posao spisak apotekacenovnik lekovakontakt

Author Topic: ŠTITASTA ŽLEZDA - TIROIDEA  (Read 17872 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Offline Bred

  • The S[h]ef
  • Administrator
  • Doktor daktilografskih nauka
  • *******
  • Posts: 17763
  • Gender: Male
  • Ekser koji se istupi sam sebe bruka
    • Farmacija forum
ŠTITASTA ŽLEZDA - TIROIDEA
« on: 25-05-2006, 10:51:51 »

Štitasta žlezda čoveka je teška oko 20 g i sastoji se od 2 režnja, levog i desnog, koji su spojeni
tankom trakom endokrinog tkiva, istmusom.
Žlezda ima folikularnu grañu. Pod svetlosnim mikroskopom se vidi da se ona sastoji od gusto
pakovanih folikula, okruženih vrlo bogatom mrežom fenestriranih kapilara. Kapilari, limfni sudovi i
nervi nalaze se u intersticijumu, vezivnom tkivu izmeñu molekula. Zid folikula je izgrañen od
kockastih epitelnih ćelija koje se zovu folikularne ćelije ili tireociti. U unutrašnjosti folikula se nalazi
bistra težnost bogata proteinima koja se zove koloid. Jedan od sastojaka koloida je i glikoprotein
tireoglobulin na kome se vrši sinteza i deponovanje hormona tiroidee. Tireoglobulin sintetišu
folikularne ćelije.
Štitna žlezda je jedinstvena endokrina žlezda po tome što se sinteza njenih hormona ne vrši u
žlezdanom epitelu, već ekstracelularno, kao i po tome što može da deponuje velike količine svojih
hormona. Visina tireocita zavisi od stepena stimulacije žlezde: kada je ona aktivna, epitel postaje
visokoprizmatičan, a kada je neaktivna epitelne ćelije su zbog akumuliranog koloida spljoštene.
Glavni hormoni štitne žlezde su tiroksin - T4 (tetrajod tironin) i T3 - trijod tironin. U
cirkulaciji je prisutan u znatnoj količini i tzv. reverzni T3, ali je on biološki neaktivan.
Sinteza tiroidnih hormona
Pošto su hormoni tiroidee jodirani derivati amino kiseline tirozina za njihovu sintezu je
neophodan jod i intenzitet sinteze u dužem periodu zavisi od adekvatnog snabdevanja egzogenim
jodom. Hrana je najvažniji izvor jodida, koji se u njoj nalaze vezan, u obliku organskih i neorganskih
jedinjenja. Jodid se brzo apsorbuje iz digestivnog trakta i većinom se rasporeñuje u ECT, odakle ga
preuzimaju i folikuli štitne žlezde.
Metabolizam joda koji vodi do biosinteze hormona odvija se u tri koraka:
1. aktivni transport jodida u folikule
2. oksidacija jodida u jod
3. jodinacija tirozil ostataka tireoglobulina.
Aktivni transport jodida. U bazolateralnoj membrani folikularnih ćelijama se nalazi jedan
transportni mehanizam za jodid, pumpa za jodid. Unutrašnjost folikularne ćelije elektronegativna u
odnosu na intersticijelnu tečnost, ali i u odnosu na koloid. Zbog toga se jodid kroz bazolateralnu
membranu transportuje aktivno, nasuprot električnom gradijentu. Sam mehanizam ovog transporta nije
poznat; zna se da troši energiju, i verovatno je kontransport sa Na+. Aktivni transport jodida naziva se
hvatanje jodida jer on koncentriše J- u tireocitu. Koncentracija je normalno oko 30 puta veća nego u
krvi. Iz tireocita jodid difunduje kroz apikalnu membranu u koloid u pravcu elektrohemijskog
gradijenta.
Kada se jodid nañe u koloidu odmah dolazi do oksidacije jodida u elementarni jod ili aktivni
oblik joda J2
-. Reakciju katalizuje enzim tiroid peroksidaza.
Sledeći korak je jodinacija tirozil ostataka tireoglobulina. Tireoglobulin sadrži 140
tirozinskih ostataka po molekulu, ali samo 1/4 ovih ostataka je po lokalizaciji u molekulu dostupna za
jodinaciju. Reakcija kuplovanja joda sa tirozil ostacima zahteva aerobne uslove i katalizovana je istom
peroksidazom koja vrši oksidaciju jodida. Prvo nastaju monojod tirozin (MJT) i dijod tirozin (DJT),
a iz njih oksidativnom kondenzacijom T3 i T4. T4 nastaje fuzijom 2 molekula DJT. U humanom
tireoglobulinu odnos T4:T3 je oko 13:1, a sekretira se 10 puta više T4.
Deponovanje i oslobañanje hormona
Sintetisani T3 i T4 ostaju deponovani u koloidu kao delovi molekula tireoglobulina. Količina
deponovanih hormona je velika, čak tolika da po prestanku sinteze hormona još 2 nedelje može da
održava normalna koncentracije T3 i T4 u serumu.
2
XIV– II 2006. B.PLEĆAŠ
Na koji način se hormoni iz koloida transportuju u krv? Kada je žlezda stimulisana, na
apikalnoj membrani folikularnih ćelija se pojavljuju pseudopodije i procesom endocitoze sitne kapljice
koloida se otkidaju iz lumena i uvlače u citoplazmu tireocita. Istovremeno, lizozomi migriraju iz
bazalnog ka apikalnom delu ćelije i fuzionišu se sa kapljicama koloida. Zatim proteaze iz lizozoma
hidrolizuju tireoglobulin i odvajaju T3 i T4. Na koji način hormoni napuštaju žlezdu, ne zna se tačno;
najverovatnije se radi o difuziji s obzirom na liposolubilnost hormona. Oni prolaze kroz ćelijsku
membranu, bazalnu membranu i zid fenestriranih kapilara i ulaze u cirkulaciju.
Transport hormona u krvi
U plazmi egzistiraju različiti jodotironini i njihovi metaboliti, ali su najzastupljeniji T4, T3 i rT3.
U najvećoj koncentraciji je prisutan T4 i verovatno jedino on direkto potiče iz žlezde, dok najveći deo
T3 u plazmi potiče iz perifernih tkiva, pre svega iz jetre, gde nastaje monodejodinacijom, tj.
uklanjanjem jednog atoma J iz T4.
T4 i T3 cirkulišu u krvi skoro potpuno vezani za proteine. Normalno je oko 0.03% ukupnog T4
u plazmi i oko 0.3% T3 slobodno. Meñutim, te male slobodne frakcije su biološki aktivne, ne samo u
smislu delovanja na ciljna tkiva već i ispoljavanja negativne povratne sprege na hiofizu. Vezivanje T3
i T4 za proteine plazme je čvrsto, ali reverzibilno. T4 se najvećim delom vezuje za tiroksin vezujući
globulin (TBG) i tiroksin vezujući prealbumin (TBPA), a vrlo malo za albumine. T3 je uglavnom
vezan za TBG.
Sintezu TBG u jetri stimuliše estradiol i zato je nivo ovog proteina povećan u trudnoći.
Poluživot T4 je vrlo dug, 5 do 7 dana, dok je poluživot T3 1 do 3 dana.
Delovanje tiroidnih hormona
Hormoni tireoidee, kao liposolubilni, difunduju kroz ćelijsku membranu. Meñutim, izgleda da
se u neke tipove ćelija (hepatocite, fibroblaste, skeletne mišićne ćelije) transport obavlja preko nosača
koji troši energiju.
U ćeliji se većina, ako ne i celokupni, T4 konvertuje u T3, koji je oko 5 puta biološki aktivniji
od T4. T3 prelazi u jedro gde se vezuje za specifične receptore (T3 vezujuća sekvenca DNK - deo
gena) visokog afiniteta. U svakom slučaju, vezivanjem hormona receptor se aktivira i inicira proces
transkripcije, odnosno sinteze različitih proteina. Smatra se da su praktično svi efekti tiroidnih
hormona posledica enzimskih i drugih delovanja novosintetisanih proteina.
Hormoni tiroidee imaju veoma raširena delovanja i može se reći da nema tkiva ili organa koji
nije pogoñen manjkom ili viškom ovih hormona.
1. Uticaj na kalorigenezu (stvaranje toplote). Najupadljivije delovanje tiroidnih hormona
jeste povećanje bazalnog intenziteta potrošnje kiseonika i produkcija toplote. Ovaj efekat se javlja u
svim organima izuzev u mozgu, adenohipofizi, gonadama, limfnim čvorovima i slezini. Posle
operativnog uklanjanja žlezde, vrednost bazalnog metabolizma opada za 40%, dok kod hiperfunkcije
tiroidee bazalni metabolizam može da se poveća za 80%.
Tačan mehanizam kalorigenog delovanja tiroidnih hormona nije poznat. Oni:
• direktno utiču na metaboličke procese u mitohondrijama, koji i troše najviše kiseonik.
• stimulišu sintezu enzima respiratornog lanca.
• ima mišljenja da tiroidni hormoni povećavaju i broj i aktivnost mitohondrija, mada taj
efekat može da bude i posledica, a ne samo uzrok, povećane aktivnosti ćelija.
• oni posebno povećavaju aktivnost Na,K-ATPaze. Ova pumpa troši veliku količinu energije
u organizmu, pri čemu se i oslobañaju znatne kolićine toplote, pa je moguće da je to jedan
od mehanizama kalorigenog delovanja hormona tiroidee.
• povećavaju koncentraciju 2,3-difosfoglicerata u eritrocitima i disocijaciju hemoglobina
3
XIV– II 2006. B.PLEĆAŠ
2. Metabolički efekti. Efekat hormona tiroidee na metabolizam proteina zavisi od njihovog
nivoa u krvi. Normalno, u fiziološkim koncentracijama oni stimulišu sintezu proteina, ali ne svih istim
intenzitetom. Meñutim, u farmakološkim dozama, usled stimulacije sinteze katabolitičkih enzima,
dominira razgradnja proteina. Zbog toga kod hiperfunkcije žlezde dolazi do gubitka mišićne mase i
izražene mišićne slabosti.
Tiroidni hormoni utiču praktično na sve aspekte metabolizma ugljenih hidrata, ali ti efekti
većinom zavise ili su modifikovani drugim hormonima, pre svega insulinom i adrenalinom. U
fiziološkim koncentracijama tiroidni hormoni potenciraju delovanje insulina na glikogenezu i
iskorišćavanje glukoze. U visokim koncentracijama, meñutim, deluju hiperglikemično jer povećavaju
aktivnost enzima jetre uključenih u glukoneogenezu.
Tiroidni hormoni utiču i na sve aspekte metabolizma masti, uključujući sintezu, mobilizaciju i
degradaciju. Neto efekat je jače lipolitičko od lipogenog delovanja i mobilizacija masti iz depoa u
adipoznom tkivu i povećanje koncentracije slobodnih masnih kiselina u plazmi. Tiroidni hormoni
stimulišu oksidaciju slobodnih masnih kiselina, pa i na taj način doprinose kalorigenom efektu. Oni
snižavaju nivo holesterola u krvi teko što stimulišu sintezu receptora LDL u jetri i tako povećavaju
uklanjanje holesterola iz cirkulacije. Ovo delovanje nije korišćeno u terapijske svrhe.
3. Sinergističko delovanje sa kateholaminima. Odreñeni efekti tiroidnih hormona, kao što su
ubrzanje rada i povećavanje kontraktilnosti srca, povećanje motorne aktivnosti, ekscitacija CNS,
identična su delovanjima kateholamina. Tiroidni hormoni ne utiču na nivo cirkulišućih kateholamina,
već je sinergizam u delovanju ovih hormona najverovatnije posledica stimulatornog delovanja
hormona tiroidee na sintezu b adrenergičnih receptora. Sinergizam izmeñu kateholamina i tiroidnih
hormona je izgleda neophodan za maksimalnu termogenezu, glikogenolizu, lipolizu i glukoneogenezu.
4. Jedno od glavnih delovanja tiroidnih hormona je na rast i sazrevanje. Ovi hormoni su
neopodni za rast organizma u detinjstvu. Kod hipofunkcije tiroidee u detinjstvu javlja se izraženo
zaostajanje u rastu. Efekat je indirektan; hormoni tiroidee su potrebni da bi se ispoljilo stimulatorno
delovanje glukokortikoida na sintezu hormona rasta.
5. Tiroidni hormoni imaju ključnu ulogu u razvoju nervnog sistema i to naročito mozga. Oni
su potrebni za grananje aksona i proces mijelinizacije. Kod uroñenog i nelečenog nedostatka ovih
hormona javljaju se teška i ireverzibilna oštećenja CNS, poznata kao kretenizam.
Hormoni tiroidee utiču i na CNS odraslih osoba. Oni povećavaju budnost, osetljivost na
različite stimuluse, glad, kapacitet za učenje i pamćenje. Normalni emocionalni tonus takoñe zavisi od
ovih hormona.
6. Tiroidni hormoni igraju važnu ulogu u reprodukciji i kod muškaraca i kod žena. Poremećaji
funkcije ove žlezde uvek su praćeni i poremećajima reproduktivne funkcije.
Lista delovanja tiroidnih hormona navedenim efektima nije iscrpljena.
Regulacija sekrecije tiroidnih hormona
Aktivnost tiroidee se nalazi pod primarnom kontrolom hipotalamo-hipofizne osovine. Dodatni
mehanizam je autoregulacija.
Glavni regulator aktivnosti tiroidee je tireotropni hormon ili tireostimulin (TSH) koga
produkuju tireotropne ćelije adenohipofize. TSH je veliki glikoprotein koji sadrži alfa i beta
subjedinicu. Alfa subjedinica je odgovorna za delovanje. Efekat TSH se ostvaruje posredstvom
cAMPa i sekundarnih glasnika nastalih hidrolizom fosfatidil inozitola.
TSH do štitne žlezde stiže sistemskom cirkulacijom i stimuliše sve faze u sintezi i sekreciji
njenih hormona, kao i protok krvi kroz žlezdu. Ovaj efekat je vrlo brz. Odloženi efekti TSH su
hipertrofija i hiperplazija folikularnih ćelija i rast žlezde.
Sekrecija TSH je recipročno regulisana od strane 2 glavna faktora:
4
XIV– II 2006. B.PLEĆAŠ
• Jedan je hormon hipotalamusa, hormon koji oslobaña tireotropin (TRH)
• Drugi je negativna povratna sprega hormona tiroidee.
TRH je tripeptid koga stvaraju neurosekretne ćelije nukleusa supraoptikusa i nukleusa
paraventrikularisa hipotalamusa. Portalnim krvotokom hipofize on se transportuje do tireotropnih
ćelija adenohipofize i brzim delovanjem preko Ca++ kao drugog glasnika stimuliše egzocitozu,
odnosno oslobañanje TSH. Sporijim delovanjem stimuliše i sintezu TSH.
Glavn mesto delovanja negativne povratne sprege hormona tiroidee je hipofiza, ali oni deluju i
na nivou hipotalamusa. Negativnom povratnom spregom utiče samo slobodna frakcija hormona u krvi.
T4 mora da se konvertuje u T3, a mehanizam dejodinacije je prisutan i u tireotropnim ćelijama i u
neurosekretnim ćelijama hipotalamusa koje produkuju TRH. Mehanizam kojim hormoni tiroidee
inhibiraju sintezu i oslobañanje TSH i antagonizuju efekat TRH nije poznat.
Autoregulacioni mehanizam tiroidee održava nepromenjen intenzitet sinteze hormona uprkos
promenama u unošenju joda, ali je njegov kapacitet ograničen.
HORMONSKA KONTROLA NIVOA KALCIJUMA I FOSFATA
Ca++ ima brojne vitalne uloge u organizmu:
1. Stabilizuje membranski potencijal nervnih i mišićnih ćelija
2. Neophodan je za kontrakciju svih tipova mišićnih ćelija
3. Neophodan je za proces koagulacije krvi
4. Za procese sekrecije, tj. za egzocitozu
5. Ca++ je drugi glasnik
6. Potreban je za deobu i rast ćelija
7. Potreban je za sintezu mleka
8. Izgrañuje kosti i zube.
S obzirom na ključne uloge koje kalcijum ima, njegova koncentracija u plazmi se održava u
vrlo uskim granicama oko 10 mg/100 ml ili 2.5 mmol/l krvi. Ta koncentracija se održava ravnotežom
izmeñu apsorpcije kalcijuma u digestivnom traktu, ekskrecije preko bubrega i deponovanja u kostima.
Regulacija ravmoteže Ca++ u organizmu je u tesnoj vezi sa održavanjem ravnoteže PO4, mada je
regulacija fosfata manje precizna.
U kostima se nalazi oko 1 kg ili 99% ukupnog kalcijuma u organizmu.
Koštano tkivo je čvrsto vezivno tkivo koje se sastoji od ćelija i kalcifikovanog
ekstracelularnog matriksa. Ekstracelularni matriks obrazuju neorganski, mineralni deo koji je uronjen
u mrežu potpornog organskog materijala. Mineralna frakcija matriksa se sastoji uglavnom iz
Ca3(PO4)2 u formi kristala hidroksiapatita. Opšta formula hidroksiapatita je Ca10(PO4)6(OH)2.
Mineralni deo kosti čini oko 1/4 volumena ili 1/2 težine kosti.
Organska komponenta matriksa kosti se zove osteoid. 95% osteoida čini kolagen kolagen
sličan onome u tetivama i koži. Ostalih 5% je cementna supstanca, smeša različitih glikoproteina i
mukopolisaharida.
Igličasti kristali hidroksiapatita su rasporeñeni duž kolagenih vlakana, a sve je okruženo
amorfnom cementnom supstancom.
Ćelije koštanog tkiva su: osteoblasri, osteociti i osteoklasti. One su odgovorne za formiranje
kostiju i resorpciju ili razgradnju formiranih kostiju.
Osteoblasti su u nizu lokalizovani na spoljašnjoj i unutrašnjoj (u šupljinama kosti) površini
kostiju i oni vrše sintezu osteoida. Sadrže brojne citoplazmatične nastavke spojene neksusima preko
kojih se ostvaruje veza izmeñu susednih osteoblasta, kao i sa osteocitima u samoj kosti.
Početna faza u stvaranju kosti je sinteza kolagena, njegova polimerizacija u vlakna i formiranje
osteoida. Kako se osteoid formira, u njemu ostaju zarobljeni osteoblasti koji gube sposobnost sinteze


Offline Bred

  • The S[h]ef
  • Administrator
  • Doktor daktilografskih nauka
  • *******
  • Posts: 17763
  • Gender: Male
  • Ekser koji se istupi sam sebe bruka
    • Farmacija forum
Odg: ŠTITASTA ŽLEZDA - TIROIDEA
« Reply #1 on: 25-05-2006, 10:52:54 »
osteoida i oni se nazivaju osteociti.
5
XIV– II 2006. B.PLEĆAŠ
Nekoliko dana po formiranju osteoida, na površini kolagenih vlakana počinju da se talože soli
Ca++. Do nastajanja krajnjeg produkta, kristala hidroksiapatita, proñe i nekoliko nedelja. Prvo se talože
amorfne soli Ca i PO4, a zatim se one nedeljama pretvaraju u kristale hidroksiapatita.
Unutrašnji osteociti ostaju u kanalikulima koji prožimaju mineralizovanu kost i u kontaktu su
sa ECT. U kanalikulima su steociti u meñusobnom kontaktu preko dugih citoplazmatičnih nastavaka.
Kroz ove nastavke Ca i PO4 se iz tečnosti kanalikula transportuju u ECT. Kanalikuli su u kontaktu sa
ekstracelularnim prostorom Haversovog kanala, u kome se nalaze krvni sudovi. Kroz kanalikule se
transportuju hranljive materije, hormoni koji regulišu rast i razvoj kostiju, ali i kalcijum.
Osteoklasti su ćelije koje vrše resorpciju ili razgradnju kostiju. One potiču iz cirkulišućih
monocita i nastaju njihovom fuzijom. Zbog toga su to velike, višejedarne ćelije. Površina osteoklasta
koja je u kontaktu sa koštanom masom je nabrana u cilju povećanja površine kontakta. Osteoklasti
sekretiraju mlečnu i hijaluronsku kiselinu i proteolitičke enzime (kiselu fosfatazu) u ekstracelularni
prostor uz kost. Kisela sredina povećava rastvorljivost minerala, a proteolitički enzimi razlažu organski
matriks.
Preoblikovanje (remodeliranje) kostiju
I kada se završi linearni rast kostiju, otprilike sa završetkom puberteta, u koštanom tkivu se
neprestano odigravaju procesi sinteze i razgradnje i taj fenomen se zove preoblikovanje kostiju.
Proces se odigrava na spoljašnjim površinama svih kostiju i na unutrašnjim površinama kostiju oko
šupljina u kojima se nalazi koštana srž. To je uglavnom lokalni proces za koji su odgovorne male
populacije ćelija koštanog tkiva.
Sinteza kostiju se vrši aktivnošću osteoblasta, a razgradnja aktivnošću osteoklasta. Normalno je
sinteza uravnotežena sa razgradnjom kostiju, pa ukupna masa kostiju ostaje ista.
Neprestano remodeliranje kostiju ima veliki značaj:
1. Zahvaljujući tom procesu, kosti stalno prilagoñavaju svoju čvrstinu, pa čak i oblik, stepenu
mehaničkog opterećenje.
2. Novi organski matriks obezbeñuje kostima u normalnim uslovima čvrstinu, jer su stare
kosti krte i lomljive.
3. Posledica remodelovanja je i kontinuiran protok Ca i PO4 u kosti i iz kostiju.
Regulacija homeostaze Ca++
Od 1 kg kalcijuma koji se nalazi u kostima, 1% može lako da se izmenjuje izmeñu kostiju i
ECT. Lako izmenjivi rezervoar kalcijuma u kostima lokalizovan je na površini kostiju i u
novoformiranim kostima i uglavnom ga čine amorfne soli. Slobodan, jonizovan kalcijum iz ECT
egzistira u hemijskom ekvilibrijumu sa kalcijumom u obliku amorfnih soli u kostima. Iz
lakoizmenjivog rezervoara kalcijum može brzo da se transportuje jer transport zavisi samo od fizičkih
procesa, a nije hormonski regulisan. Ovaj mehanizam regulacije kalcijuma u plazmi, iako brz, ima vrlo
oganičen kapacitet, zbog male količine kalcijuma u lakoizmenjivom rezervoaru.
Glavni mehanizam regulacije nivoa kalcijuma u ECT je hormonski. Mada je sporiji od
nehormonskog, on može da prouzrokuje pomeranje velikih količina kalcijuma u dužem vremenskom
periodu. U regulaciji kalcijuma u ECT užestvuju 3 hormona: parathormon (PTH), kalcitonin i vitamin
D3 hormon. Delovanja sva tri hormona su meñusobno povezana. Fiziološki značaj četvrtog hormon,
“proteina srodnog PTH-u” nije utvrñrn; on deluje na jedan tip receptora za PTH, a često ga sekretiraju
maligne ćelije.
PARATHORMON (PTH)
PTH je peptidni hormon (84 aminokiseline) koga stvaraju paratiroidne žlezde. Kod čoveka
obično postoje 4 paratiroidne žlezde, koje su u parovima postavljene na dorzalnoj površini svakog
lobusa tiroidee. Zbog uloge u regulaciji koncentracije kalcijuma u ECT, PTH je neophodan za život.
6
XIV– II 2006. B.PLEĆAŠ
Uklanjanje paratiroidnih žlezda, a bez supstitucije hormona, u roku od 2 do 3 dana dovodi do smrti
usled hipokalcemične tetanije. Početni znaci ovog stanja su spazam mišića šake i stopala, a smrt
nastupa zbog paralize respiratornih mišića usled hipokalcemične tetanije.
Delovanja PTH
Osnovno delovanje PTH je održavanje ili povećavanje koncentracije Ca++ u plazmi. On to
postiže stimulacijom prelaska Ca u krv iz kostiju, tubularne tečnosti bubrega i digestivnog trakta
(creva). Drugi značajan efekat je smanjenje ili sprečavanje porasta nivoa PO4 u krvi, stimulacijom
njihove ekskrecije urinom.
Za PTH postoje 3 tipa receptora: za dva je II glasnik cAMP, a za treći, koji vezuje i “protein
srodan PTH-u”, II glasnici su diacil glicerol i Ca.
Na nivou bubrega PTH stimuliše mehanizam aktivnog transporta kojim se kalcijum
reapsorbuje u distalnim tubulima, pa kao rezultat dolazi do smanjene ekskrecije kalcijuma urinom.
PTH inhibira reapsorpciju fosfata u proksimalnm tubulima, što za posledicu ima fosfaturiju, tj.
ekskreciju fosfata urinom, a smanjenje nivoa ovog jona u plazmi. Fosfaturičan efekat PTH je vrlo
bitan, jer ostalim delovanjima PTH teži da poveća koncentraciju oba jona u ECT. U uslovima
simultanog povećanja koncentracija kalcijuma i fosfata u krvi, jednostavno bi došlo do njihovog
taloženja u kostima i drugim kritičnim organima, i koncentracija kalcijuma u krvi se ne bi povećala,
što je bila svrha delovanja PTH.
Pored delovanja na reapsorpciju kalcijuma i fosfata, PTH u bubrezima povećava aktivnost
enzima 1 α hidroksilaze koji katalizuje drugu hidroksilaciju vitamina D. Time se vitamin D prevodi u
hormonski aktivan metabolit 1,25-dihidroksi-holekalciferol, koji takoñe učestvuje u kontroli
homeostaze kalcijuma.
U kostima PTH ima nekoliko delovanja, koja se svode na inhibiciju formiranja kostiju i
stimulaciju resorpcije kostiju praćenu mobilizacijom kalcijuma iz kostiju.
Od ćelija koštanog tkiva receptore za PTH imaju osteoblasti, osteociti i prekursori, ali ne i zreli
osteoklasti.
Delovanje PTH na kosti se ostvaruje preko osteoklasta. Meñutim, kako oni nemaju receptore
za PTH, verovatno ih aktiviraju citokini koje stvaraju prekursori osteoklasta i osteoblasti u odgovor na
PTH. Postojećim osteoklastima se povećava aktivnost, ali je pod uticajem PTH ubrzano i sazrevanje
nezrelih osteoklasta, čime se povećava i broj osteoklasta.
PTH deluje i na osteoblaste, ali tako da izaziva neto resorpciju kosti. Naime, ovaj hormon
inhibira sintezu kolagena u osteoblastima a stimuliše sintezu proteaza koje degradiraju matriks.
Na nivou gastrointestinalnog trakta PTH verovatno nema direktno delovanje, ali ima
indirektno. Stimulacijom aktivacije vitamin D hormona, PTH indirektno stimuliše apsorpciju
kalcijuma i fosfata u digestivnom traktu.
Regulacija sekrecije
Glavni stimulus za skreciju PTH je smanjenje koncentracije kalcijuma u plazmi. Pad
koncentracije kalcijuma u plazmi brzo i direktno stimuliše partairoidne žlezde da sekretiraju hormon.
Intenzitet sekrecije PTH je proporcionalan stepenu hipokalcemije. Istovremeno stimulisana je i sinteza
hormona.
Na membranama ćelija koje sintetišu PTH postoje receptori ili senzori za Ca++ koji brzo
reaguju na promene koncentracije Ca u ECT. Kada se koncentracija Ca poveća, receptori se aktiviraju
i preko DAG, IP3 i intracelularnog Ca kao drugih glasnika inhibiraju egzocitozu granula koje sadrže
PTH. Prilično je neuobičajeno da porast intracelularne koncentracije Ca inhibira egzocitozu.
KALCITONIN
7
XIV– II 2006. B.PLEĆAŠ
Kalcitonin (CT) je peptidni hormon (32 aminokiseline) koga kod ljudi produkuju
parafolikularne ili C-ćelije tiroidee. Ove ćelije se nalaze u intersticijumumu žlezde. Zbog toga se CT
nekad naziva i tireokalcitonin.
Delovanja kalcitonina
Kalcitonin snižava i koncentraciju kalcijuma i koncentraciju fosfata u plazmi. To se ostvaruje,
pre svega, njegovim delovanjem na koštano tkivo, mada ima izvesna, vrlo slaba delovanje i na nivou
bubregai tankog creva.
U kostima su glavne ciljne ćelije za kalcitonin osteoklasti. CT deluje preko cAMPa i inhibira
aktivnost osteoklasta, dok dugoročno inhibira i sazrevanje osteoklasta.
Regulacija sekrecije
Kalcitonin se, kao i PTH, sekretira u odgovor na promenu koncentracije Ca u plazmi, samo
što oslobañanje CT stimuliše povećana koncentracija kalcijuma u plazmi.
Pored toga, nekoliko gastro-intestinalnih hormona (posebno gastrin) stimulišu sekreciju CT.
Ovaj odgovor verovatno koordinira unošenje kalcijuma hranom i njegovo deponovanje u kostima
sprečava tzv. postprandijalnu hiperkalcemiju.
Uprkos jasnom biološkom efektu kalcitonina, učinak ovog hormona u regulaciji nivoa
kalcijuma kod odraslih je vrlo slab. I kod potpunog deficita hormona i kod hiperfunkcije
parafolikularnih ćelija ne javljaju se poremećaji u metabolizmu i nivou kalcijuma i fosfata.
Razlozi za to su sledeći:
1. Svako smanjenje koncentracije Ca u krvi stimuliše sekreciju PTH koji povećava nivo Ca u
krvi.
2. Promet Ca kod odraslih je vrlo mali, tako da kad se pod uticajem kalcitonina poveća
deponovanje u kostima, to se praktično ne refflektuje na koncentraciju u krvi. Meñutim,
kod dece, koja unose znatno više Ca i kod kojih se velike količine Ca ugrañuju u kosti koje
rastu, efekat kalcitonina je izraženiji.
Kontrolni sistem koji reguliše sekreciju PTH mnogo je složeniji od onoga uključenog u
regulaciju kalcitonina, pa kod odraslih dugoročno koncentraciju Ca u krvi reguliše samo PTH.
Pretpostavlja se da kalcitonin ima ulogu u rastu skeleta kod dece, jer se kod njih sekretira u
većoj količini. Moguće je i da u graviditetu, kada su jako povećane potrebe za kalcijumom, štiti skelet
majke. Kako je koncentracija kalcitonina kod žena niža nego kod muškaraca, i još opada sa godinama,
moguće je da je nedostatak kalcitonina uzrok ubrzane razgradnje kostiju kod žena posle menopauze.
Zato se CT koristi za sprečavanje osteoporoze kod žena u menopauzi.
VITAMIN D HORMON
Treći hormon koji učestvuje u regulaciji nivoa kalcijuma u krvi je vitamin D, odnosno njegov
metabolit koji deluje kao aktivan hormon.
D vitamini imaju steroidnu strukturu i derivati su holesterola. Prirodna forma je vitamin D3 ili
holekalciferol. On može da potiče iz hrane životinjskog porekla ili može da se formira u koži iz
prekursora 7-dehidro holesterola, a pod uticajem UV zraka. Vitamin D2 ili ergokalciferol je forma
koja je prisutna u biljkama i predstavlja značajan izvor vitamina D iz hrane. D2 se metaboliše na isti
način i u osnovi ima ista delovanja kao vitamin D3. Vitamin D i njegovi metaboliti cirkulišu u plazmi
vezani za “vitamin D vezujući protein”.
Vitamini D2 i D3, sami po sebi, nisu biološki aktivni. Hormonski aktivna forma nastaje
modifikacijom ovih neaktivnih molekula u jetri i bubrezima. Modifikacija uključuje prvo
hidroksilaciju na 25. C atomu. Ona se odigrava u jetri i katalizovana je specifičnim enzimom. Nastali
25-OH-vitamin D3 putem krvi stiže u bubrege i u ćelijama proksimalnog tubula vrši se hidroksilacija
8
XIV– II 2006. B.PLEĆAŠ
25-OH-vitamina D3 u 1,25-dihidroksi-vitamin D3. Reakciju katalizuje enzim 1 α hidroksilaza koji se
nalazi u mitohondrijama. 1,25-Dihidroksi-holekalciferol funkcioniše kao hormon.
Delovanja vitamin D hormona (VDH)
Receptori za vitamin D hormon se nalaze u citoplazmi, a mehanizam njegovog delovanja je isti
kao kod steroidnih hormona.
Delovanja VDH se mogu podeliti u dve kategorije:
• delovanja na klasična ciljna tkiva (tanko crevo, bubreg i kosti) u cilju regulacije homeostaze
kalcijuma i fosfata i integriteta kostiju i
• generalizovana delovanja koja regulišu rast različitih tipova ćelija.
U digestivnom traktu VDH stimuliše apsorpciju kalcojuma. On povećava sintezu vezujućih
proteina za Ca (naročito familiju kalbindin D) u enterocitima i sve faze transporta Ca kroz ove ćelije.
VDH povećava i apsorpciju fosfata u tankom crevu, ali je taj efekat manje značajan jer se
fosfati lakše apsorbuju.
U bubregu VDH povećava reapsorpciju kalcijuma u distalnom tubulu, ali znatno slabije od
PTH. Za razliku od PTH, VDH stimuliše i reapsorpciju fosfata u proksimalnom tubulu.
Delovanja VDH na kosti su kompleksna i rezultat direktnih i indirektnih uticaja.
Direktan efekat VDH je mobilizacija kalcijuma iz kostiju. Receptore za hormone imaju
osteoblasti i prekursori osteoklasta. Kao i PTH, VDH stimuliše razvoj zrelih osteoklasta, povećava
njihov broj, a osteoklasti vrše osteolizu kosti.
Meñutim, glavni efekti VDH na kosti su indirektni: povećavajući apsorpciju kalcijuma i
fosfata u tankom crevui reapsorpciju ovih jona u bubregu, VDH povećava koncentraciju kalcijuma i
fosfata u krvi i ekstracelularnoj tečnosti (ECT), pa je više ovih minerala dostupno za mineralizaciju
novosintetisanog organskog matriksa osteoida.
Izgleda paradoksalno da je direktan efekat VDH na kosti suprotan glavnom delovanju hormona
na kosti. Danas je opšteprihvaćena hipoteza da je antirahitično delovanje VDH uglavnom indirektno.
Istovremeno povećanje koncentraciju kalcijuma i fosfata u krvi i ECT rezultuje neto mineralizacijom
kostiju. Ti indirektni efekti prevazilaze i maskiraju direktno delovanje VDH na razgradnu kosti.
Kod deficita vitamina D nagomilava se nemineralizovan osteiod i novoformirane kosti su slabe
i podložne deformacijama (rahitis kod dece).
Regulacija formiranja vitamin D hormona
Formiranje 1,25-dihidroksi-holekalciferola je visoko regulisan proces.
Formiranje stimulišu:
1. Deficit vitamina D
2. Hipokalcemija
3. Hipofosfatemija
4. PTH
Formiranje 1,25-dihidroksi-holekalciferola inhibira se stvaranjem biološki neaktivnog
metabolita u bubregu: 24,25 dihidroksi-holekalciferola. To se dešava u uslovima:
1. Viška vitamina D ili vitamin D hormona
2. normalnog ili povećanog nivoa Ca u ECT
3. normalnog ili povećanog nivoa PO4 u ECT.


 

ALIMS :: Ministarstvo zdravlja :: Farmaceutska komora :: RFZO :: Farmaceutski fakultet
Sajt info: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: Disclaimer
Tekstovi objavljeni na ovom sajtu su autorsko delo i zajednicko vlasnistvo vlasnika www.farmaceuti.com sajta i autora tekstova. Dalja distribucija tekstova dozvoljena je iskljucivo u nekomercijalne svrhe i uz jasno citiranje izvora i autora poruke, kao i internet adrese na kojoj se original nalazi. Za sve ostale vidove distribucije, obavezni ste da prethodno zatrazite odobrenje od vlasnika www.farmaceuti.com sajta ili autora teksta. Kompletnu odgovornost za sadrzaj objavljenih tekstova kao i posledice koje mogu nastati usled objavljivanja snose iskljucivo njihovi autori, ciji je pseudonim oznacen pored sadrzaja teksta.
Copyright © 2006-2019 "Farmaceuti.com", all rights reserved - sva prava zadrzana