiljade godina ona postoji zahvaljujući veri svojih
                  sledbenika, a to je i po definiciji jasno podrazumevalo
                  verovanje bez dokaza. I da je Crkva htela, to ne bi moglo biti
                  drugačije. Zvuči gotovo neverovatno, ali, ipak, do danas
                  Crkva, uz pomoć svih istoričara i arheologa sveta, nije bila u
                  stanju da nađe bilo kakav ubedljiv dokaz za ono u šta želi da
                  njeni sledbenici veruju. Sada su Den Braun i njegova „sorta“
                  dodali novo ulje na vatru na kojoj Crkva lagano dogoreva. U
                  tome je i tajna uspeha „Da Vinčijevog koda„. On je uspeo da
                  prosečno obaveštenog čitaoca dovede do vrhunskog ushićenja –
                  iako sasvim prosečnim avanturističko-kriminalističkim romanom
                  – jer je opšte prihvaćenu „istinu“ prikazao u neočekivanom i
                  potpuno novom svetlu.
                 Uzimajući Leonarda, najuniverzalniji um koji je svet ikada
                  imao, i iz središnjeg vremena najveće crkvene moći, Den Braun
                  veruje da pronašao krunski dokaz da nas je svih ovih vekova
                  Crkva skandalozno varala – i to namerno varala.
(http://server6.theimagehosting.com/image.php?img=mit4.jpg)

Za ovu svrhu, Leonardo se zaista pokazao kao idealan
                  instrument. Leonardove slike odista odišu pozivom da budu
                  pažljivo istražene. Posmatrajući celinu dela, lako je uočiti
                  da on nikada nije naslikao raspeće Hristovo, što je u
                  umetnosti tog doba predstavljalo nezaobilaznu vežbu. Nije
                  preterivao ni u slikanju hrišćanskih motiva. Kompoziciju je
                  gradio matematičkom preciznošću. Pravio je ncrte za tenkove,
                  padobrane, helikoptere i automobile. Ni mnogo godina posle
                  njega lekarima nisu bili potrebni bolji anatomski atlasi od
                  onih koje je stotinama crteža, preslikanih in vivo, sačinio
                  Leonardo. Čovek kome je nauka ležala u kičici (mada je mahom
                  slikao prstima) veoma je držao do toga da pogledom znalca –
                  super pogledom („super vedere“) – i poklonikom božanskog
                  poretka prirode, tačno prenese istinu i znanja.
Leonardo je u svakom pogledu bio čovek za koga je njegov
                  biograf, Vazari, mirno mogao da kaže da je „mislio jeretički“.
                  Tvrdio je da su slikari, sa svojom nadmoćnom sposobnošću
                  viđenja, savršeni medijumi za prenošenje znanja. Kada se tome
                  doda podatak da on, na trinaest hiljada stranica svojih
                  rukopisa, nikada nije pomenuo Isusa, onda se da naslutiti o
                  kakvoj istini je razmišljao kada je slikao i šta je želeo da
                  kaže, ako ne svojim savremenicima, a ono ljudima koji kao mi
                  danas čitaju Den Braunovu knjigu.
                  Den Braun ili nije želeo ili nije znao da saopšti potpunu
                  istinu o Leonardovoj skrivenoj nameri. Mnogo više toga učinili
                  su potonji pisci, oslonjeni na Braunov bestseler. Ono što je
                  Den Braun ostavljao čitaocu samo da nasluti, da zagolica
                  njegovu maštu, Martin Lun, autor knjige (nedavno objavljena i
                  kod nas) „Ključ za Da Vinčijev kod“, ništa ne ostavlja
                  nedorečeno. Onoliko koliko su vremenom popuštale crkvene
                  stege, tek 300 do 400 godina kasnije postala je očiglednija
                  prava Leonardova namera.
Tek sada sa zaprepašćenjem otkrivamo da je Leonardo, ne
                  samo pripadao, već je bio i jedan od velikih majstora Sionskog
                  priorata, odmah posle Botičelija i pre maršala Francuske,
                  Burbona, viceguvernera Langdoka i Milana. Leonarda, kao i
                  Botičelija, u red sionskog priorata uveo je Andrea del Veroki,
                  kod koga je sa petnaest godina započeo školu slikarstva.
Reč kriptologija potiče od grčke reči «kriptos” što
                        znači ,,skriven”, i ,,logos”, što znači ,,reč”. Prvi za
                        koje je zabeleženo da su koristili kriptografiju bili su
                        Grci Spartanci, oko 400. godine p.n.e. Oni su koristili
                        palicu sa šifrom kako bi vojni zapovednici mogli da
                        tajno komuniciraju. Poruka je bila napisana na komadu
                        kože ili pergamenta i omotana spiralno oko kupaste
                        palice. Kad bi se razmotala, poruka je izgledala kao
                        zbrka slova i mogla je da se čita jedino ako bi je
                        omotali oko druge kupaste palice potpuno iste veličine i
                        proporcija.
                        Atbašova šifra je sistem u kome poslednje slovo
                        predstavlja prvo, a pretposlednje slovo drugo. U rimskom
                        pismu, ona izgleda ovako:
                        NORMALAN TEKST: abcdefghijklm
ŠIFROVAN TEKLST:
                        ZYXWVUTSRQPON
NORMALAN TEKST: nopqrstuvwxyz
                        ŠIFROVAN TEKST: MLKJIHGFEDCBA
                        Tu šifru je otkrio dr Hju Dž. Šonfild. Dr Šonfild je
                        bio jedan od izvornih istraživača koji su radili sa
                        rukopisima sa Mrtvog mora i na svojoj izuzetno značajnoj
                        knjizi o biblijskoj istoriji ,,Zavera na Pashu”. Onje
                        primenio tu šifru na neke svitke koji su inače bili
                        nečitljivi njegovim kolegama istraživačima. Ona je
                        korišćena da se sakriju imena u tekstovima esena,
                        zadokita i nazarena u prvom veku. U stvari, prvi su je
                        koristili pisari iz 5. veka p.n.e. koji su pisali Knjigu
                        proroka Jeremije. Ona je jedan od nekoliko sistema
                        šifrovanja koji se koriste u hebrejskom jeziku.
                        U ,,Mesijanskom zaveštanju”; Bejdžent, Li i Linkoln
                        su napisali da dr Šenfild u ,,Esenskoj Odiseji” opisuje
                        kako je bio fasciniran Bafometom koga su obožavali
                        vitezovi templari i primenio je Atbašovu šifru na reč
                        ,,Bafomet”. Na svoje iznenađenje, otkrioje da se reč
                        pretvorila u ,,Sofia”, što na grčkom znači ,,mudrost”.
                        Reč ,,Bafomet” se na hebrejskom piše na sledeći
                        način, imajući u vidu da Jevreji pišu s desna na levo:
                        taf)(mem)(vav)(pe)(bet)
                        Kad je primenio Atbašovu šifru na to, Sonfild je
                        otkrio sledeće:
                        (alef)(yud)(pe)(vav)(shin)
                        što je grčko ,,sofia” napisano na hebrejskom s desna
                        na levo.
                     Sofia” ne znači samo ,,mudrost”. Sofija je takođe
                        boginja koja bi trebalo da bude Božija nevesta. Mnogi
                        veruju da su vitezovi templari obožavali tu boginju.
           
              Na osnovu poznate mitologije – a o njima se zna manje nego
                  o templarima ili masonima – Sionski priorat je bio jedan od
                  najstarijih tajnih društava, stariji, a moguće je čak i
                  osnivač templara. Martin Lun ovako sažima istoriju priorata:
                 U vezi sa Sionskim prioratom u Francuskoj nacionalnoj
                  biblioteci postoje dva dokumenta koja su bila posebno značajna
                  za Bejdženta, Lija i Linkolna kada su 1982. pisali svoju
                  autoritativnu knjigu ,,Sveta krv, Sveti Gral” koja se bavi
                  Merovinškom lozom. Prvi su zagonetni Tajni dosijei, zbirka
                  naizgled nepovezanih dokumenata koji su na tajanstven način
                  povremeno dodavani i oduzimani. Drugo delo je poznato kao
                  ,,Cr-vena Zmija” (Le Serpent Rouge), i njega je možda napisao
                  Zan Kokto jer odiše njegovim stilom. Ono sadrži genealogiju
                  Merovinga, tlocrt crkve Sen Sulpis i trinaest pesama koje se
                  odnose na znake zodijaka (uključujuči i trinaesti znak ubačen
                  između škorpije i strelca: Ofiukus, ,,0naj koji drži zmiju”).
                  Autori kojima se pripisuju oba ta dokumenta (ukupno četvorica)
                  umrli su pod nerazjašnjenim okolnostima.
                 Za Sionski priorat, ili ,,Preiure de Sion”, kako se zove u
                  Francuskoj, kaže se da potiče od gnostičkog ili hermetičkog
                  društva kojeje vodio jedan egipatski mudrac po imenu Ormus oko
                  46. godine. ,,Ormus”je takođe podnaziv koji je Sionski priorat
                  usvojio 1188. g. kada je promenio ime, a zvao se “Sionski
                  red”. Tada su oni o sebi govorili kao o “Ordre de la
                  Rose-Croix Veritas” (redu pravog ružinog krsta), što ukazuje
                  na to da je Sionski priorat zapravo izvorni red rozenkrojcera.
                 Istoričari nisu znali ni za kakvu organizaciju koja se
                  odnosi na Sion sve do srednjeg veka. Opatiju Orval u Steneju
                  (jednom nazvanu ,,Satanikum”) smeštenu u Ardenima u severnoj
                  Francuskoj, 1070. g. osnovala je grupa monaha iz Kalabrije, u
                  Italiji, predvodena merovinškim ,,Princem Medvedom” (za koga
                  se govorkalo da je praunuk Dagoberta II, Sigisbert VI).” </P>
                  <P>Ti monasi su stvorili osnovu sionskog reda sa kojim su se
                  stopili, zajedno sa templarskim redom Godfroa de Bujona 1099,
                  godinu dana nakon štoje on osvojio Jerusalim. Godfroa de Bujon
                  nije bio samo lorenski vojvoda. Kao potomak Dagoberta II, on
                  je, kao Meroving, bio zakoniti kralj. Stenej je bio jedan od
                  dva glavna grada Merovinga. U obližnoj Svetoj šumi, Vevr,
                  kralj Dagobert II je ubijen u lovu 23. decembra 679, kada je
                  kako tvrdi Den Braun, uboden u oko dok je spavao pod drvetom.
               
                  Izgleda da je preokupacija Sionskog priorata oduvek bila da
                  na evropske prestole vrati dinastiju Merovinga i njihovu lozu,
                  koja je izgubila svoje nasledno pravo posle Dagobertovog
                  ubistva. Pomoću raznih političkih sporazuma i brakova, sa tom
                  lozom su se vremenom orodile mnoge aristokratske i kraljevske
                  porodice, kao što su Blanšfor, Gizor, Sen Kler, Monteskje,
                  Monpeza, Poe, Luzinjan, Plantar i Habsburg Loren. Zapisi iz
                  tog vremena potvrđuju da je sedište Reda bila Opatija Notr Dam
                  na planini Sion, koja leži južno od Jerusalima. Bila je dobro
                  utvrđena i sagrađena na ruševinama jedne vizantijske bazilike.
                  Pjer Plantar je dugo godina bio Veliki majstor
                        Priorata
                  Ono što možda nije tako sigurno, jeste tvrdnja da Sionski
                  priorat ima dobro dokumentovanu istoriju obožavanja svete
                  žene”, i da poštuje Mariju Magdalenu, koju smatra Hristovom
                  ženom, kao otelotvorenje tog ženskog principa. Den Braun
                  posebno skreće pažnju na Leonardovu “Poslednju večeru”. Prema
                  njegovom tumačenju, levo od Isusa je naslikana figura žene,
                  Marije Magdalene, kojoj se, u pretećem stavu, sa rukom pod
                  njenim grlom, obraća apostol Pavle, njen smrtni neprijatelj.
                  Zanimljivo je da je Vatikan, 1986. godine, zvanično objavio da
                  crkva odbacuje ranije tumačenje uloge Magdalene, po kome je
                  ona bila samo obična bludnica.
                 Ovaj red je iznenada postao poznat i široj javnosti kada je
                  u mnogim zemljama sveta, pa i kod nas, objavljena knjiga
                  „Protokol sionskih mudraca“ u kojoj se propoveda
                  antisemitizam, a Jevreji se okrivljuju za „sve“. Nikada,
                  međutim, nije potvrđeno da spis ima bilo kakve veze sa
                  Sionskim prioratom. Priorat danas spada u najtajnije od svih
                  tajnih društava. Nalazi se u okrilju Templara i u
                  hijerarhijskoj lestvici zauzima vrhovno mesto. Jedna od
                  najpoznatijih legendi o prioratu vezana je za Ren l Šato i
                  opata Beržije Sonijera i njegovo tajanstveno otkriće tokom
                  obnove crkve. Sa onim što je pronašao otišao je u Pariz, a
                  kada se vratio u Ren l Šato, !888, bio je bogat čovek. Crkvu
                  je bogato ukrasio čudnim ornamentima, kao što je ogromni
                  sakati đavo sa posudom svete vodice. Iznad vrata je dao da se
                  napiše: “Užasno je ovo mesto”.
                  Jedine činjenice koje mogu nešto da objasne su dve slike
                  koje je Sonijer kupio za vreme svog boravka u Parizu -
                  Tenijeovog “Svetog Antuna Isposnika” i Pusenove “Pastire iz
                  Arkadije”.
                                         Na slici je jedan od dokumenata reda koji se,
                        navodno, odnosi na skriveno blago Templara u Ren L
                        Šatou, u Francuskoj.
                  Sakati đavo je prepoznat kao Asmodeus, čuvar legendarnog
                  blaga kralja Solomona. Pretpostavljalo se da je šifrovani spis
                  odveo Sonijera do blaga - možda blaga Katara, jeretičke sekte
                  s početka 11. veka, a čiji su poslednji sledbenici živi
                  spaljeni 1243. godine, pošto su pobeđeni u Montsagaru. Neki
                  su, opet, mišljenja da su bogatstvo predstavljale svete
                  knjige.
                  Henri Linkoln (jedan od autora knjige “Sveta krv i sveti
                  gral”), pružio je zanimljivo rešenje ove zagonetke. On je
                  uspeo da dešifruje Sonijerov spis (ili bar tvrdi da ga je
                  njegov kompjuter dešifrovao) i da otkrije skrivene poruke
                  kupljenih slika, naročito Pusenove, na kojima se nalazi grob
                  iz okoline Ren l Šatoa. Linkoln je ubeđen da je Sonijerova
                  tajna krajnje jednostava. Ren l Šato je nekad nosio naziv
                  Ereda i bio je značajan centar Reda Templara, posvećenog
                  čuvanju Jeruselemskog hrama. Linkoln je otkrio činjenicu da su
                  Templari u čvrstoj vezi sa Sionskim prioratom. Takođe je
                  potvrdio da su Rozenkrojceri iz sedamnaestog veka bili u
                  stvari kaluđerski red Siona.
                  Još uvek ostaju mnoge nepoznate činjenice. Kada je Sonijer
                  umirao, ispovedio se svešteniku, kasnije duboko uzbuđenom onim
                  što je čuo. Sonijer je, u stvari, bio razrešen svojih dužnosti
                  sveštenika 1910. godine, ali je i dalje nastavio da drži misu
                  u kapeli koju je sam izgradio. Da li je Sonijer bio neka vrsta
                  đavolovog sledbenika ili član tajnog magijskog reda? Linkoln
                  na ova pitanja nije umeo da odgovori, ali je bar na zanimljiv
                  način pristupio razrešavanju ove neobične zagonetke.
                  Ako bi se istina o Leonardu, Sionskom prioratu, templarima,
                  masonima i drugim, autentičnim tajnim redovima, potražila
                  dublje u istorijskom vremenu, naišlo bi se na temeljnije
                  uporište svega što je bilo suprotstavljeno hrišćanskim
                  učenjima. Taj put neminovno vodi ka gnosticima. Mnogi su
                  skloni da veruju da je u njihovim, tzv. „apokrifnim spisima“
                  sačuvana prava slika o suštini Isusove misije. Njihova priča
                  je vekovima pažljivo prenošena i čuvana, sa namerom da se seme
                  raspe kada tlo postane pripremljeno i plodno. Taj trenutak se
                  čekao svih ovih dve hiljade godina, ali uvek, ako bi seme
                  gnostika počelo da klija, Crkva je uspevala da preko njega
                  razastre korov straha, inkvizicije, otkupa grehova...
                  Tu istinu je, nesumnjivo, poznavao i Leonardo i nikada se
                  nije gnušao crkve, bez obzira što mu je „prava“ istina, ipak,
                  bila draža.
        Aleksandar Milinković
<a href="http://www.planeta.org.yu/15/11mitovi.htm" rel="nofollow">Izvor[/url]


 

ALIMS :: Ministarstvo zdravlja :: Farmaceutska komora :: RFZO :: Farmaceutski fakultet
Sajt info: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: Disclaimer
Tekstovi objavljeni na ovom sajtu su autorsko delo i zajednicko vlasnistvo vlasnika www.farmaceuti.com sajta i autora tekstova. Dalja distribucija tekstova dozvoljena je iskljucivo u nekomercijalne svrhe i uz jasno citiranje izvora i autora poruke, kao i internet adrese na kojoj se original nalazi. Za sve ostale vidove distribucije, obavezni ste da prethodno zatrazite odobrenje od vlasnika www.farmaceuti.com sajta ili autora teksta. Kompletnu odgovornost za sadrzaj objavljenih tekstova kao i posledice koje mogu nastati usled objavljivanja snose iskljucivo njihovi autori, ciji je pseudonim oznacen pored sadrzaja teksta.
Copyright © 2006-2020 "Farmaceuti.com", all rights reserved - sva prava zadrzana