Forum obavestenja > Biografije poznatih

Hasta siempre! Che Guevara!

(1/1)

zoe:
(http://img118.nono9.us/my.php?image=cheguevarapi7.gif)

Ernesto Che Guevara (14. 6. 1928. - 9. 10. 1967.)



Ernesto je rođen u Rozariu u Argentini 14. juna 1928. godine u porodici koja je pripadala argentinskoj srednjoj klasi. Od 1948. godine putovao je po argentinskim provincijama i upoznavao se sa životom u njima. 1951. godine je obišao Čile i Peru a 1953. se vraća u Buenos Aires gde završava studije medicine.

Nakon toga obilazi Boliviju, Venecuelu , Peru i Ekvador a zatim odlazi u Gvatemalu gde upoznaje Hildu Gadea kojom će se oženiti kasnije u Meksiku. Sledeće godine odlazi u Meksiko gde se sreće sa izgnanicima sa Kube među kojima u julu 1955. upoznaje i samog Fidela Kastra.

U decembru 1956. godine počinje invazija na Kubu protiv diktatora Fulgencija Batiste u kojoj Ernesto, koji je u međuvremenu dobio nadimak Če, igra veoma važnu ulogu. Rat traje tokom cele 1957. i 1958. godine i završava se 29. decembra konačnom bitkom za Santa Klaru i begom Batiste u Santo Domingo 31. decembra.

2. januara 1959. Če trijumfalno ulazi u Havanu. Kasnije, tokom leta 1959. Če putuje kroz Afriku i Aziju a u Evropi je posetio jedino Jugoslaviju. Krajem godine postaje predsednik Narodne banke Kube. Sledeće godine obilazi Kinu, ČSSR i SSSR. Od 1961. do 1965. godine obavlja funkciju Ministra za industriju. U prvoj godini ministrovanja je kao ratni komandant branio Plaju Giron, a kao istaknuti revolucionar posetio Urugvaj, Argentinu (gde se tajno sastao sa argentinskim predsednikom Arturom Frondicijem), Brazil (gde se sastao sa brazilskim predsednikom). 1962. je ponovo preuzeo svoju komandantsku ulogu za vreme ruske raketne krize. 1963. je organizovao gerilu na severu Argentine, obišao Mali , Gvineju, Ganu, Dahomi i Tanzaniju. Te godine je govorio na zasedanju Ujedinjenih nacija o oružanoj borbi kao jedinom putu u socijalizam. Sledeće godine odlazi u Peking , Ginebru, Pariz, Alžir gde se susreće sa Ben Belom. Zatim odlazi u Moskvu a krajem godine ponovo govori u Ujedinjenim nacijama i obilazi Mali . Poslednje godine svog ministrovanja obilazi Brazil , Kongo, Gvineju, Ganu, Dahomi, Alžir, Pariz i Tanzaniju. 3. oktobra se odriče svojih kubanskih funkcija, kako ratnih tako i mirnodopskih i posvećuje se pomaganju oslobodilačkih pokreta širom sveta.

1966. godine se bori zajedno sa pobunjenicima u Kongu ali je bio prinuđen da se vrati na Kubu. Tu se ne zadržava dugo i za kratko vreme obilazi Urugvaj , Brazil , Paragvaj, Argentinu i Boliviju, gde ostaje da se zajedno sa gerilom bori protiv režima. 8. oktobra u bici u Kebradi de Juro biva zarobljen od strane trupa lojalnih bolivijskoj vladi. Pogubljen je narednog dana blizu Valjegrandea.

Za vreme svog života pomagao je pobunjeničkim levičarskim pokretima širom sveta. Zastupao je ne samo Kubu u Ujedinjenim nacijama i na konferencijama širom sveta nego i sve antikapitalistièke i antimperijalističke pokrete. Lično je obišao nekoliko desetina zemalja i prenosio svoja iskustva iz borbe za osloboðenje Kube. Za svoga života napisao je nekoliko knjiga, meðu kojima se ističu "Guerra de guerrillas"("Guerrilla warefare" - 1960.), "Nota para el estudio de la revolucion cubana" ("Notes for the studies about Cuba's revolution" - 1960.), "Cuba, caso excepcional o vanguardia en la lucha contra el imperialismo" ("Cuba exceptional case or avantgarde in struggle against imperialism" - 1961.), "Pasajes de la guerra revolucionaria" (Revolutionary war passages" - 1963.). i "El socialismo y el hombre en Cuba " ("Socialism and man in Cuba " - 1965.).

Ernesto Če Gevara je danas jedinstveni simbol svih onih koji se i dalje bore za slobodu.



Biografija Che Guevare sa sajta kubanske ambasade

1928, 14. juna, rodio se u Rosariu, Argentina, kao prvi sin Ernesta Guevare Lyncha i Celie de la Serne.

1946-1953 studira na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Buenos Airesu.

1950 radi kao mornar na brodu za prevoz nafte, putuje u Trinidad i Britansku Gvajanu.

1951 (februar - 1952 avgust) putuje sa Albertom Granadosom po latinoameričkim zemljama : posećuje Peru, Kolumbiju i Venecuelu, odakle se vraća u Buenos Aires, avionom, preko Majamija (SAD).

1953 Završava Univerzitet i stiče diplomu lekara.

1953-1954 Po drugi put putuje po zemljama Latinske Amerike. Posećuje Boliviju, Peru, Ekvador, Kolumbiju, Panamu, Kostariku i Salvador. U Gvatemali učestvuje u odbrani Vlade predsednika Arbenza, posle čijeg pada živi u Meksiku.

1954-1956 radi u Meksiku kao lekar u Alergijskoj sali Centralne bolnice.

1956 (januar-maj) upoznaje Fidela Kastra i pridružuje se njegovoj revolucionarnoj grupi; učestvuje u pripremama za pohod "Granme".

1956 (jun-avgust) zatvoren je u gradu Meksiku zbog pripadnistva grupi Fidela Kastra. 25.novembra polazi na jahti "Granma" sa još 82 pobunjenika, predvodjena Fidelom Kastrom iz luke Tuksapan. Stiže na Kubu 2. decembra.

1956-1959 Učestvuje u revolucionarnom ratu protiv Batiste na Kubi ; dva puta biva ranjavan u borbama.

1957 (27.-28. maja) Bitka kod Uvera. 5. juna je imenovan komandantom Četvrte kolone.

1958 (21. avgusta) dobija naredjenje da se prebaci u pokrajinu Las Viljas na čelo Osme kolone "Siro Redondo".
16.oktobra kolona stiže u planine Eskambraj. Od 28. do 31. decembra rukovodi bitkom kod Santa Klare.

1959 (1. januar) Oslobodjenje Santa Klare. 2. januara Čeova kolona ulazi u Havanu i zauzima utvrdjenje La Kabanja. 9. februara proglašen je kubanskim državljaninom po rodjenju. 3. juna ženi se Aleidom March. Od 12. juna - 5. septembra putuje u misiji kubanske vlade u Egipat, Sudan, Pakistan, Indiju, Burmu, Indoneziju, Cejlon, Japan, Maroko, Jugoslaviju i Španiju. 7. oktobra postaje Rukovodilac odeljenja za industriju INRE (Nacionalnog instituta za agrarnu reformu). 26. novembra postaje predsedik Nacionalne banke.

1960 u maju, pojavljuje se u Havani Čeova knjiga "Gerlski rat". Od 22. oktobra do 9. decembra na čelu je privredne delegacije Kube koja posećuje Sovjetski Savez, Čehoslovačku, DDR, NR Kinu i DNR Koreju.

1961 (23.februara) imanovan je za Ministra industrije i člana Centralnog saveta za planiranje, kojim će nešto kasnije istovremeno i rukovoditi. 17. aprila dolazi do invazije plaćenika na Plažu Hiron (Zaliv Svinja). Rukovodi trupama u Pinar del Riu.

1962 (15.aprila) govori na Nacionalnom savetu CTC (Radničke centrale Kube) pozivajući na razvoj socijalističkog udarništva. Od 27.avgusta do 3. septembra nalazi se u Moskvi na čelu vladine i partijske delegacije. Posećuje Čehoslovačku. U drugoj polovini oktobra i početkom novembra nalazi se na čelu trupa u Pinar del Riu.

1963 (maj) imenovan je članom Centralnog komiteta, njegovog Politbiroa i Sekretarijata. U julu, na čelu kubanske vladine delegacije prisutvuje, u Alžiru, proslavi prve godišnjice nezavisnosti te republike.

1964 (16.januara) potpisuje kubansko-sovjetski protokol o tehničkoj pomoći. Od 20. marta - 13. aprila predvodi kubansku delegaciju na Konferenciji OUN za trgovinu i razvoj u Ženevi, Švajcarska. Od 15-17. aprila posećuje Francusku, Alžir i Čehoslovačku. Od 5.-19. novembra nalazi se u Sovjetskom savezu na čelu kubanske delegacije na proslavi 47. godišnjice Velike oktobarske socijalističke revolucije. 11. novembra govori u Domu prijateljstva, na osnivačkoj skupstini Drustva sovjetsko-kubanskog prijateljstva. Od 9.-17. decembra predvodi kubansku delegaciju na Generalnoj skupštini OUN u Njujorku. U drugoj polovini decembra posećuje Alžir.

1965 (januar-mart) Posećuje NR Kinu, Mali, Kongo (Brazavil), Gvineju, Ganu, Dahomej, Tanzaniju, Egipat i Alžir, gde prisustvuje Privrednom seminaru afro-azijske solidarnosti. 14. marta se vraća u Havanu. 15. marta poslednji put javno nastupa na Kubi : polaže račune sa putovanja u inostranstvo pred saradnicima Ministarstva industrije. 1. aprila pise oproštajna pisma roditeljima, deci i Fidelu Kastru. 3. oktobra, na osnivačkom sastanku Centralnog komiteta Komunistčke partije Kube, Fidel Kastro čita Čeovo oprostajno pismo.

1966 (15. februara) šalje jedno pismo svojoj kćerci Ildi, čestitajući joj rodjendan. 7. novembra stiže u gerilski logor na reci Nankauazu (Bolivija).

1967 (23. marta) počinju vojne operacije gerilske grupe (Vojske za nacionalno oslobodjenje Bolivije) kojima rukovodi Če ("Ramon", "Fernando"). 17. aprila u Havani je objavljena Čeova poruka Trikontinentalnoj konferenciji. 20. aprila bolivijanske vlasti hapse Debraya, Bustosa i Rotha. 29. jula je u Havani otvorena osnivačka konferencija Latinoameričke organizacije solidarnosti. 31. avgusta gine Hoakinova grupa u kojoj je bila Tanja. 8. oktobra se odigrava bitka kod klanca Juro. ; ranjeni Če je zarobljen. 9. oktobra "rendžeri" ubijaju Čea u selu Igera. 15. oktobra Fidel Kastro potvrdjuje Čeovu pogibiju u Boliviji.

 
1968, u junu, u Havani se pojavljuje prvo izdanje "Čeovog dnevnika iz Bolivije".

http://www.freedomfight.net/CheBiografija.htm

Дакле, данас је 40 година од смрти Ернеста Че Геваре и то би повод да отворим ову тему. Верујем да овде име још поклоника његовог лика и дела.

dirigent:
Nisam znao za njegovo politicko angazovanje da je imalo toliki format. Mislio sam da je bio samo gerilac. Impresivna biografija , kao nekog pustolova iz romanticne literature XIX veka.

wolfeitzckie:
evo jos malo romantike :

He was appointed commander of the La Cabaña Fortress prison, and during his five-month tenure in that post (January 2 through June 12, 1959), he oversaw the trial and execution of many people, among whom were former Batista regime officials and members of the "Bureau for the Repression of Communist Activities" (a unit of the secret police known by its Spanish acronym BRAC). José Vilasuso, an attorney who worked under Guevara at La Cabaña preparing indictments, said that these were lawless proceedings where "the facts were judged without any consideration to general juridical principles" and the findings were pre-determined by Guevara. It is estimated that between 156 and 550 people were executed on Guevara's extra-judicial orders during this time.

Smrda:
   Ariel DOrfman =Ce Gevara
Ariel Dorfman radi na Duke univerzitetu. Njegov poslednji roman se zove Dadilja i santa leda (The Nanny and the Iceberg). Ovaj tekst je objavljen u Tajmsu 14.juna 1999. godine.



Če Gevara


U vreme kad je Ernesto Če Gevara ubijen u džunglama Bolivije u oktobru 1967, već je za moju generaciju predstavljao legendu, ne samo u Latinskoj Americi već širom sveta.

Kao i mnogi drugi epovi, i priča o mračnom argentinskom doktoru, koji je napustio svoju profesiju i svoju rodnu zemlju da bi radio na oslobađanju siromašnih, počinje putovanjem. Zajedno sa Fidel Kastrom i ostatkom grupe u suludoj misiji invazije Kube i zbacivanja diktatora Fulencio Batiste, prešao je 1956. Karibe na nestabilnom brodu po imenu Granma. Iskrcavši se u neprijateljskim barama, izgubivši veći deo ljudi iz grupe, oni koji su preživeli probili su se ka planinama Sierra Maestra. Nakon oko dve godine kasnije, nakon gerilskih borbi u kojima je Gevara iskazao izvanrednu hrabrost i veštinu zbog koje je imenovan komandantom, pobunjenici su ušli u Havanu i ostvarili prvu i jedinu uspešnu socijalističku revoluciju u Americi. Nakon toga predstave o njemu su bile veličanstvene bez izuzetaka. Če, nalik titanu, ustaje protiv Jenkija, protiv najmoćnije postojeće države. Če, kao moralni guru, proklamuje da Novi Čovek, bez ega i prožet ljubavlju prema drugima, mora da bude nasilno stvoren iz ruševina starog. Romantični Če, koji napušta revoluciju da bi, uprkos astmi od koje je oboleo, nastavio borbu protiv opresije i tiranije.
Njegova egzekucija u Vallegrandeu, u Boliviji, kada je imao 39 godina, samo je osnažila njegovu mitsku auru. Ta figura, koja je nalikovala na Hrista, ispružena na krevetu smrti sa njegovim misterioznim očima skoro otvorenim; te hrabre poslednje reči (‘'Pucajte, kukavice, ubićete samo čoveka'') koje je neko ili izmislio ili preneo; nepoznato mesto groba i odsečene šake, kao da su ga se njegove ubice više plašile mrtvog nego živog: sve to urezano u um i sećanje tih nepotčinjenih vremena. On će vaskrsnuti, vikali su mladi ljudi kasnih šezdesetih; mogu da se setim kako se strastveno to uzvikivalo na ulicama Santjaga, u Čileu, dok su se slični povici širili Latinskom Amerikom. No lo vamos a olvidar! Nećemo dozvoliti da bude zaboravljen!

Više od trideset godina je prošlo, a taj mrtvi heroj je svakako ostao urezan u kolektivnom sećanju, ali ne baš potpuno na način kakav je većina od nas to mogla da pretpostavi. Če je postao sveprisutan: njegov lik gleda u nas sa šolji za kafu i postera, odzvanja sa priveska za ključeve i nakita, pojavljuje se u rok pesmama, i operama, i umetničkim predstavama. Ova apoteoza njegovog lika je praćena istovremenim nestankom prave osobe, progutane mitom. Većina onih koji stvaraju idola od gerilca sa zvezdom na svojoj beretki rođeni su dosta nakon njegove smrti i poseduju nepotpuno znanje o njegovim ciljevima i njegovom životu. Nestao je darežljivi Če koji je negovao ranjene neprijateljske vojnike, nestao je ranjivi ratnik koji je hteo da umanji svoju ljubav prema životu iz straha da ne postane manje efektivan u borbi, i nestao je takođe mračni, nemirniji Če koji je potpisivao naredbe za egzekuciju zatvorenika u kubanskim zatvorima bez poštenog suđenja.

Ovakvo u sećanju pojednostavljenje njegove složene ličnosti je normalna sudbina svake ikone. Paradoksalnije je to što je čovečanstvo koje obožava Čea dosta okrenulo leđa onome u šta je on verovao. Budućnost koju je predvideo nije bila ljubazna prema njegovim idealima i idejama. Šezdesetih smo pretpostavljali da će njegova žrtva biti komemorisana društvenom akcijom, pobunom protiv sistema i stvaranjem – da upotrebim Čeove reči – dva, tri, mnogo Vijetnama. Hiljade blistavih mladih ljudi, posebno u Latinskoj Americi, sledilo je njegov primer i otišlo u planine gde su bili zaklani ili mučeni do smrti u gradskim podrumima, nikada saznajući da se njihovi i Čeovi snovi o potpunom oslobođenju neće ostvariti. Ako se danas podražava Vijetnam, to se prvenstveno radi kao model kako društvo formirano kroz pobunu sada traga za načinom da bude integrisano u globalno tržište. I takođe ni Gevarin beskompromisni stil borbe, niti njegov etički apsolutizam, nisu prevladali. Najveće revolucije protekle četvrtine veka ( Južna Afrika, Iran, Filipini, Nikaragva), da ne spominjemo mirne tranzicije ka demokratiji u Latinskoj Americi, Istočnoj Aziji, i komunističkom svetu, započele su pregovore sa bivšim neprijateljima, kompromis koji ne može da bude dalji od Čeovog nepopuštajućeg zahteva za borbom do smrti. Čak i Subkomandante Markos, glasnogovornik pobune Čipas Maja, čija nas harizma i moralni karakter podseća na Čea, ne podržava njegove herojske ekonomske i vojne teorije.

Kako onda razumeti Če Gevarinu široku popularnost, posebno među dobrostojećim mladim ljudima?

Možda u ovim usamljeničkim vremenima neprestanih promena identiteta i veza, maštanje o avanturisti koji je menjao zemlje i prelazio granice, prešao ograničenja a da nijednom nije izdao svoja osnovna uverenja, pruža nemirnoj omladini našeg doba maksimalno sjedinjene, postavljajući ih u moćni centar moralne čvrstine dok istovremeno udovoljava njihovom savremenom nomadskom porivu. Za one koji nikada neće slediti njegove stope, potisnuti svetom cinizma, samo-interesa i histerične konzumacije, ništa ne može da bude indirektno više zadovoljavajuće od Čeovog prezira prema materijalnom komforu i svakodnevnim željama. Neko bi mogao da sugeriše da je Čeova udaljenost, očigledna nemogućnost ponavljanja njegovog života, ono što ga čini tako zanimljivim. I nije li Če, sa svojom hipi kosom i razbarušenom revolucionarnom bradom, savršeni postmoderni prolaz ka nekonformističkim, pobunjeničkim šezdesetim, koje je uznemirujuća prošlost ograničila na gestove i modu? Da li je razumljivo da jedan od jedina dva Latinoamerikanaca koji su ušli u Tajmsovih 100 najvažnijih ličnosti veka, može komotno da bude transformisan u simbol pobune jer više nije opasan?

Nisam baš siguran da je tako. Mislim da mladi u svetu smatraju da čovek čiji poster izvire iz njihovih zidova ne može da bude nevažan, ovaj svetovni svetac spreman da pogine zato što nije mogao da toleriše svet gde los pobres de la tierra, izmešten iz istorije, bi se zauvek odnosilo na njegove ogromne dimenzije.

Iako sam sumnjičav prema mrtvim herojima i preteškom teretu koji njihova žrtva nameće živima, dozvoliću sebi jedno proročanstvo. Ili je to možda upozorenje. Više od tri biliona ljudi na planeti trenutno preživljava na manje od 2 dolara dnevno. I svakim danom, 40.000 dece – više od jednog deteta svake sekunde! – podlegne bolestima izazvanim hroničnom izgladnelošću. Još su tu užasni uslovi nepravde i nejednakosti koji su vodili Čea pre nekoliko decenija da započne svoje putovanje ka tom metku i toj fotografiji koji su ga čekali u Boliviji.

Moćnici na zemlji bi trebalo da budu na oprezu: duboko iz te majice u kojoj smo pokušali da ga zarobimo, oči Če Gevare još uvek gore od nestrpljenja.




izvor www.freedomfight.net

Navigation

[0] Message Index

Go to full version