posao spisak apotekacenovnik lekovatekstovikontakt

Author Topic: Tajna adaptacije jedinke  (Read 1718 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Offline Bred

  • The S[h]ef
  • Administrator
  • Doktor daktilografskih nauka
  • *******
  • Posts: 17763
  • Gender: Male
  • Ekser koji se istupi sam sebe bruka
    • Farmacija forum
Tajna adaptacije jedinke
« on: 03-09-2006, 18:48:21 »

Marko Andjelković, profesor Biološkog fakulteta i dopisni
                  član SANU

Nauku o životu je zavoleo na prvoj «naučnoj
                  ekskurziji». Posle svršenog osmog razreda, pošao je sa
                  profesorom biologije Zdravkom Vučkovićem i jednim svojim
                  drugarom da u pećinskim izvorima despotovačkog kraja skupljaju
                  gamaruse. Profesor je tom prilikom na specifičan način upoznao
                  dvojicu učenika sa biološkim radom. Marku Andjelkoviću se
                  profesorov pristup veoma svideo. Bila je to ljubav na prvi
                  pogled, koju će, kaže, samo jednom, kratko, izneveriti. «Bio
                  sam u drugom razredu čuvene Druge beogradske gimnazije, kada
                  je, ako se ne varam, lansiran «Sputnjik». Pod uticajem tog
                  dogadjaja počeo sam da razmišljam o fizici kao svom budućem
                  pozivu».
Već u trećem razredu je znao da će studirati biologiju.
                  Maturski rad «Život pčela» kod profesora Ljubice Markov (reći
                  će «jedne divne žene») je konačno raspršio sve pritajene želje
                  roditelja i strica lekara da upiše medicinu. «U familiji su
                  govorili: ti si odličan djak, šta će ti biologija?», seća se
                  danas ugledni istraživač i nastavnik na Katedri za genetiku
                  Biološkog fakulteta u Beogradu.
Dobra kuća Marko Andjelković je u Institutu za
                        biološka istraživanja «Siniša Stanković» od prvog dana
                        svoje naučne karijere.
- Nikada nisam ostavio Institut niti
                        prestao da se bavim genetikom populacije. Iskoristio sam
                        zakonsku mogućnost raspodele radnog vremena, 70 odsto na
                        fakultetu, 30 u institutu. Institut je veoma dobra kuća
                        - kaže prof. Andjelković. - Nema dobrog univerzitetskog
                        nastavnika bez solidnog naučnog rada, a naš Biološki
                        fakultet većini nastavnika ne može da pruži soldine
                        uslove za naučni rad. Najzad, ima u tome i malo
                        nostalgije. Prva ljubav zaborava nema. Svi moji
                        saradnici rade u našoj laboratoriji u institutu. Dugo
                        godina sam bio i rukovodilac Odeljenja za genetiku, koje
                        postoji od osnivanja instituta... Institut je nastao
                        spajanjem dva Akademijina instituta: za ekologiju i za
                        genetiku i razviće.
Ali za ovog rodjenog Dorćolca biologija je bila sudbina,
                  kao što je to za nekog politika, a genetika biološka
                  disciplina kojoj je jedino mogao da se preda bez ostatka. Tri
                  lekcije iz genetike u okviru evolucije, koju je predavao
                  profesor Radoman, bile su dovoljne da dešifruje tajnu svog
                  naučnog poziva.
- Bio sam na trećoj godini studija a moja generacija još
                  nije imala genetiku kao poseban predmet. Bili smo genetički
                  neobrazovani. U šali volim da kažem da sam samouk genetičar,
                  mada to nije tačno. Čitajući udžbeničku literaturu, ja sam se
                  kod svojih tadašnjih profesora sve više interesovao za ovu
                  biološku disciplinu, ali na Biološkom fakultetu nije bilo onih
                  koji su se time bavili. Govorili su da budem strpljiv jer će
                  se docent Marinković uskoro vratiti iz Amerike i držati kurs
                  iz genetike - priča profesor Marko Andjelković.
Vratio se kaže profesor Marinković, vreme je prolazilo, ali
                  predmet još nije bio formiran. Na izmaku strpljenja jednog
                  dana je pokucao na vrata profesorovog kabineta i samouvereno
                  saopštio: «Želim da se da se bavim genetikom, ali o genetici
                  ne znam ništa. Da li se slažete da probam?» Prijatno
                  iznenadjeni profesor se složio.
Tako je budući doktorant profesora Dragoslava Marinkovića
                  zakoračio u jednu u nas dotad malo poznatu oblast savremene
                  nauke.
- Istina, mene je u to vreme privlačila problematika vezana
                  za selekciju i oplemenjavanje organizama, ali me je oblast
                  kojom se bavio profesor Marinković uputila u pravcu genetike
                  populacije u najširem značenju i u njoj sam ostao do dana
                  današnjeg - kaže Marko Andjelković, od poslednjih izbora i
                  dopisni član Odeljenja hemijskih i bioloških nauka SANU.
Pored akademika Marinkovića, Andjelković «svojim
                  profesorom» smatra i Ditera Šperiha, najpre profesora
                  Medicinskog fakulteta u Beču, a zatim Biološkog fakulteta u
                  Tibingenu, koji je, kako kaže, bio i ostao jedan od najvećih
                  eksperata za inverzioni polimorfizam kod drozofile subobskure
                  (Drosophila subobscura).
- Bio sam kod prof. Šperiha u Beču na naučnom usvaršavanju,
                  a u Tibingenu njegov asistent. Pored istraživanja inverzionog
                  polimorfizma, istraživali smo gensko-enzimski polimorfizam,
                  koristeći tada posve novu metodu elektroforeze, što je
                  početkom sedamdesetih godina bio hit populacione genetike -
                  kaže.
Profesor Andjelković se, praktično, od doktorata (Genetičke
                  promene izazvane selekcijom za sposobnost parenja pri odsustvu
                  svetlosti kod Drosophila subobscura, 1978) bavi fundamentalnim
                  istraživanjima. Istražujući polimorfizam amiloznog lokusa kod
                  drozofile, na primer, interesovao se kako za varijabilnost
                  strukture gena, tako i za varijabilnost genske regulacije.
-Pokušavao sam da oba aspekta genske varijabilnosti spojim
                  i odgovorim na pitanje kako genska varijabilnost i koji njeni
                  aspekti doprinose adaptivnim procesima u populaciji. Taj
                  naučni zadatak privodim završetku, mada se na tome još radi.
                  Pored proučavanja populaciono-genetičkog aspekta
                  inverzionog polimorfizma drozofile subobskure, problem
                  klasifikacije tog polimorfizma kao tzv. rigidnog, takodje je
                  bio predmet Andjelkovićeve naučne radoznalosti:
                  - Čuveni profesor Teodosijus Dobžanski je proučavajući
                  inverzioni polimorfizam drozofile pesudoobskure (Drosophila
                  pseudoobscura) došao do rezultata koji su jasno pokazivali
                  zavisnost promenljivosti frekvencije odredjenih genetskih
                  aranžmana od promene ekološkog faktora. Zbog toga je taj
                  polimorfizam nazvao fleksibilnim. Rezultati dobijeni na
                  drozofili subobskuri nisu pokazivali tako jednoznačnu
                  povezanost promenljivosti sredine i inverzionog polimorfizma
                  pa je taj polimorfizam okarakterisan kao rigidan. Sve više
                  rezultata do kojih sam dolazio naveli su me da preispitam
                  opravdanost svrstavanja inverzionog polimorfizma drozofile
                  subobskure u rigidan tip. Bila je to tema i mog pristupnog
                  predavanja u Odeljenju hemijskih i bioloških nauka SANU - kaže
                  Andjelković.
Tom prilikom je prikazao sintezu rezultata izučavanja
                  inverzionog - olimorfizma populacija drozofile subobskure na
                  centralnom Balkanu. - Mislim da sam uspeo (radovi su dobro
                  primljeni) da pokažem da taj polimorfizam nije rigidan već je
                  zbog stepena njegove složenosti kompleksnija interakcija sa
                  sredinom. Dok jedna vrsta inverzioni polimorfizam ima
                  zastupljen na jednom od svojih pet hromozoma, ova ima na svih
                  pet. To znači - veli prof. Andjelković - da se delovi te
                  slagalice mnogo suptilnije menjaju u zavisnosti od
                  specifičnosti uslova sredine.
Profesor Marko Andjelković je, sa saradnicima, na širem
                  prostoru i u dužem vremenu proučavao ponašanje populacija
                  subobskure u prirodnim uslovima što je bitno različito od
                  odredjenih laboratorijskih istraživanja gde je razne vrste
                  polimorfizma «lako naterati» da se ponašaju ovako ili onako.
Lekcija prof. Šperiha
- Kao vrlo mlad asistent na
                        usavršavanju kod profesora Šperiha u Beču naučio sam
                        jednu dobru lekciju. Pozvao me je jednom prilikom u
                        svoju kuću, na večeru, što je za mene bila posebna čast.
                        Poznavao je prof. Marinkovića i raspitivao se o naučnom
                        radu iz genetike kod nas. Dobro se sećam da sam rekao da
                        grupa profesora Marinkovića i još neke istraživačke
                        grupe rade dobre i moderne stvari, a druge grupe nešto
                        nemoderno. Upitao me je šta je to «nemoderno». Nije
                        čekao moje objašnjenje, nego me je dobronamerno,
                        kolegijalno, poučio za čitav život rekavši: «U nauci
                        nema moderno i nemoderno, postoji samo nešto što je
                        naučno opravdano ili nije». Ljudi koju tu lekciju nisu
                        naučili i dalje prave greške, ja sam je, na sreću,
                        naučio u pravo vreme.
Profesor Diter Šperih je, smatra važnim
                        da napomene prof. Andjelković, imao nameru da kompletnu
                        laboratorijsku opremu pokloni beogradskom Biološkom
                        fakultetu. Zbog činjenice da naša zemlja nije član EU,
                        naši carinski propisi su zahtevali preobimnu
                        birokratsko-papirološku proceduru, koja je za vremešnog
                        profesora bila neprihvatljiva. I Šperihova laboratorija
                        je umesto u Beogradu završila u Debrecinu (Madjarska).
                        -Radili smo u prirodnim uslovima i uočili da se inverzioni
                  polimlorfizam menja u zavisnosti od staništa na odredjenom
                  lokalitetu (Goč, Jastrebac). Posmatrali smo hrastovu i bukovu
                  šumu koje su vrlo dobro fitocenološki diferencirane. Znamo da
                  se te šume razlikuju i po prosečnoj vlažnosti, i po prosečnoj
                  osunčanosti, i po prosečnoj temperaturi, odnosno da su po
                  svemu ekološki diferencirani sistemi. Dobili smo značajne
                  razlike u frekvencijama pojedinih inverzionih tipova.
                  Interesantne rezultate u ekološko-genotoksikološkom smislu
                  dobili smo i proučavanjem inverzionog polimorfizma drozofile
                  subobskure u zavisnosti od ritmike dnevne aktivnosti jedinki
                  ove vrste. Tu u adaptivnim procesima odredjenu ulogu igraju
                  genski kompleksi sadržani u pojedinim inverzijama.
I ranije se znalo da se frekvencija inverzija i inverzioni
                  kompleksi kod drozofile subobskure u Evropi (kasnije su
                  utvrdjeni i u Južnoj Americi, gde je uneta vsrta) značajno
                  menjaju sa geografskom širinom, ali je profesor Andjelković sa
                  saradnicima taj fenomen registrovao na jednom relativno malom
                  prostoru (Srbija i Crna Gora), od Apatina do poluotka Luštice,
                  koji karakteriše bogatstvo biološkog diverziteta.
- Da je reč o rigidnom polimorfizmu, on na tom malom
                  području ne bi smeo da se značajno menja u nekim aspektima. Mi
                  smo na tom području dobili preslikavanje klinalnog rasporeda
                  kakav se sreće u celokupnom arealu ove vrste.
Sa svojim američkim prijateljima Džefom Pauelom, sa Jelskog
                  univerziteta, i Čarlsom Tejlorom (Karolina) prof. Andjelković
                  je na ostrvu Mljetu kod Dubrovnika proučavao specifične
                  aspekte ekologije drozofile subobskure.
- Posmatrali smo izbor staništa, kao zanimljiv vid genetike
                  populacije. Jedinka bira stanište zavisno od genotipa. To nije
                  slučajno rasprostiranje jedinki u prostoru, već one traže
                  stanište u kome će se svojom genostrukturom najbrže adaptirati
                  - ističe Andjelković. - To je prva ostrvska populacija u ovom
                  delu Balkana koju smo analizirali.
Istraživanja ovog tipa su vršena i na Fruškoj gori, s time
                  što su u obzir uzete i neke druge vrste drozofile (Drosophila
                  melanogastar Drosophila similans i dr.) kao što su žute mušice
                  koje sleću na vino ili pivo. «Pored razmatranja ponašanja u
                  uslovima prirodnih staništa, interesovali smo se za adaptaciju
                  ovih vrsta na specifična staništa, kao što su vinski podrumi»,
                  kaže prof. Andjelković, uz opasku da je u ovom slučaju «nauka
                  bila spojena sa hedonizmom istraživača i uživanjem u
                  fruškogorskim vinima».
Kao docent, pre četvrt veka, prof. Andjelković je držao
                  nastavu iz predmeta Genetičke posledice narušavanja ekoloških
                  sistema. Od početka devedesetih drži tri kursa: Osnove
                  genetičke toksikologije, Populaciona genetika i Osnova
                  genetike i genotoksikologije. Držao je predavanja i na drugim
                  fakultetima Univerziteta u Beogradu i na Univerzitetu u
                  Podgorici.
- Počeo sam sa ekogenotoksičnim pristupom i
                  genotoksikologijom - priča prof. Andjelković. - Krajem 70-ih i
                  početkom 80-ih zagadjenja su u celom svetu bila sve veća i to
                  me je navelo da u svoj naučni rad uključim i aspekte
                  genotoksikologije i ekogenotoksikologije, koja je praktično
                  poddisciplina genetike populacije. Isti fenomen ali za
                  specifične uslove zagadjenja sredine.
Naš sagovornik kaže da se zagadjenje prirodne sredine kreće
                  u dva pravca. Ima slučajeva kada nema agensa koji neposredno
                  deluju na genetski materijal. To znači da neće izazvati
                  nikakve promene na genetskoj mapi, ali mogu deformisati i
                  drastično izmeniti sredinu. Neki vidovi aerozagadjenja ne
                  sadrže mutagenu supstancu ali izazivaju drastičnu promenu
                  sredine. Šta imamo kao posledicu? U promenjenoj sredini, pri
                  postojećoj raznovrsnosti organizama, menja se njihov adaptivni
                  sistem i prirodna selekcija deluje u pravcu koji diktiraju
                  novostvoreni uslovi.
S druge strane, objašnjava profesor Andjelković, ako su
                  mutageni faktori sastavni deo zagadjivača, izazivaju mutacije
                  koje narušavaju adaptivni sistem populacije, pri čemu prirodna
                  selekcija menja pravac i intenzitet svog delovanja. U tome je
                  značaj proučavanja i zaštite opšteg biodiverziteta i
                  utvrdjivanja genetske raznovrsnosti za razvoj živog sveta.
                  Primena genetike populacije se sve više ogleda kroz
                  konzervacionu genetiku. Utvrdjivanje genetske raznovrsnosti
                  organizama koje čovek gaji i koristi ima za cilj poboljšanje
                  samih sorta i rasa. Utvrdjivanje genetske raznovrsnosti kod
                  ljudi, pak, daje mnoge dragocene podatke i može se iskoristiti
                  za poboljšanje opšteg kvaliteta života (preventiva u medicini,
                  specifične terapije).
Andjelkovićev radoznali naučni duh privlače i balkanske
                  klisure, ti specifični refigijumi bogati endemskom florom i
                  faunom.
Bibliografija prof. dr Marka
                        Andjelkovića sadrži više od 220 jedinica, citiranih oko
                        300 puta. Od 86 dosad publikovanih naučnih radova
                        (ekološka genetika, genetika populacije, genetička
                        toksikologija i ekološka genotoksikologija) 44 je
                        objavljeno u renomiranim medjunarodnim časopisima:
                        Experimental Gerontology, Evolution, The American
                        Naturalist, Genetics, Genetica, Genetic Selektion
                        Evolution, Japonese Journal of Genetics, Mutation
                        Research, Animal Behavior, Hereditas, Genes and Genetic
                        Systems i drugim. Ovome treba dodati i 40 naučnih
                        saopštenja na značajnim medjunarodnim skupovima.
Koautor je knjige «Genotoksični agensi»
                        (sa Draženom Zimonjićem i Nadeždom Savković), Naučna
                        knjiga, Beograd 1990.Učestvovao je u realizaciji
                        dvadesetak naučnoistraživačkih projekata pri čemu je
                        često i rukovodio radom u okviru projekata i projektnih
                        zadataka. Učestvuje u radu ekspertskih tela resornih
                        ministarstava.
U profesorovom kabinetu u Institutu za biološka
                  istraživanja «Siniša Stanković» uočljiva je fotografija
                  profesora Dobžanskog, grafički portret Sigumnda Frojda sa
                  legendom What's on a man's mind (Šta mi je na umu?) i
                  geofizička mapa Srbije sa idejom vodiljom tragično uklonjenog
                  s prestola kralja Aleksandra Obrenovića – Srbija preča od
                  svega. Ova misao tako nedostaje danas ne samo srpskoj nauci,
                  nego i politici, pre svega politici, jer ona bitno odredjuje
                  čitav društveni život. Pitamo profesora gde je mesto Srbije u
                  svetskoj nauci?
- Ne postoji svetska nauka sama po sebi - kaže Marko
                  Andjelković, u svetu medju genetičarima znano ime. - Naučna
                  istraživanja se ne vrše u nekom nedefinisanom prostoru, nego u
                  konkretnoj državi, u odredjenom istorijskom trenutku. Svaka
                  država definiše svoju naučnu politiku ili bi trebalo da je
                  definiše. Srbija, na žalost, nikada nije imala jasno
                  definisanu naučnu politiku, nema je ni danas, ali su uslovi za
                  naučni rad ranije bili manje restriktivni a odliv mozgova
                  manji. Sada su, medjutim, vrlo male mogućnosti odlaženja u
                  renomirane laboratorije na usavršavanje, posle čega sledi
                  povratak i nastavak rada u zemlji. Uprkos svemu, sticajem
                  okolnosti, uspeo sam da formiram skladan istraživački tim
                  polazeći od stava da su ideje uvek individualne, a realizacija
                  kolektivna.
Istraživački tim profesora Andjelkovića čine: docent Marina
                  Stamenković-Radak, naučni saradnik Tatjana Savić, asistenti
                  Predrag Kalajdžić i Gordana Rašić, istraživač pripravnik
                  Aleksandra Patenković. «Očekujem da Marina bude lider tog
                  tima, koji će biti proširen novim saradnicima», kaže.
Kada se umori od predavanja, laboratorijskih i terenskih
                  ispitivanja i ekspertskih poslova, prof. Andjelković se na
                  koji dan skloni u Slankamen, na obalu Dunava.
Ova velika reka na ovom delu svog toka kroz Srbiju
                  privlači interesantne ljude, različitih životnih istorija,
                  zanimanja i karaktera. Ali, zajednička im je ljubav prema reci
                  i ona ih povezuje. Uz pecanje (tzv. varaličarenje), to
                  druženje me relaksira i puni baterije.
Miloslav Rajković


 

ALIMS :: Ministarstvo zdravlja :: Farmaceutska komora :: RFZO :: Farmaceutski fakultet
Sajt info: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: Disclaimer
Tekstovi objavljeni na ovom sajtu su autorsko delo i zajednicko vlasnistvo vlasnika www.farmaceuti.com sajta i autora tekstova. Dalja distribucija tekstova dozvoljena je iskljucivo u nekomercijalne svrhe i uz jasno citiranje izvora i autora poruke, kao i internet adrese na kojoj se original nalazi. Za sve ostale vidove distribucije, obavezni ste da prethodno zatrazite odobrenje od vlasnika www.farmaceuti.com sajta ili autora teksta. Kompletnu odgovornost za sadrzaj objavljenih tekstova kao i posledice koje mogu nastati usled objavljivanja snose iskljucivo njihovi autori, ciji je pseudonim oznacen pored sadrzaja teksta.
Copyright © 2006-2020 "Farmaceuti.com", all rights reserved - sva prava zadrzana